Ubistvo Slavka Ćuruvije: Radonjić i Marković na optužnici?

Kada su u subotu, 16. juna, kao po komandi “Blic”, Glas”, “Pres”, “Kurir”, “Novosti”, grunuli tekstove o novoj istrazi ubistva novinara Slaka Ćuruvije, vlasnika “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina”, verovalo se da se konačno, a zvanično, saznalo ono što Srbija odavno zna: ubila ga je vlast ili – kako ovde vole da kažu – država. Ipak, ništa novo nismo saznali i zbog toga što Dragan Lazarević, istražni sudija Specijalnog suda, još nije završio istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije i što se pridržava stava da je sve tajna, do okončanja njegovog posla. Naravno da se novim saznanjem ne može smatrati “priča” provučena kroz jedan list da je Ćuruvija tajno snimao Miru Marković, predsednicu Jugoslovenske levice, da je ucenjivao i da je ona zato naredila njegovu likvidaciju. Na stranu što niko takav snimak nije pokazao, ali treba biti budala pa poverovati da je Ćuruvija bio toliki idiot da mu padne na pamet da tajno snima ženu svemoćnog predsednika. Ćuruvija je kao bivši zaposleni u tajnoj policiji svakako veoma dobro znao da su mesta na kojima je razgovarao sa Markovićkom zaštićena od pokušaja tajnog snimanja, a još mu je jasnije bilo kakav režim vlada u njegovoj zemlji, odnosno kakav je gospodar Slobodan Milošević. “On ne bi ni trepnuo kada bi naredio da Slavka razmažu kžo govno na zid”, kaže pripadnik tajne policije. NIN, ipak, saznaje jedan novi detalj. Dosad u istrazi kao svedoci nisu saslušani Radomir-Rade Marković, bivši šef Resora državne bezbednosti Srbije i Milan Radonjić, bivši šef njegovog Beogradskog centra. Ova činjenica nagoveštava da je moguće da se njih dvojica nađu među okrivljenima, verovatnije kao saučesnici ili pomagači nego kao nalogodavci. Ako na osnovu iskaza svedoka sudija dođe do uverenja da postoje opravdani razlozi da neko bude okrivljen, onda takvog neće saslušavati kao svedoka kako bi se izbegle kasnije komplikacije na sudu. “Ako se neko sasluša prvo kao svedok, a potom kao osumnjičeni, onda su te dve izjave raj za advokate koji u procesu na sudu koriste razlike koje u takvim izjavama uvek postoje. Iskusni istražni sudija izbegava da kao svedoka sasluša nekoga ko se na kraju može pojaviti kao okrivljeni”, kaže jedan beogradski advokat. Dakle, u ovoj NIN-ovoj novosti novo je samo to da Marković i Radonjić nisu saslušani kao svedoci, a da su oni umešani u ubistvo Ćuruvije sasvim je izvesno još od oktobra 2000. godine. Tada je medijima doturena beleška tajne policije (onda se zvala Resor državne bezbednosti, danas se zove Bezbednosno-informativna agencija) “Izveštaj o praćenju lica – radni naziv Ćuran”. Reč je bila o praćenju Slavka Ćuruvije, koje je naredio Milan Radonjić, kako bi se “dokumentovali kontakti objekta” (objekat je Ćuruvija). U dokumentu se opisuje kretanje Ćuruvije i Branke Prpe 11. aprila (Uskrs) 1999. godine. Praćenje je prekinuto na potpuno netipičan način u 16.27 časova, nekoliko minuta pre ubistva Ćuruvije. Beleška nije bila napisana po automatizmu pratim – pišem izveštaj, nego po nalogu Stevana Nikčevića u vreme ubistva zamenika šefa beogradskog odeljenja tajne policije. Očigledno, on je naredio pisanje beleške kako bi mogao sa sebe da skine svaku sumnju da je bio umešan u ubistvo Ćuruvije. (Uzgred, valja reći da je tajna policija Srbije u to vreme bila sasvim čudna jazbina vukova u kojoj niko nikome nije verovao. Zvanično šef je bio Radomir Marković, koji je u prvom mesecu svoje vlasti posmenjivao sve dotadašnje načelnike uprava i odeljenja tajne policije. Niko ne zna kakvu je funkciju u njoj imao Nikola Ćurčić, čovek od najvećeg poverenja Slobodana Miloševića. Uroš Šuvaković, jedan od najangažovanijih u odbrani Miloševića i čovek koji se uredno čuje sa Mirom Marković telefonom, valjda je trebalo da bude komesar, nadzornik nadzirača. “Odnosi nepoverenja su bili takvi da je beogradsko odeljenje bilo bez kontakata sa rukovodstvom prvih, možda i deset dana, NATO agresije na Srbiju”, kaže jedan bivši pripadnik tajne policije.) Sudija Lazarević je svakako proveravao mnoge detalje oko beleške a među njima i zašto nije napisana po automatizmu, odnosno da li je neko naredio ljudima iz pratećeg aparata tajne policije da ne pišu uobičajeni izveštaj. Jedan bivši pripadnik tajne policije tvrdi da je Radonjić