Priča o Hristu i ruski ideali

Lesli Čembrlen: Pre 50 godina praktično nije bilo mogućno steći pristojno zapadno obrazovanje, a ne sresti se sa predstavom o velikoj ruskoj duši. Qudi su čitali Dostojevskog i Tolstoja, uranjali u Kazimira Maljeviča i ceo ruski umetnički eksperiment, slušali Stravinskog i njegovo Posvećenje proleća i pokušavali da sagledaju jasnu korelaciju između cele te eksplozije moderne kreativnosti koja je potrajala 50 godina, negde od 1870, i svih onih nada koje je probudila Oktobarska revolucija 1917. godine. Arhiepiskope, i vi i ja smo prošli kroz tu vrstu inicijacije – čak i u istom rodnom gradu, Svonsiju – i dobro je poznato koliko ste Vi duboko zainteresovani za Rusiju. Recite kako su se prvi put spojili ta vaša zainteresovanost i razvoj vaše vere? Arhiepiskop Vilijams: Počelo je još dok sam bio tinejdžer. Čitao sam velike ruske romane, slušao sjajne kompozitore, gledao Ejzenštajnove filmove. Tako sam postajao sve više svestan da tamo, na drugoj strani Evrope, postoji jedna drugačija kultura koja deluje i čudno i zavodljivo u isti mah. Bilo je neminovno da sa muzike i književnosti pređem na rusku religijsku filozofiju. Čembrlen: Za one među nama koji su uronili u rusku kulturu, taj odnos između književnosti i religijske misli uvek je delovao veoma inspirativno, ali je on ipak, bar sa britanskog stanovišta, nekako egzotičan i čudan. Kako biste ga Vi opisali? Arhiepiskop Vilijams: Mislim da je ključ u pojmu “personalizma” – očaranosti onim što je nedokučivo u svakom čoveku. Ruski personalizam zapravo predstavlja oštru reakciju na kolektivizam što je, to dobro znamo, čudno ako se ima na umu dominacija kolektivističkih tendencija u ruskoj istoriji. Međutim, tu zaista postoji određena napetost. Sjajan izraz personalizma naći ćete kod Borisa Pasternaka, u romanu Doktor Živago kada Jurij Živago govori o vremenu u kome “više neće biti suvišnih ljudi; Svako će biti bitan”. Čembrlen: Zar ruski personalizam nije suprotstavljen i zapadnjačkom individualizmu? Arhiepiskop Vilijams: Personalizam otvara jednu vrstu puta kroz zajedništvo i slobodu koja je u samoj žiži ljudskog života. Po njemu, individualno dostojanstvo i integritet nisu ničemu protivstavljeni. Dostojevski odbacuje zapadnjački individualizam kao izraz volje koja se nameće i protivi stvarnosti, umesto da nađe put koji će je odvesti od lične slobode do Božje slobode. Čembrlen: Možemo li tu da budemo malo jasniji? Čini mi se da je reč o nečemu vrlo važnom, ali se bojim da to nije sasvim shvatljivo za čitaoce? Arhiepiskop Vilijams: Dostojevski i neki među njegovim sledbenicima rekli bi da se etika ne svodi na pitanje dobra i zla; tu se zapravo radi o istini i laži, o odnosu između stvarnosti i iluzije. Ispravan put ljudskog trajanja ne svodi se na niz odobrenih radnji. Nije to ispravan način života. Živimo ispravno ako priznajemo stvarnost, ako je prepoznajemo i spoznajemo. Čembrlen: Dopada mi se ova ideja da se poruka velikih romana Fjodora Mihajloviča zapravo svodi na istinsku stvarnost, ali slutim da je ona ipak nekako previše metafizička pa se pitam da li bi danas bilo moguće ubediti mnogo ljudi u njenu valjanost. Arhiepiskop Vilijams: Realnost je zapravo nešto što počiva na veri u harmoniju. To je osećaj da postoji jedinstvo ljudskog iskustva, da se negde i nekako svaka reka uliva u jedno isto more. Čembrlen: Ovde