Po mustri kneza Mihaila

Po nazivu, Atelje 212 odskače od drugih prestoničkih znamenitosti. A trebalo je te 1956, “nadezopiti Ezopa”, imati stila i hrabrosti da se usred Brozovog Beograda novo pozorište označi brojem kojim je bila označena hotelska soba u Londonu u kojoj se rodio prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Komunisti se tad nisu dosetili i više nikad i niko neće promeniti naziv ovog pozorišta. U Beogradu i Srbiji ovakvi slučajevi su izuzeci. Pravila su – promene. Kako se promeni sastav u Skupštini, tako se menjaju i nazivi. Ulica, najčešće. Wih je najviše. Nekada se od toga pravi politički cirkus, miting i kontramiting, kao nedavno u Bulevaru AVNOJ-a, koji će se ubuduće zvati po Zoranu Đinđiću. A neki su robijali zato što misle da treba da se zove po Ratku Mladiću. Nekada se ispravljaju nesumnjive nepravde a gotovo uvek dolazi do zabuna. Kako? Na primer, interesuje vas ko je smislio taj intrigantni naziv Atelje 212. Hoćete da odete do njegove ulice? Nema problema, Mihiz je nedavno dobio svoju ulicu i do nje ćete lako stići ako iz velike Venizelosove ulice skrenete desno u Ulicu Žorža Klemansoa a nedaleko odatle, treće skretanje desno, nalazi se mala ulica koja nosi ime nekadašnjeg NIN-ovog književnog kritičara i dramskog pisca: Borislava Mihajlovića Mihiza. Zvuči jednostavno ali retki su čak i taksisti u Beogradu koji bi razumeli ova uputstva. Zato što je to negde na periferiji, gde i taksisti retko zalaze? Ne, reč je o Dorćolu, širem centru Beograda, ali retko ko zna da je bivša ulica Vladimira Nešića sada Mihizova a da se deo Francuske ulice od Dušanove do Dunavske sada zove Žorža Klemansoa, pitanje je da li znaju i ljudi koji žive tu. Jer na svim uličnim tablama piše da je to i dalje Francuska a ime Klemansoa na uličnoj tabli stoji samo u ulici gde se nalazi Atelje 212, oko kilometar udaljenoj, i to kao obaveštenje da se i tako nekada zvala današnja Svetogorska ulica. Da se bivša ulica Đure Đakovića sada zove Venizelosova, građani su, istini za volju, obavešteni na uličnim tablama ali zato što moraju da lome jezik i navike negoduju ne samo duž ove značajne ulice već šalju i pisma protesta beogradskim novinskim redakcijama. Wih ne zanima šta je Elefterios Venizelos, bivši grčki premijer, uradio za Srbiju u Prvom svetskom ratu, to ime im je čudno; navikli su već na Đuru Đakovića, tog sekretara Komunističke partije, koji je poginuo 15 godina pre nego što će ova doći na vlast a čija bista još uvek stoji na uglu Venizelosove i Francuske, pardon Ulice Žorža Klemansoa. Kako se menjaju nazivi ulica? Ko to radi? Zbog čega? Prvo, nešto o samim ulicama i njihovim nazivima. Jedno od objašnjenja pojma ulice izvedeno je iz etimologije pa je tako ulica prostor gde su građevine postavljene da jedne drugima gledaju u lica, tj. pročelja. Iako ulice nisu ekskluzivitet gradova, one su svakako najvažnija od svih odlika grada. Svaka ulica, naravno, ima svoj naziv. Prva inicijativa za imenovanje ulica u Beogradu potekla je još 1848. godine. Tada je Uprava varoši Beograda imala problem nalaženja ljudi kojima se upućuju službena akta jer “varoški sokaci nemaju imena a kuće svoje brojeve”. Iz tog razloga Popečiteljstvo unutrašnjih dela je oformilo komisiju da “glavnim sokacima naimenovanija sokaka opredele”. Pored tog osnovnog razloga, da vlast može