tražio da se objasni zašto prethodnog dana nije iz minuta u minut obaveštavan o kretanju Ćuruvije. “To nejavljanje je Slavku za jedan dan produžilo život”, kaže drugi pripadnik tajne policije. Bez beleške, istraga o ubistvu Ćuruvije bila bi skoro nemoguća. Ili, bolje je reći, bez odluke Nikčevića da prekine zaveru ćutanja tajne policije. Ubistvo Ivana Stambolića i masakr na Ibarskoj magistrali takođe su rasvetljeni onoga trenutka kada je neko od pripadnika tajne policije odlučio da progovori – što govori o značaju zaštićenog svedoka ili svedoka saradnika i o onima koji su proizvodili hiljadu razloga da se odloži ili spreči njihovo uspostavljanje u pravnom sistemu Srbije. Tri zločina imaju još jednu zajedničku crtu. U njima je aparat tajne policije i njegov zakoniti posao korišćen kao priprema za zločin. Uvek je služba praćenja tajne policije radila svoj uobičajeni posao, pratili su Ćuruviju, Vuka Draškovića, Ivana Stambolića kao “bezbednosno interesantna lica” da bi se “dokumentovali njihovi kontakti”, a njihova saznanja su korišćena za sasvim druge namene. Doturana su delu tajne policije zvanom Jedinica za specijalne operacije (“crvene beretke”) ili ljudima povezanim sa njom (Luka Pejović, svedok ga je prepoznao kao ubicu Ćuruvije) kojima su poslužili za pripremu ubistva. Tek sa pojavom beleške tajna policija više nije mogla da negira vezu sa ubistvom Ćuruvije, a moglo je da počne saslušavanje ljudi iz pratećeg aparata. Od njih se saznalo za čudno ponašanje Milana Radonjića koji je tražio da ga iz minuta u minut obaveštavaju o kretanju Ćuruvije. To je potpuno netipičan zahtev isto koliko i traženje da se tačno kaže na kom mestu u kolima sedi Vuk Drašković, jer taj podatak ne služi “dokumentovanju kontakata objekta” nego je navođenje vozača kamiona u koji deo treba da zabije svoju grdosiju natovarenu peskom. Neuobičajeno ponašanje Radonjića u praćenju Ćuruvije sasvim je dovoljno za sumnju o njegovom učešću u ubistvu vlasnika “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina”. Pošto je on dobio nalog za praćenje Ćuruvije od Radomira Markovića, u kolu se našao i šef tajne policije kome je posle 5. oktobra 2000. godine mandat produžio Vojislav Koštunica odbijajući zahtev ostatka DOS-a da ga odmah smene. Smenu su mogli da ubrzaju tužioci koji su već u oktobru-novembru 2000. godine imali sasvim dovoljno dokaza o umešanosti Markovića i Radonjića u ubistvo Ćuruvije. Naravno, stepen te umešanosti je trebalo dokazivati na sudu. Moguće je da dokazi prikupljeni 2000. godine budu osnov za tužbu protiv Radonjića i Markovića u 2007. godini! Za razliku od Nikčevića, Radonjić i Marković su ćutali. Doduše, po svedočenju pripadnika tajne policije Marković je u jednom trenutku pristao da bude svedok saradnik, ali je od te namere odgovoren rečenicom: “Da li si normalan, ubiće ti sina”. “Ubiće” se odnosilo na one koje je svojim ćutanjem Marković štitio. Ćutali su i Milan Kurak i Ratko Romić, pripadnici tajne policije koji su, po svemu sudeći, bili u najneposrednijoj blizini mesta ubistva Ćuruvije i koji su iz prateće službe uzeli beli “golf” viđen na mestu zločina. Po tvrdnji bivšeg pripadnika tajne policije, oni su privedeni u akciji “Sablja” i dalje ćutali i što je možda mnogo značajnije – odbili da idu na poligraf. To izgleda nije zabrinulo šefove Romića i dalje zaposlenog u policiji koji se svakako nije slučajno našao 11. aprila 1999. godine u beogradskoj Ulici Ive Lole Ribara (sada Svetogorska) u blizini broja 35 u trenutku kada je Ćuruvija ubijen. Progovorio je, međutim, svedok ubistva. Devetog decembra 2003. godine on je pokazao prstom na Luku Pejovića kao čoveka koji je pucao u Slavka Ćuruviju. “Nemoguće je zaboraviti Pejovića i kada ga jednom vidite. Lep je kžo filmski glumac”, kaže jedan policajac. Pejović nije mogao da bude saslušan jer ga je neko već likvidirao, valjda zato što mrtva usta ne govore, decembra 2000. godine, kada se već mnogo toga o ubistvu znalo i kada je ubica mogao da postane svedok. Ali, njegova veza sa “crvenim beretkama” nije bila sporna. Ipak, ni to nije bilo dovoljno tužiocima. Slobodan Radovanović, specijalni tužilac, odlučiće šta će da radi kada uskoro bude dobio materijal od sudije Lazarevića. Specijalni tužilac je u povoljnijem položaju od svojih prethodnika koji nisu imali oznaku “specijalni” uz svoju funkciju. Prethodnici