sam već prilično skeptična. Kant koga sam čitala pre tridesetak godina uverio me je da su velike vizije o jedinstvu zapravo utopije, ništa drugo do izraz mašte, snova. Jasno je međutim da vam vaša vera pruža razlog da verujete u to da stvarnost počiva na suštinskoj harmoniji. Kako bi vas onda neki skeptik poput mene bolje shvatio? Arhiepiskop Vilijams: Vratimo se estetici. Usredsredimo se na instinkt koji nas vodi ka jedinstvu ili harmoniji; to je instinkt koji mnogi ljudi imaju. Većina umetnika pre ili kasnije otkrije taj jezik. Oni govore o svom traganju ka formi koja leži u osnovi svega. Ali, pomislite i na neposredni svet. Da li smo zadovoljni, odnosno, da li se možemo pomiriti sa idejom da se, na primer, bitno razlikuje ono što je dobro za Afriku od onoga što je dobro za Zapad? Da li želimo da kažemo da te njihove potrebe nisu međuzavisne? Sigurno je da bi većina ljudi bila zapanjena i ogorčena kada bi se o tim potrebama mislilo kao o različitim stvarima. Upravo je ta međuzavisnost put koji vodi kroz realnost. Čembrlen: Ovde oživljavate ideju koja je verovatno bila vodeća u ruskoj duhovnoj tradiciji, to sveobuhvatno stvaralačko načelo koje stvara jedinstvo i koje čini da imamo isti osećaj i kada govorimo o umetnosti i kada govorimo o ekonomiji. Arhiepiskop Vilijams: O tome je pre stotinak godina pisao Sergej Bulgakov, on je rodonačelnik te ideje. U jednom od svojih ranih radova on je jezik kreativnosti primenio na građanske odnose. Predložio je da posao, trgovinu, i, u suštini, najveći deo svakodnevice tumačimo u kontekstu kreativnosti. U svojoj knjizi Filozofija ekonomije (1912) rekao je da ne postoji homo economicus, što zapravo znači da ne postoji nikakav skup ekonomskih odgovora na pitanje o tome kako treba upravljati jednim društvom. Kontekst u kome je ta ideja nastala bio je prvi ruski pokušaj modernizacije u 20. veku, kada se nastojalo da se sa Zapada pozajme ekonomske ideje, i Bulgakov je već tada tvrdio da, nasuprot mišljenju nekih nemačkih ekonomista, čista ekonomija ne može funkcionisati u Rusiji. Izvestan odraz Bulgakovljevog učenja možete naći u savremenoj ideji o tome da je čista ekonomija zapravo fikcija; da morate uračunati razne spoljašnje faktore kao što je poverenje da biste stekli stvarnu sliku. Meni se čini da ekonomista Parta Dasgupta s Kembridža piše u Bulgakovljevom duhu. Čembrlen: Bulgakov je bio marksista koji je izučavao ekonomiju, ali nije bio spreman da prizna svete zapovesti; zato je, razume se, prognan iz sovjetske Rusije već tokom ranih dana njene istorije jer se njegovo stanovište o ekonomiji prilično razlikovalo od Lenjinovog. Meni je, međutim, zanimljivo da saznam kako je došlo do toga da se sa istom vrstom napetosti susrećemo čitav vek kasnije, kada imamo protivstavljenost tržišnih rešenja i ljudskih potreba za zajedništvom i poverenjem. Što nas opet vraća na ono što ste vi govorili o stvarnosti kao o prevashodno etičkom pojmu. Arhiepiskop Vilijams: Tačno tako. Stvarnost je osećaj da postoji izvesna životna koherentnost. Ako, na primer, uspostavite ekonomske odnose koji razaraju poverenje, onda ugrožavate upravo onaj osećaj stvarnosti od koga ljudi zavise kako bi shvatili “šta nešto znači”. Stvarnost se sveti ako podrijete te odnose. Čembrlen: Hajde da kažemo nešto o rešenjima. Vi tvrdite da bismo, ako bismo u kreativnijem smislu sagledali svoje društvene