da funkcioniše a da se stanovništvo, posebno došljaci, lakše snalaze i orijentišu po gradu, nazivi ulica predstavljaju i komemoraciju tog pojma, odnosno ličnosti po kojoj se ulica naziva. “Ulici dajete naziv da biste napravili javno sećanje na nešto do čega vam je stalo. Vremenom se taj naziv poistovećuje sa lokacijom i čini živi spomenik”, kaže Dragomir Acović, arhitekta i heraldičar. I kao što je te 1848. komisija formirana od strane prethodnika današnjeg Jočićevog ministarstva glavnu ulicu nazvala po voždu (Karađorđu), tako su razne komisije tokom ovih 160 godina davale i menjale nazive beogradskih ulica. Sada je Komisija za imenovanje ulica i trgova pri Skupštini grada, tačnije pri Sekretarijatu za kulturu Beograda. Da bi neka ulica promenila naziv, potrebno je da građani ili odbornici pokrenu takvu inicijativu i o tome obaveste Komisiju. Komisija kad dobije predlog prvo ga šalje svojoj stručnoj službi. Ako stručna služba (u kojoj sede istoričari, arhitekte, istoričari umetnosti...) oceni da je predlog valjan, upućuje ga komisija na glasanje. Ako ga i komisija izglasa, ide u Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje, ako se slaže, treba da formuliše predlog – koji se vraća Skupštini grada na izglasavanje. Tek kada ga izglasa Skupština grada, ulica dobija novo ime. I narednih godinu dana obavezno je da stoje table sa oba naziva ulice a posle tih 12 meseci ostaje samo taj novi naziv. Kako to izgleda u praksi? Uzmimo najaktuelniji primer dr Zorana Đinđića. Inicijativu da se Bulevar AVNOJ-a preimenuje u Bulevar dr Zorana Đinđića potpisalo je tri hiljade građana Novog Beograda i uputilo predlog komisiji. Međutim, tada je i u okviru stručne službe i komisije bilo oprečnih mišljenja da li to treba odobriti i nikakva odluka nije donesena. Zatim je, nakon što je tu inicijativu potpisalo i 30 hiljada ljudi, stručna služba odobrila predlog i poslala ga na glasanje komisiji. Komisija ima devet članova (četiri iz DS, dva radikala, po jedan iz DSS-a, SPS-a i PSS-a) i na glasanje o Đinđićevom bulevaru nekoliko puta su dolazila samo ona četvorica iz DS-a. Naposletku, u martu na glasanju su se pojavili i članovi komisije iz DSS-a i PSS-a pa je jednoglasno, sa sedam glasova za i radikalom i socijalistom u odsustvu, odlučeno da komisija uputi predlog Ministarstvu za državnu upravu da Bulevar AVNOJ-a promeni naziv. Kako je u raspodeli ministarstava DS-u pripalo za to nadležno Ministarstvo za državnu upravu, novi ministar Milan Marković je sa zadovoljstvom podržao predlog gradske komisije. I sada taj predlog ide na glasanje u Gradsku skupštinu i ako ona to odobri (a znajući sastav Skupštine hoće), pored table “Bulevar AVNOJ-a” stajaće i tabla sa nazivom “Bulevar Zorana Đinđića”. Ipak, ne treba očekivati da se tabla ubrzo postavi, čak i ako Skupština to izglasa. Naime, same table više nisu u nadležnosti grada već Republičkog geodetskog zavoda, iz razloga da bi bile jedinstvene u celoj Srbiji. Pošto se Srbija ipak menja, Geodetski zavod ne postiže da promeni sve što treba pa onda imamo slučajeve da se više od šest meseci ulica drugačije zove a da to ne piše ni na jednom mestu u toj ulici (primer ulice Žorža Klemansoa). To je sve pod uslovom da se sve službe slažu sa promenom imena ulice. Ako se, međutim, Ministarstvo za državnu upravu ne složi sa novim