Svakidašnja jadikovka

Čitati ili ne – odlučite sami! Jer, ono o čemu će biti reči u redovima koji slede, može nekom čitaocu izgledati kao bavljenje ozbiljnim društvenim problemom, dok će nekom drugom ličiti na petljanje sa tričarijama. Lično se uzdam u potonju opciju. Elem, komisija MIP-a za saradnju sa Uneskom odbila je predlog da se Petrovaradinska tvrđava uvrsti u tzv. svetsku kulturnu baštinu. Jer, rekoše, to je od lokalnog značaja. Razume se da je ovakva odluka izazvala nezadovoljstvo u Novom Sadu, gde se ona tumači kao osveta beogradskog kulturnjačkog establišmenta zarad dokaza koje srpska Atina u novije vreme prilaže projektu decentralizacije umetničkih (kulturnih) događanja. Budući da nisam nikakav stručnjak za staro kamenje, a kako mi je svako pominjanje nekakvog kulturnog establišmenta (tzv. elite) gadljivo na prazan stomak, ne bih se upuštao u pomenutu raspravu da me, u čitavom tom slučaju, nije zainteresovao sastav komisije koja odlučuje o kulturnoj baštini. Na čelu tog tela je jedan čovek-enciklopedija za sva vremena, neki njegovi članovi su privremeni, to jest, tamo sede u skladu sa svojom (promenljivom) pozicijom na političkoj sceni. Bitno je nešto treće: u komisiji činodejstvuju i neki vatreni protagonisti takozvane druge Srbije, što će reći – istaknuti kritičari postojećeg društvenog stanja na crti njegovog navodnog fašistoidnog turbo folka i primitivizma svake vrste. Šta je tu čudno? Pa, teško je razumljivo da oni kojima u ovoj državi ništa ne valja, jer tako mora biti kod onolikih mafija u vlasti i pri vlasti, istovremeno sede po državnim komisijama; dakle, participiraju u vlasti i mafiji, gde donose odluke u skladu sa važećim političkim običajima i trenutnim političkim rasporedom snaga. Verovatno da za takav svoj angažman primaju i neke pare. Lepo. S druge strane, nije se baš čuditi ovoj šizofreniji (naspramnosti). Pomenuti primer je zapravo benigan u opštoj malignosti vremena. Mada se, je li, i ovde radi o poželjnom presvlačenju odela u skladu sa prilikom. Hoću da kažem kako su, ako izuzmemo transformisane komuniste, viđeniji predstavnici ove pasionirane ikonoklastije neki bivši ambasadori. Jer, čim odsluže svoju platicu u nekoj vukojebini, gde su se inače uzdržavali od intimisanja sa domicilnim stanovništvom, oni se stave na čelo žestoke opozicije u domaćoj političkoj sferi, obarajući se na državu drvljem, kamenjem i fekalijama. Zanimljivo je i da im ova bespoštedna kritičnost prema svemu postojećem nije padala na pamet dok su dremali po ambasadorskim rezidencijama. A tamo ih je delegirala ista ona vlast koja im sada ne valja. Kada im neko zameri na ovakvom DŽekil-Hajd mentalnom sklopu, zapitavši ih zašto su se uopšte prihvatali ambasadorske funkcije ili zašto nisu podneli ostavke pre isteka mandata, oni se pravdaju kako su ih u svemu vodili viši državni razlozi. Možda je zbilja tako, nisam primetio. Ono što bode oči, jeste da su ljuti opozicionari u istom telu sa bivšim ambasadorom zdušno doprinosili haosu u društvu koji im sada tanji živce. I sve to, pride, o državnom trošku. Sve ovo do sada ispričano jesu ilustrativni primeri poslovičnih sukoba interesa u delovanju ovdašnjih političkih subjektivnih snaga. Ovoj priči kao dokaz može poslužiti i spor dvojice visoko rangiranih političkih aktivista, od kojih je jedan na tuđe mišiće ipak ušao u novu vladu, dok će onaj drugi u međuvremenu biti samo poslanik. njihovo neslaganje izbilo je u javnost na nekom stručnom forumu o budućoj ekonomskoj strategiji zemlje i činilo se da je reč isključivo o principijelnoj (teorijskoj) nesuglasici. A onda su po čaršiji krenuli abrovi da gospoda poseduju izvesne milione evrova. Odakle im? Sve je postalo nešto jasnije kada je otkriveno da su pomenuti suparnici u planiranom poslu privatizacije jednog važnog društvenog preduzeća, to jest da preko konsultantskih firmi i investicionih fondova u privatnom vlasništvu predlažu različite metode obezvređivanja društvenog kapitala u korist sopstvenog džepa. Kao i u vezi s onim starim kamenjem, nisam stručnjak za ekonomske poslove i pripadajuće mahinacije. Doduše, nemam ništa protiv toga da neko ima privatnu firmu i da mu je cilj brzo bogaćenje. To je, uostalom, i smisao globalističkog liberalizma kome težimo. Ako je to na štetu društva, šta se može, takva su pravila u svetu kapitala. Ali, držim kako bi bilo pristojno da se privatni mešetari teškog kalibra uzdrže od javnih poslova. Jer, kako oni mogu dovesti u sklad svoj lični interes sa brigom o javnom dobru? Teško. O javnom dobru brinuće u skladu sa ličnim interesom. Istini na volju, kada neko takav postane ministar, on izjavi da je otuđio privatnu firmu ili da je svoje akcije u nekoj banci preneo na drugo lice. Ne bih da to komentarišem. Ovaj tekst nije imao humorističke ambicije. Zato u njemu nije bilo pomena o onima koji tvrde da je Srbija zemlja budućnosti ali su, za svaki slučaj, decu poslali u inostranstvo. Ili onima koji dele milodare sirotinji iz svojih vila u luksuznim beogradskim četvrtima. Jer, to je zbilja smešno.