Kako je skončao Duško Radović

Književni časopis Nova zora u najnovijem broju donosi pismo koje je njegovom glavnom i odgovornom uredniku, piscu Radoslavu Bratiću, uputio dugogodišnji novinar i urednik beogradskog Studija B Milorad Roganović. Pismo je objavljeno pod naslovom “Ko je ubio Duška Radovića”. Pored ovog, objavljena su i četiri pisma koja je Roganoviću pre tri godine prosledio Duškov brat Brana Radović, a “u kojima on pokušava da ublaži lakirovku vladavine Ivana Stambolića u Srbiji i ispriča bar deo priče o neslavnom odlasku njegovog brata sa medija a, kao posledica toga, i iz života”. Ističući da je bio u velikoj dilemi, Roganović obrazlaže zašto je odugovlačio da stavi na uvid javnosti pisma koja govore o “višegodišnjim naporima Duškovog brata”: “Na jednoj strani istina o Dušku, pa i jednom vremenu u kojem je bilo dobro samo to što je za nijansu bilo bolje od onog koje je sledilo (Ivan od Slobe), a na drugoj strani, tek otkriveno telo mučki ubijenog predsednika Srbije, čija je egzekucija izvršena samo zato što je satrapu rekao da je diktator.” No, “pošto su se stvari u međuvremenu stabilizovale” i “strasti stišale”, učinio je to sada. Kao razlog svog oglašavanja, Roganović navodi i to što se u jednom od pisama Brane Radovića i on spominje “kao čovek koji zna šta se tada dešavalo a ćuti”. Zato u nastavku Roganović piše kako je “kao prisutan posmatrač to video”. “Duško Radović je tih godina, 1982-83, bio u punoj formi. U 7 i 15, za većinu je počinjao radni dan emisijom ’Beograde, dobro jutro’. Iako u suštini više humorističke, no satirične, njegove žaoke su pogađale. Neke od njih, poput one ’Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih’, sa današnjeg stanovišta zvuče prilično benigno, a tada su bile razlog da moćni čovek gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, njegov predsednik Ivan Stambolić, okrene telefon redakcije Studija B i skine emisiju sa programa. Takva su to bila vremena”, piše Roganović. Odjeka je bilo i u domaćoj i u svetskoj javnosti. “Neki bezobrazni strani novinari”, kaže “u tekstovima iz Beograda postavljali su pitanje ko to sme da ubija ljude po medijima (tada su im ubijali emisije, a u docnije doba su novinari bili i fizički likvidirani)”. Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke, pa je i sam Stambolić krajem 1983. pozvao na razgovor nekoliko ljudi iz Studija B. Prisutni su bili Slobodan Glumac, glavni i odgovorni urednik ove tada popularne radio-stanice, Duško Radović, Beograđanima dobro znani Đoko Vještica i u to vreme vođa novinarske ekipe Milorad Roganović. Pokušavajući da izgladi nesporazum, s obrazloženjem u stilu narodne izreke “ko radi, taj i greši”, posle desetak minuta, Stambolić predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju “Beograde, dobro jutro”. Bilo je to iznenađujuće, pa su za trenutak svi ostali bez teksta. Prvi se oglasio Duško: “Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.” Izrekao je svoj politički epitaf. Posle toga svi su ustali i otišli. Drugi deo priče, zapisuje Roganović, nastavio se 1984. godine: “Već je bio pao u krevet. Slobodan Glumac i ja otišli smo u bolnicu da ga vidimo. Na izlasku, pitali smo doktora: ’Je li rak?’ ’Kamo sreće da je’, rekao je, ’rak bismo znali da usporimo. Izgleda da je čiča rešio da umre.’” Završavajući pismo, Roganović piše: “Imajući sve ovo u vidu, dajem sebi za pravo da mislim da je Dušan Radović ubijen u svojoj šezdeset i drugoj godini. Državu Srbiju nije moglo da opere ni to što mu je mesec dana pred smrt dala i uručila Sedmojulsku nagradu.” Prvo pismo u prilogu je “Otvoreno pismo Vladi Srbije”, koje je Duškov rođeni brat Branimir U. Radović, u martu 2003. godine, poslao listu Politika, za rubriku “Među nama”. Započinje ga rečima: “Sa velikim iznenađenjem i ogorčenjem pročitao sam u novinama izjavu gospodina Žarka Koraća kako je Vlada Srbije donela odluku da Ivan Stambolić, uz najveće državne počasti, bude sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.” Potom obrazlaže zašto je ogorčen, ističući da on Ivana Stambolića ne vidi kao demokratu i velikana, već “kao bivšeg moćnika CK SK Srbije koji je tada 'vedrio i oblačio'”. Podseća na slučaj svog brata i napominje da je “od tada sve krenulo loše po Duška”. Citira i reči Duška Radovića iz intervjua, objavljenog 1. januara 1984. godine, kada se (samo jednom) požalio: “U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima izgubio sam moć govora, teško govorim a i oslabio sam.” Posle nepunih osam meseci (16. avgusta 1984) Duško je umro. A njegov brat Brana, u pomenutom pismu, konstatuje: “Stres koji mu je napravio bahati političar prouzrokovao je pojavu i napredovanje neizlečive bolesti.” A zatim, na kraju pisma, postavlja pitanje: “Trebaju li Duško Radović i Ivan Stambolić da leže jedan pored drugog u Aleji velikana?” S obzirom na to da Politika nije objavila ovo pismo, Brana Radović zatim piše tadašnjem potpredsedniku Vlade Srbije Žarku Koraću: “Očigledno, Ivan Stambolić je još uvek moćniji od Duška Radovića. Umesto CK SK