Miodrag Maksimović Maks (1927-2007)

Kada umre star obrazovan čovek, sa njim odlazi u nepovrat i jedna velika biblioteka. Smrću Miodraga Maksimovića, zvanog Maks, ta biblioteka bila je grandiozna poput Aleksandrijske i mogla se listati svako božije veče u majušnoj kafanici zvanoj “Konoba” gde je ovaj stari penzionisani novinar “Politike”, redovno svraćao na pelinkovac i točeno pivo. Kao da ga sad vidim kako bojažljivim sitnim koracima, kao da pazi da što ne zgazi, ulazi i seda za svoj sto počinjući jednu od bezbroj priča o ljudima i događajima iz svoje epohe. Krupnog tela, oštre kratko ošišane sede kose i pronicljivih očiju, Maks je zavodio svojom enciklopedijskom ličnošću i mnogo mlađe od sebe koji su se okupljali za njegovim stolom slušajući bez daha njegove vrcave monologe, a citati na nemačkom, francuskom, ruskom i latinskom su leteli oko škiljave lampe. Stanovao je u blizini, u ulici Internacionalnih brigada, danas Kraljevića Tomislava (Internacionalne brigade su mogle da prođu i nekom drugom, novijom ulicom), u vili porodice Leko, nasledstvu njegove žene; voleo je Neimar i osećao se dobro u tom starovremenskom kraju. Pripadao je onoj danas već odavno izumrloj vrsti beogradskih usmenih književnika, koji su svoja velika znanja neštedimice rasipali za kafanskim stolovima. Evo, ukratko, njegove biografije: Rođen 1927. u Užicu, odrastao u Čačku. Kao demobilisani partizan sa Sremskog fronta novinarstvom je počeo da se bavi 1946. godine, najpre u Radio Beogradu, godinama je pisao kritiku u “Ilustrovanoj politici”, ali i u “Književnim novinama”, čiji je urednik jedno vreme bio. U “Politiku” je došao 1953. i ostao sve do penzionisanja, godinama je uređivao Kulturni dodatak “Politike”; u izdavačkoj kući “Vuk Karadžić” pokrenuo je i uređivao poznatu biblioteku “Zodijak”, u kojoj je objavljeno trideset knjiga. Autor je više predgovora i pogovora za dela T. Mana, H. Hajnea i drugih. Zajedno sa Z. Gluščevićem osnovao je reviju “Umetnost i kritika” (1953-1954). Objavio je knjigu “Tumači vremena” (1971). Briljantan kozer i imitator, bio je nekoliko puta hapšen i zatvaran zbog imitiranja i ismejavanja na javnim mestima Josipa Broza Tita. Izlazio je iz zatvora nasmešen, lakši za desetak kilograma. No, i pored svega čim se bavio, Maks je pre svega bio čovek “Politike”. Ima nešto čudno u toj gotovo nenormalnoj ljubavi starih novinara prema tom listu; oni su takozvani “ljudi Politike” i ostaju joj verni do kraja života; i duboko u penziji, odlaze dok ih noge služe, svake večeri po primerak svog lista. I posle penzionisanja, Maks je godinama u “Politici” objavljivao podlistak “iz naše prošlosti” u kome je bilo najčudnijih i najbizarnijih podataka i detalja o ličnostima i događajima iz davnih vremena. Mada Čačanin po vokaciji, sklon boemštini i ostajanju do sitnih sati po kafanama, Maks je posedovao gotovo nemačku preciznost i perfekciju u obavljanju svog posla: svoje rubrike davao je redakciji “Politike” za šest meseci unapred. Kada mu je “Politika”, u njegovoj osamdesetoj godini, otkazala saradnju, kao u kakvoj Čehovljevoj priči, Maks se razboleo i umro. njegov život više nije imao smisla. Sedeo sam večerima s njim, a na stolu su se, poput duhova iz boce, pojavljivali davni likovi novinara, slikara, urednika, dirigenata i noćobdija. Poznavao sam Maksa od 1956. kada me je pozvao da mi štampa crteže u tadašnjem Kulturnom dodatku “Politike”, koji je uređivao. Kada su izašli u novinama, činilo mi se da sam najpoznatiji slikar u Beogradu. Govorio sam mu da sam među poslednjima živim koji pamte iščezla lica i događaje o kojima je govorio, i da kada umrem, neće imati sa kim da priča jer mnogi od njih su već odavno zaboravljeni. E pa, desilo se da je otišao pre mene, najstariji živi novinar “Politike”, u kojoj, po njegovom testamentu, nije objavljena čitulja.