nazivom, vraća predlog komisiji na novo usaglašavanje. Ako se komisija ponovo odluči za taj naziv, može li ministar, koji se sada zove Milan Marković, da stopira to ili mora da potpiše? U beogradskoj komisiji i Sekretarijatu za kulturu to ne znaju, nikada im se tako nešto nije desilo. Novosađanima se, međutim, upravo to desilo. Tamošnja Komisija za nazive delova naseljenih mesta i javnih službi uputila je predlog da se dve ulice koje su do sada nosile naziv “Klisa 5” i “Nova 108” nazovu po Veljku Milankoviću, vođi paravojne jedinice “Vukovi sa Vučjaka” koja se istakla u građanskom ratu u BiH i Hrvatskoj, i Mladenu Bratiću, generalu JNA koji je poginuo predvodeći tenkovsku jedinicu pred Vukovarom. Novi ministar Milan Marković odbio je da potpiše predlog i vratio ga pred novosadsku komisiju. Ako ga, međutim, komisija ponovo izglasa, u šta ne treba sumnjati, da li Marković može da spreči da Novi Sad dobije ulice sa tim nazivima? Ne, izričita je Biljana Malović, predsednica novosadske komisije. “Ako komisija ponovo potvrdi taj predlog, on ide na izjašnjavanje u Skupštinu grada.” A kako je većina u komisiji, po pravilu, iste stranačke boje kao i u Skupštini – republički ministar ne može mnogo da utiče. Knez Mihailo je 1864. u komisiju za dodelu naziva imena ulicama stavio i Atanasija Nikolića, svog čoveka od poverenja ali i dr Janka Šafarika, “jednog od najvećih učenjaka tog doba”. Sada u komisijama sede uglavnom odbornici, partijski ljudi od poverenja, dok se samo kao konsultanti pojavljuju “učenjaci”, tj. ljudi koji su eksperti u različitim oblastima. Probao se i u naše vreme napraviti balans između onih koji imaju znanje i i onih sa “poverenjem”. Tako je u komisiji koja je počela sa radom 2001. sedelo troje “neodbornika”: Svetlana Velmar Janković, Dragomir Acović i Aleksandar Popović ali su sve troje posle godinu i po dana podneli ostavke zbog “bojkota” političkih stranaka. “Ni danas ne razumem zbog čega je sve to tako ispalo. To je dosta čudno, mi smo vrlo ozbiljno shvatili taj posao, svaki predlog smo detaljno obrazložili ali za 16, 17 meseci nijedan naš predlog nije ušao u proceduru u Skupštini grada. Tek kada smo dali ostavke, neki od tih predloga su usvojeni”, kaže Dragomir Acović. Nakon toga za predsednika te komisije je izabran slikar Mileta Prodanović da bi, posle poslednjih izbora, na čelo komisije bio postavljen Branislav Belić iz Demokratske stranke. Postoji sačuvan pravilnik o davanju naziva ulica iz 1872. i Branislav Belić kaže da se većina tih pravila primenjuje i danas. Nema izričitih odredbi o tome kakva se imena ulicama daju u kom delu grada ali je intencija da se u centralnim gradskim opštinama vrate stari nazivi a da se, recimo, na Novom Beogradu zadrže komunistički nazivi “pošto su oni to i sazidali”. Mada, videli smo da su promenjeni nazivi Lenjinovog bulevara kao i Drugog i Trećeg bulevara i da sada ta tri velika bulevara nose imena tri velika srpska naučnika: Pupina, Tesle i Milankovića dok će ta tri bulevara presecati Bulevar Zorana Đinđića. Takođe, zanimljivo je da su, recimo, u kraju između Slavije i Bulevara kralja Aleksandra (Obrenovića) svim ulicama vraćeni stari nazivi izuzev Beogradskoj ulici. Ova ulica nekada se zvala po ruskom ambasadoru u Beogradu Nikoli Hartvigu ali uprkos vrlo aktuelnim pozivima na srpsko–rusko prijateljstvo, Hartvigu