uloge, mogli da osnažimo taj osećaj životne koherentnosti a da u isto vreme zadržimo produktivnost i obezbedimo rast. Arhiepiskop Vilijams: Najekstremniji izraz ruskog ideala naći ćete u propovedi oca Zosime u romanu Braća Karamazovi: Morate preuzeti odgovornost za sve i svakoga. To je sasvim radikalan zahtev. Ali, to je istovremeno način da se suprotstavite prenaglašenom pogledu na kreativnost koji su mnogi među nama skloni da prihvate, i da u isti mah dopustite širi prostor kreativnosti u životu. Naime, ako se čvrsto držite samo romantičarskog stanovišta, onda će, razume se, svako želeti da bude pesnik i niko neće želeti da bude vozač autobusa. Ali, zamislite jednu viziju kreativnosti koja daje podjednaku težinu i pesniku i vozaču autobusa. Oni obojica imaju neograničeni prostor da preuzmu odgovornost za sve i svakoga. Čembrlen: To me vraća na rane dane ruske revolucije i onu vrstu lude i beskrajno inspirativne ideje koja je nestala u bujici političkog nasilja. Bilo bi mi drago da ta ideja oživi. Postavlja se samo pitanje da li moramo da verujemo u Boga kako bismo verovali u tu neograničenu društvenu kreativnost? Arhiepiskop Vilijams: Čuvene su reči Dostojevskog: “Ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno”. To je stanovište kojim bi Zapad mnogo češće morao da se pozabavi. Ne kaže Dostojevski da ako nema Boga onda nas niko ne posmatra, pa zato možemo da radimo šta god hoćemo. On zapravo pita: “Šta je racionalna potka ovakvog, a ne nekog drugačijeg života? Ako nema Boga, onda je sve u našem životu bezoblično. Naše ponašanje mora biti usklađeno s nečim, mereno prema nečemu. Ako onog svetog, božanskog tona, ako nema repera u odnosu na koji bismo se uskladili, kako ćemo onda znati kuda da idemo i šta da činimo? Vera u Boga nije stvar nagrade, već je mogućnost da se stvari razumeju, da se osmisle. Čembrlen: A ta sposobnost ne može poteći od našeg iskustva ljubavi ili umetnosti, na primer? Arhiepiskop Vilijams: Kako da se postarate da procveta hiljadu cvetova, a ne hiljadu korovskih biljaka? Problem je zapravo u bezgraničnoj raznolikosti moralnih ideala. Čembrlen: Meni se čini da vi hoćete da kažete kako smo rastrzani između neke vrste voluntarističkog haosa s jedne strane, u kome mnogi među nama možda pokušavaju da realizuju dobre ideje u svojim životima, onako kako ih sami vidimo, i nekog obavezujućeg načela samoograničenja i rukovođenja koje bismo mogli da prihvatimo. Arhiepiskop Vilijams: Obe snage o kojima govorite, i anarhizam i ograničenje, zapravo su na delu kod Dostojevskog. Baš ga je zato tako beskrajno zanimljivo čitati i baš zbog toga on, baš kao i Hegel, istovremeno podstiče radikalno drugačija politička tumačenja. Postoje ultradesničarski poklonici Fjodora Mihajloviča koji u njemu traže načelo reda, i ultralevičarski poklonici koji u njemu nalaze propovednika stvaralačke anarhije. Divim se onoj Bulgakovljevoj rečenici: “Da, možete se držati te radikalne tradicije i izvući nešto pristojno iz nje. To nije nemoguće”. Čembrlen: I Vi i ja smo se bavili istorijom ruske misli i znamo koliko je teško ruskim misliocima bilo da pomire svoju duhovnu viziju dobrog života sa bilo kakvom vrstom funkcionalnog građanskog reda. Ideja da je svaki čovek odgovoran za drugog, u meri da bude spreman da tog drugog zameni, ne može se lako prevesti u ravan političke tradicije. Upravo je Rusija