Maoistički liberali (“Čeka se kompromis”, NIN br. 2946)

Albanija i Kina su se dugo godina smatrale jedinim pravovernim sledbenicama Marksovih i Lenjinovih teorija u redakciji Mao Cedunga i gajile su veliko prijateljstvo ojačavano čestim zvaničnim posetama na najvišem nivou. Pada mi na pamet poseta Ču En Laja (tako se tada pisalo) Tirani koji je tom prilikom iz svih mogućih ideoloških oruđa raspalio po Titu i jugoslovenskom rukovodstvu. Zuko Yumhur je tih godina u nedeljnoj “Politici” na prvoj strani karikaturama komentarisao najznačajnije političke događaje, pa je i napad drugog čoveka Kine propratio karikaturom sa naslovom: Laj druže, laj, laj, laj. Bugarska i Albanija, nekadašnji takmaci u komunističkoj ortodoksiji su preko noći postale neviđene demokrate, strateški partneri Amerike, ni manje ni više. Pitanje Kosova je, kako vidimo, postalo pitanje američke nacionalne bezbednosti i unutrašnjopolitičkih potreba – džoker koji uvek leči neuspehe na drugim poljima – zbog kojih je Amerika i bombardovala Srbiju, i opet će ako to bude neophodno iz nekog razloga, a njih bar (kako je to nedavno obznanio i zažalio Holbruk) ima na pretek. Za srpske mase naravno sve je bilo upakovano u oblandu ljudskih prava, demokratskog rešenja albanskog pitanja u Srbiji, i rušenje diktature – alijas “garanta mira na Balkanu”. Zapanjujuće su metamorfoze naših suseda ali i naša nesposobnost za tako šta, uprkos nošenju američko-nemačkih zastava Beogradom tokom 90-ih, vezanih u nerazmrsivi čvor, ili baš zato. Ipak od svega najviše zapanjuje i brine infantilnost predloga zapadnih zemalja kojima nas zasipaju ovih dana ili zaista smatraju da je Srbija postala jedna najveća duševna bolnica pod otvorenim nebom. Kažu, recimo, da treba da se pregovara šest meseci pa ako se ne dođe do dogovora sprovešće se Ahtisarijev plan, ili predlaže se da se oroči Rezolucija 1244 na tri meseca pa ako nema dogovora da se Kosovu prizna nezavisnost. Ovakvo ruganje elementarnom zdravom razumu još nisam video, a ne znam da li bi i ljude sa težim duševnim poremećajima uspeli da navuku na takve “fer” pregovore i uvere ih pride da su im prijatelji, kako to besramno rade sa Srbijom, čerečeći je u ime njenog dobra, a da pri tome ministru inostranih poslova Italije ni na kraj pameti ne pada da Južni Tirol preda Austriji i na delu pokaže kako bi Srbija trebalo da se ponaša i prizna nezavisnost Kosmeta. A da je tako šta u Rimu Italiji ponudio ministar inostranih poslova Srbije, kao što je italijanski ministar nama predlagao u Beogradu, verujem da bi ga hitno strpali u najbližu ustanovu za čuvanje takvih osoba.