su mogli da podnesu krivičnu prijavu protiv nepoznatih nalogodavaca i Markovića i Radonjića kao pomagača da su imali prosečnu dozu građanske hrabrosti. Ali, ruku na srce, imali su dve otežavajuće okolnosti. Prva je bila otimanje o kontrolu nad tajnom policijom između DOS-a i DSS-a, čemu su najbolji svedoci slučajevi zloupotrebe ubistva Momira Gavrilovića od strane kabineta predsednika SRJ i način na koji je Vojislav Koštunica razumevao pobunu “crvenih beretki” iako mu je obaveza kao vrhovnom komandantu bila da spreči nezakoniti protest oružanih snaga makar one bile i specijalne jedinica. Dok se političari svađaju oko vladanja tajnom policijom, ona može da ćuti: i Marković i Radonjić i Romić. Druga otežavajuća okolnost je što je prethodna vlada Vojislava Koštunice zavisila od glasova socijalista. Ubistvo Slavka Ćuruvije (i Ivana Stambolića kao pokušaj ubistva Vuka Draškovića) nisu mogli da narede Radomir Marković ili Milan Radonjić. Slobodan Milošević i/ili Mira Marković su to mogli da urade. Ali, njih ne možete da osumnjičite ni dok ratujete oko tajne policije niti kada vladate zahvaljujući glasovima socijalista. Ako cepate dlaku na dvoje, pravićete razliku da li je Ćuruvija ubijen kao novinar, kao čovek koji je imao posebne odnose sa Mirom Marković ili kao mogući politički protivnik Slobodana Miloševića. Postoji dovoljno dokaza da je Mira Marković progonila Ćuruviju. Dan pošto su poslednji put razgovarali, presuđeno je “Evropljaninu”: milionska kazna plus zabrana štampanja plus zabrana prodaje. “Bilo mi je jasno da je to naš poslednji susret. Ustajao sam i krenuo da odem i sa rečima: žE, da Vam kažem i ovož, pet puta produžavao razgovor”, govorio je Ćuruvija neposredno posle razgovora sa Mirom Marković u redakciji “Evropljanina”. Rekao je tada i da je video suzu u oku Mire Marković. Književnik Radoslav-Vava Petković je to prokomentarisao: “Slavko je mrtav, Mira ga je već ožalila.” Potom su usledili napadi Mire Marković na Ćuruviju po novinama, koji su završnicu imali u naručenom tekstu “Ćuruvija dočekao bombe” objavljenom u “Ekspresu” i čitanom u “Dnevniku” državne televizije nekoliko dana pre ubistva. A u međuvremenu je Slavko sa dvojicom novinara “Dnevnog telegrafa” bio osuđen i na zatvor po tužbi prijatelja Mire Marković, kao što je i prijavu protiv “Evropljanina” podneo njen drug sa studija. Motivi Mire Marković mogli su da budu promenjen odnos sa Ćuruvijom, činjenica da su njegove novine bile najgrlatiji protivnik njenih zakona o univerzitetu i informisanju. Motiv Slobodana Miloševića je moglo da bude uverenje da Ćuruvija može da postane njegov veliki politički protivnik. Emotivni i drčni vlasnik “Evropljanina” podstican je da napravi političku partiju. Aleksandar Tijanić, direktor državne televizije, nekoliko je puta svedočio o tome. I kada mu je zabranjeno da govori/objavljuje novine u Srbiji, Ćuruvija ih je štampao u inostranstvu (doduše bez tekstova nekih stalnih kolumnista koji su rešili da se malo odmore) i ilegalno unosio u zemlju. Miloševiću to nije posebno moralo da smeta, ali kada je Ćuruvija progovorio u Kongresu Amerike u decembru 1998. godine, gospodar života i smrti u Srbiji mogao je da pomisli da je bivši analitičar tajne policije još jedan od ljudi koje jedina sila na svetu sprema kao njegovog mogućeg naslednika. Mislio je i da su mu ozbiljni konkurenti i Vuk Drašković i Ivan Stambolić. Slobodan Radovanović, specijalni tužilac, moći će u “prijateljskom okruženju” da proverava motive bračnog para koji je gospodario Srbijom od 1987. godine. “Prijateljsko okruženje” ima sledeće sastojke: uspostavljena kontrola nad tajnom policijom, što se vidi iz hapšenja Zdravka Tolimira i Vlastimira Đorđevića; vladajuća koalicija ne zavisi od nastavljača lika i dela bračnog para; Mira Marković i Marko Milošević mogu da se nađu na poternici Interpola kao šverceri duvana, što smanjuje njihov osvetnički kapacitet prema, na primer, sinu i ženi Radomira Markovića; Radomir Marković i Milan Radonjić konačno mogu da progovore ako im podizanjem optužnice bude zaprećena kazna veća od onih koje su dosad iskusili. Eto, to su novosti koje nisu bile na raspolaganju tužiocima, sa ili bez oznake specijalni, prethodnicima Slobodana Radovanovića. I to su suštinske novosti u slučaju “Slavko Ćuruvija” ili, bolje reći, u slučaju “Kada država ubija”.