nije vraćena ulica u Beogradu. Možda je, opet, problem izgovor kao kod Venizelosa. A možda je Beogradu neophodna i 32. beogradska ulica? Naime, u Beogradu i 10 gradskih i šest prigradskih ulica, 31 ulica se baš tako zove, 26 ima radničkih ulica dok po 25 ulica imaju Vuk Karadžić i Karađorđe. Uz to, Beograd ima i 650 ulica koje još zapravo nemaju naziv već se označavaju kao “Nova 1”, “Nova 2”... Branislav Belić kaže da je taj broj prepolovljen, da je takvih ulica bilo gotovo duplo toliko i da je prioritet da se tim ulicama daju imena. Tako su pre dve godine naziv dobile ulice u zemunskom naselju Altina, koje su do tada bile označene samo brojevima a sada tamo svoje ulice imaju Taško Načić, Pavle Vuisić, Jug Grizelj, Servantes, Abebe Bikila, Emil Zatopek, Akira Kurosava, Alfred Nobel, Jovan Rašković... Iz ratova devedesetih ulicu u Beogradu ima samo major Tepić, koji je i zvanično proglašen narodnim herojem i koji je, zanimljivo, nasledio ulicu od hrvatskog političara Stjepana Radića. Branislav Belić kaže da nema pritisaka od političara ali da ga opsedaju građani sa svakojakim predlozima. “Rat između četnika i partizana se preselio u moju kancelariju. Ja, recimo, smatram da Tito kao neko ko je ovde vladao 35 godina, treba da ima ulicu u Beogradu kao što je verovatno treba da ima i Draža Mihailović. Jer, sve to je naša istorija. Ali, možete li zamisliti do čega bi sve dovelo da sad odlučimo da nekom od njih dvojice damo ulicu u Beogradu.” Oni koji smatraju da su Novosađani tolerantniji i da je tamo lakše “menjati”, u velikoj su zabludi. Biljana Malović, predsednica komisije u Novom Sadu, kaže da se pokajala što je uopšte prihvatila ovo mesto i da jedva čeka da joj istekne mandat. “Kad sa govornice Gradske skupštine prete da će da me proteraju iz Novog Sada, možete zamisliti sa kakvim se pretnjama privatno susrećem”, kaže Malović, koja je na ovo mesto izabrana kao kadar SPS-a a sada je vanstranačka ličnost. Woj je, kaže, najviše zamereno zbog ova dva čoveka iz proteklog rata. “To je deo grada gde uglavnom žive Krajišnici a tamo nema nijedne slave, nijedne proslave da se ne pomenu 'Vukovi sa Vučjaka'. Smatrala sam da nema ničeg lošeg u tome da ulici dobije ime po njima, pogotovo što nije bilo drugih boljih predloga.” Zanimljivo je da su alternative “Vukovima sa Vučjaka” bile “Ulica maslačaka” i “Sunčev breg” da bi ova druga odmah otpala jer već postoji u Kaću. U Novom Sadu za razliku od Beograda nema duplikata, odnosno ima samo jedan. Samo Mileva Marić ima dve ulice na području vojvođanske prestonice. Takođe, za razliku od Beograda Novi Sad već ima Ulicu Zorana Đinđića, tako je pre tri godine nazvana studentska ulica a SPS je bio podneo inicijativu da se neka ulica nazove imenom Slobodana Miloševića. “U Novom Sadu je napravljen takav cirkus sa nazivima ulica da samo želim da to prestane. Moj stav je da ulicama koje sagradimo damo nova imena a da stare ne diramo. Zbog toga nisam ni stavljala na glasanje incijativu da se preimenuje ulica Zorana Đinđića a i SPS je odustao od ideje da Milošević dobije ulicu u Novom Sadu”, kaže Malović. Inače, za mandata ove komisije promenjena su imena svega tri ulice, od koje su dve izazvale prilične kontroverze. Prvo, kada je u Sremskoj Kamenici umesto Matije Gupca ulica nazvana po Caru Lazaru i drugi put kada je, na