zemlja u kojoj su neprestano u sukobu individualistička anarhija, svejedno da li kreativna ili ne, i represivni poredak. Zašto je, po vašem mišljenju, ruska etička tradicija o kojoj smo govorili toliko malo urodila plodom u sopstvenoj zemlji? Arhiepiskop Vilijams: Tri su odgovora na vaše prvo pitanje. Prvo, Rusija je veoma velika zemlja i teško je njome upravljati. To nije neka mala nemačka kneževina iz 18. veka, otvorena za rafinirane ideje estetičkog napretka čovečanstva. Uvek je bilo teško uneti element odgovornosti. Drugo, ideja rođena u 16. veku da sve, cela zemlja, pripada caru omela je razvoj građanske tradicije. Bulgakov je bio jedan od onih koji su verovali da se duhovna tradicija može spojiti sa nekom vrstom liberalnog projekta za Rusiju. Ipak, sam je zaključio da je onih nekoliko meseci koliko je proveo kao deputat u Dumi, pre revolucije, bio najteži period njegovog života. Treće, i tu bih se vratio Dostojevskom, stvaralački potencijal svakog čoveka svojevrsna je provalija prepuna rizika i raznoraznih opasnosti. U ruskoj tradiciji, na ljudska bića se gleda kao na misteriozna i nedokučiva stvorenja, kojima treba upravljati gvozdenim žezlom – inače nikako ne možete znati šta bi ona sve mogla da učine. Čembrlen: To je u samom središtu one očaranosti ruskom dušom, nije li tako? Svet u kome je taj osećaj individualnih duhovnih dubina i tajnovitosti i snage suprotstavljen potpuno nefunkcionalnoj političkoj stvarnosti. Šta je, po vašem mišljenju, to što bi Zapad danas mogao da iskoristi iz ruske tradicije? Arhiepiskop Vilijams: Za većinu nas to je pitanje koji smo autoritet spremni da priznamo, a ja mislim da je autoritet često nešto što se stiče kroz patnju, kroz trpljenje, bilo sopstveno, bilo tuđe. Pomislite samo na Nelsona Mendelu. Pomislite i na Yi Voker, majku ubijenog liverpulskog tinejdžera Antonija, koja je oprostila ubicama svoga sina. Patnjom se stiče određeni autoritet. Kroz patnju učimo. Dostojevskog često optužuju za mazohizam. On, međutim, ne kaže da je patnja dobra za nas. On samo kaže da kroz patnju verovatno možemo nešto da naučimo. Da ne treba da budemo uplašeni kada nas patnja snađe. Čembrlen: Vladimir Solovjov, savremenik i prijatelj Fjodora Mihajloviča, jednom je napisao da je poželjno “takvo društveno okruženje u kome će ljudska priroda biti ograničena za dobro ljubavi”. Arhiepiskop Vilijams: To je divno kazano, ali se postavlja pitanje ko je taj koji će ograničavati. Čembrlen: Pa upravo o tome i razgovaramo: kako postići neku vrstu jedinstva i emocionalne koherentnosti u našim životima bez nanošenja štete ličnoj slobodi. Arhiepiskop Vilijams: Odgovor nalazimo onda kada sami sebi ispričamo priču o Bogu, čija je sloboda u stvaranju sveta bila ograničena ljubavlju. Nalazimo to u načinu na koji je Bog odabrao da svet iskupi na krstu, a ne u trijumfu i moći. Ta hrišćanska priča budi u nama ruske ideale. Ruska tradicija je oduvek pridavala veliki značaj poniženim i skrajnutim ljudima, odricanju od sopstvenih interesa. Čembrlen: Čini mi se da obojica znamo koliko bi teško bilo ubediti danas nekoga u potrebu za odricanjem od vlastitih interesa. Ono što je lepa vest – a pravo mesto da je saopštimo je upravo ova vaša izvanredna ruska biblioteka – jeste da vi pišete knjigu o Dostojevskom, u kojoj ćemo, nadam se, naći šira obrazloženja ideja koje ste ovde samo ovlaš dotakli.