Srbije iza Stambolića sada stoji Vlada Srbije. A iza Duška stoji samo narod Srbije koji ga i dalje obožava i skoro svakodnevno spominje i citira.” U Novoj zori objavljena su još pisma Mirku Đekiću, povodom njegovog teksta u Politici o Ivanu Stamboliću, i generalnom direktoru RTS Aleksandru Tijaniću (koga Brana Radović greškom oslovljava sa “Tirnenić”, ali se iz konteksta jasno vidi o kome je reč), od koga se traži da u tada najavljenoj emisiji Televizije Beograd o bivšem predsedniku Srbije budu pročitana i tri pisma ovde spomenuta. Milorad Roganović, u izjavi za NIN, objašnjava: “Ja sam morao to da objavim. To se dugo kuvalo u meni. S jedne strane, prevelika je rana Ivanova, a, s druge strane, ja sam svedok tih događanja. Svedok sam i tog našeg srpskog mentaliteta: ako je nešto bilo malo bolje od nečeg što je bilo užasno loše, lakirajmo i proglašavajmo ga za idealno. Stvari moraju da se dovedu na svoje mesto...” I predočava zašto se oglasio baš u Novoj zori: “Nisam hteo da pravim politički skandal i zato sam ove materijale dao časopisu Nova zora. To je ugledni književni časopis, možda i najugledniji koji izlazi na srpskom jeziku. A ovo sam nazvao – prilogom književnoj istoriji. Da se zna ko je ubio Duška Radovića...” Roganović, zatim, iz prve ruke, svedoči kako je Duško to podneo: “Kada su ga najurili sa radio-talasa, u to vreme iz ovde najslušanije emisije, on je počeo da se topi; odjednom su pantalone koje je stalno nosio na tregerima postajale sve šire i šire, da bi na kraju postale toliko široke da je jedva hodao. Umirao nam je pred očima. Iz pijeteta prema njemu, tri a možda i četiri godine njegovu sobicu, taj njegov golubarnik, kako ga je i sam zvao, u jednom ćošku na 23. spratu Beograđanke, držali smo nenastanjenu. Sve sa papirima na stolu, bilo je kao kada je on bio tamo...” I dugogodišnji popularni novinar Đoko Vještica svedoči da je Duško “izuzetno teško podneo skidanje sa programa” i da se od toga nije oporavio. Kaže da je bio “ne osetljiv, nego preosetljiv” i da mu je “svaka nepravda teško padala”. “Bio sam svedok njegovih stvaranja”, kaže Vještica. “Jer, u ranim jutarnjim satima, pored tonca, on i ja smo bili jedini u Studiju B. Bilo je dana kada mu nije išlo. S vremena na vreme ušao bih u njegovu sobu: korpa je bila puna zgužvanih šlajfni, pepeljara prepuna opušaka, on natmuren... Kada mu ne bi krenulo bio je najnesrećniji čovek na svetu. Odlazio je iz studija sa velikim treskom vrata. Potom ga nije bilo po dva-tri dana, dok mu se opet 'ne slože sve kockice u glavi'. I, eto, takvog Duška, preosetljivog pesnika, stave na tapet. I naravno da se sve slomilo...” Đoko Vještica prijateljski je zamerio Dušku Radoviću što nije skupio snage i odbio Sedmojulsku nagradu, koju su mu “pred smrt gurnuli”. Trebalo je, kaže, da im odgovori: “Neću, hvala. Zbog vas sam se razboleo i, evo, uskoro me neće biti...” Slično je, veli, sa dodelom nagrade pred smrt, postupljeno i sa popularnim glumcem Zoranom Radmilovićem... O teškoj životnoj drami Duška Radovića, posle ukidanja njegove emisije “Beograde, dobro jutro” svedoči i Zvonko Pantić, takođe jedan od vodećih ljudi Studija B u proteklim decenijama. Pantić podseća da je Duško stalno bio “trn u oku” i da je “stalno bio tema” tadašnjih političara, iako nije bio politički angažovan. “On je na svet oko sebe, na ono što se dešava, gledao kao svaki običan čovek. Bilo je tu aforizama od pijace do politike. Ali, nikad ništa namešteno, da nekog nagrdi, a nekog uzdigne. I kada su ga skinuli sa programa, on nikada ni jednu reč nije rekao protiv njih. Nosio je to u sebi...”, kaže Pantić. Podseća Pantić i na anegdotu koja se tada mogla čuti: “Kada se Predsedništvo Komiteta ujutru skupi, valjda je to bilo ponedeljkom, Stambolićevo prvo pitanje je bilo: ’Je l’ onaj matori opet nešto lupetao?’” Taj matori, kaže, bio je Duško Radović. A Duškov brat Brana Radović podseća da je Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine razmatralo “aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti” i da je 16. novembra objavilo zaključke u kojima stoji: “Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji ’Beograde, dobro jutro’ u poslednje vreme sve češće imaju obeležje političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.” Usledila je analiza, ali i zabrana emisije. Brana Radović kaže da je Ivan Stambolić telefonom zvao Duška i tražio da prekine emisiju “Beograde, dobro jutro”, a ako to ne učini da će uslediti zabrana Studija B. “Duško je pristao da prekine sa emisijom, da ne bi zaposlene u Studiju B doveo u situaciju da ostanu bez posla”, veli. Brana Radović potvrđuje da se Duško razboleo kada je skinut sa programa. Kaže: “Krenulo je od stresa. Otkazao mu je centar za disanje. Trajalo je to godinu i nešto dana. Za to vreme on se sušio, slabio, sve teže je govorio...” Osim pisama upućenih na pomenute adrese, Brana napominje da je pisao i supruzi Ivana Stambolića. “Meni je žao za ono što se Ivanu desilo. Ali, mora se reći ono što jeste, onako kako je bilo...”, kaže brat Duška Radovića.