zahtev građana ulica Yona Lenona vraćena Blagoju Paroviću. Ali, ne što Limanci ne vole “Bitlse” već što je ta ulica u poslovnom delu “Limana” pa su se preduzeća žalila zato što moraju da menjaju pečate... Pored Yona Lenona žrtve demokratije u Vojvodini ispali su i mnoga značajna imena iz srpske istorije. Naime, u južnobanatskom selu Starčevo dosetili su se da o promenama naziva ulica naprave referendum i da građani biraju da li će njihova ulica nositi naziv kao i do sada ili neki od dva, nova ponuđena. Na primer, ponuđeno je da se glavna ulica i dalje zove Titova kao do sad ili da dobije ime po kralju Petru Prvom ili Desanki Maksimović. I 85 odsto građana je glasalo za Tita! Još porazniji je primer ulice Petra Drapšina, gde su za ovog komunistu iz Turije glasala 232 čoveka od 233 izašla, Milutin Milanković je dobio jedan glas, Ruđer Bošković nijedan! Najneizvesnije je bilo u Ulici JNA. Za razliku od ostalih mesta, JNA je u Starčevu ipak pobedila. Tradicionalni naziv: Veliki sokak osvojio je tek nešto više od 30 odsto glasova. “To je posvećenje stupidnosti. Gledao sam te ljude tamo koji su posle glasanja ponosno izjavljivali da nikada nisu ni čuli za Lazu Kostića i da ne žele da se sad ulica tako zove a i navikli su na Borisa Kidriča. Pa navikli ste i da živite siromašno, zašto to menjati?”, kaže Dragomir Acović. Da Starčevci nisu jedini koji ne bi ništa menjali, smatra i naša ugledna književnica Svetlana Velmar Janković. “Tek kad sam postala predsednica te komisije, uverila sam se koliko naši građani nerado pristaju na promene. Posebno je ta inercija izražena u mlađem srednjem dobu, 30-im i 40-im godinama”, napominje Velmar Janković. U tom smislu, kaže naša sagovornica, zanimljivo bi bilo napraviti istraživanje zbog čega se ljudi bune protiv promene naziva ulice i tu bi se sigurno mogle zapaziti razne vrste nostalgije. Ako smo demokratsko društvo, volja većine građana obavezuje. Ali, da li to znači da zbog toga što građani ne vole da menjaju dokumenta, Beograd treba i dalje da bude grad u kojem jedan Miloš Crnjanski nema svoju ulicu dok, recimo, i dalje imamo ulice koje nose ime gradova u kojima se ne gleda prijateljski prema Beogradu: Zagrebačku, Sarajevsku, Cetinjsku... “Srpska država je 1903. kada i posle promene dinastije nije promenila nazive ulica, pokazala da poštuje tradicije, da se nije izgubio osećaj važnosti istorije. Posle dolaska komunista 1946. došlo je do sasvim druge krajnosti i arbitrarnog nasilja nad nazivima ulica. Beograd zato danas ima obavezu da se ponaša decentno kao što se ponašao nekad, da se vrati tradiciji ali i da se grubo ne odnosi prema nekom delu istorije”, kaže Acović. Moratorijum, odnosno zabrana promena naziva ulica, slažu se naši sagovornici, ne bi bilo dobro rešenje. A da se imena ličnosti i pojmova zamene brojevima, kao što je, recimo, u Wujorku, teško je izvodljivo. Jer, naši gradovi su građeni sasvim drugačije od američkih, naš raspored ulica ne dozvoljava takvu identifikaciju i eventualno označavanje ulica brojevima tek bi dovelo do haosa i opšte konfuzije. Dakle, ostaje nam ovakav sistem kakav imamo. Sistem u kome je uvek više ideologije nego što bi to trebalo i samim tim više kontroverzi oko svake donosene odluke. Da ni to nije malo, najbolje znaju narodi koji nemaju istoriju. I koji nemaju oko koga da se spore.