Smrt u prisustvu vlasti

Smrtna kazna – da ili ne? Nakon izricanja presude optuženima za ubistvo premijera Đinđića, pitanje smrtne kazne postalo je nenadno prvorazredna politička tema. Jer, čulo se odasvud, čak ni maksimalne zatvorske kazne nisu adekvatne dimenzijama tog strašnog zločina. Interesantno je kako nostalgija za smrtnom kaznom karakteriše najpre diskurs pojedinih političara i njihove posluge, sve koji su tobože aktivni zagovornici evroatlantskih integracija. To izaziva određeni efekat: jedna mala anketa među slučajnim prolaznicima pokazuje da se obični građani listom zalažu za povratak instituta smrtne kazne u domaće zakonodavstvo. Dotična anketa emitovana je pre nekoliko dana u posebnoj televizijskoj emisiji na temu smrti u prisustvu vlasti. Bio je to interesantan prizor. Jedan bivši ministar, idejni zastupnik egzekucije, pojavio se u majici i cipelama na bosu nogu. A onaj ko u studio dolazi bez čarapa, takođe bi morao biti podvrgnut nekoj zakonskoj sankciji. No, svejedno, tema je aktuelna. Kao što su aktuelni strašni zločini. Koliko je ovom autoru poznato, smrtna kazna je večni pratilac istorije čovečanstva. Jedan od prvih koji je bio osuđen na smrt putem samoubistva bio je Sokrat. Smrtne kazne na tekućoj traci događale su se u Francuskoj oko 1790. godine i u Rusiji posle 1917. godine. To upućuje na zaključak da su revolucije sklone konačnoj likvidaciji političkih neistomišljenika pod parolom klasnih neprijatelja. Kolateralna šteta se, avaj, podrazumeva. U revolucionarno vreme biti dželat postalo je ugledno zanimanje: što bi rekli Englezi, puštanje sečiva giljotine na nečiji vrat beše fill time job. S druge strane, nedavno je na smrt osuđen jedan kineski zvaničnik lepljivih prstiju. U Kini se inače sprovode masovne egzekucije kriminalaca na sportskim stadionima, uz odgovarajuće prisustvo radoznale publike, pa tamo smrtna kazna kao spektakl ozbiljno konkuriše tradicionalnom cirkusu ili fudbalu. O Hitleru već i da ne govorimo: njegov režim je smrt tretirao kao granu industrije. Najslavniji osuđenik na smrt našeg vremena bio je Sadam Husein. Bez obzira na zločine koje je počinio tokom višedecenijske strahovlade, njegovo vešanje (snimljeno mobilnim telefonom nekog od egzekutora) izazvalo je proteste, sa zahtevom da UN kao minimalnu meru prevencije donese deklaraciju o moratorijumu na smrtnu kaznu. Dok se to ne dogodi – a verovatno i neće – gasne komore i električne stolice rade punom parom. Ukoliko ih ne odmeni smrtonosna injekcija. A sve se to događa u SAD. Otuda se ovdašnji pobornici smrtne kazne, inače demokrate po ubeđenju, rado pozivaju na američki slučaj, tvrdeći da uređena demokratija nije u suprotnosti sa zakonskom sankcijom usmrćenja nekog zlikovca. Ta tvrdnja počiva na klimavim nogama polovične obaveštenosti. Tačno je da smrtna kazna postoji u nekim američkim saveznim državama, ali je tačno i da u nekim drugim američkim saveznim državama ne postoji. Ovo šarenilo potiče iz ustavnog određenja: svaka od 50 članica SAD slobodna je da samostalno određuje unutrašnje odnose – pod uslovom da to neće štetiti opštem interesu. Opšti interes, prema tome, nema ništa protiv da se, tu i tamo, s vremena na vreme, neki mafijaš skrati za glavu. Abolicionisti (protivnici smrtne kazne) misle suprotno: oni istrajavaju na tvrdnji da opšti interes može biti ugrožen eventualnom sudskom zabludom, to jest ukoliko se naknadno utvrdi da je pogubljen nevin čovek. Hičkok je na tu temu snimio nekoliko filmova. Ovo znači ne samo to da je neka smrtna kazna izrečena na osnovu neproverenih dokaza, na bazi lažnih činjenica, nego i to da se neko upućuje u gasnu komoru kao moralno iskvarena ličnost, kao pedofil ili komunista, što je uvek eklatantni dokaz o političkim ili seksualnim predubeđenjima porote i sudija. Smrtna kazna je u tom smislu – i ne samo u tom smislu – društvena odmazda; dakle, takođe zločin. Jer, naprasna smrt u prisustvu vlasti nije samo ukidanje svakog izbora, nešto neopozivo, nego je i dokaz da se njenim izricanjem ukida faktor resocijalizacije koji je svrha kažnjavanja. Što bi rekao jedan beogradski advokat, inače autor knjige protiv smrtne kazne, neko osuđen na doživotnu robiju može da se ubije, ali onaj nad kime je izvršena smrtna kazna ne može da se opredeli za doživotnu robiju. Na stranu sada to da su neki zločinci beznadežni slučajevi iskvarenosti. Međutim, ostaje pitanje: da li društvo sme da na sebe preuzme rizik neopozivosti? Neki tvrde da je smrtna kazna bolja od četrdesetogodišnje robije: cap – i gotovo! To je invalidna definicija: smrt na električnoj stolici je posao od nekoliko sekundi, ali hodanje do nje je dugo umiranje. Osuditi nekog na 40 godina zatvora (što je maksimalna kazna po našem zakonodavstvu), znači pružiti šansu vremenu na razumevanju (bez)smisla. Otuda praktično sve evropske države isključuju smrtnu kaznu iz korpusa kaznenih uredbi. To je, uostalom, i onaj uslov za prijem u EU oko koga nema rasprave. Oni koji u nas zagovaraju povratak instituta smrtne kazne tvrde da smo iovako pola veka iza Evrope, pa da povremena streljanja ništa ne smetaju. Pod uslovom da se pomenutih pola veka zaostatka uzmu kao reper trajne sudbine zemlje.