Prosto kao ustav

Evropska unija će se, na samitu sredinom nedelje, vratiti raspravi o svom ustavu u prerađenoj verziji, nakon odbijanja prvobitnog nacrta na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. Prerađena verzija je delo nemačke kancelarke Angele Merkel. Ona želi da se, na kraju njenog polugodišnjeg predsedavanja Evropskom unijom, postigne konsenzus o sadržini dokumenta kako bi on mogao da stupi na snagu do 2009. Podrazumevaju se dva cilja: prevazilaženje ustavne krize i stvaranje uslova da Evropa, sa reformisanim institucijama, postane integrisanija, efikasnija i, samim tim, uticajnija u svetskim poslovima. Očigledno je da mnogi Evropljani ne žele ozakonjenje nadnacionalne države, odnosno stvaranje “Sjedinjenih Evropskih Država”, po ugledu na Ameriku. Ne žele ni da Brisel dobije prevelika ovlašćenja na uštrb nacionalnih država. Dosad je 16 od 27 država EU ratifikovalo prvobitnu verziju ustava. Da se još neke zemlje ne bi na referendumima povele za Francuskom i Holandijom, a da bi EU ipak mogla da dobije svoj osnovni zakon, Angela Merkel je evropski ustav pretvorila u Kolumbovo jaje. Po njenom predlogu, sve je prosto kao ustav, ako se dokument i ne zove ustav, nego, jednostavno, “sporazum o reformama” koji bi prihvatile i potpisale vlade zemalja članica. Nema ni potrebe za referendumima. Ali, “glavni ustupak”, koji se od svih očekuje, svodi se na očuvanje “suštine” prvobitne verzije ustava. Prema predlogu Angele Merkel, koji je samo delimično izašao u javnost, Evropska unija bi imala svog predsednika i, verovatno, ministra spoljnih poslova i bila bi “pravno lice”, ovlašćeno da pristupa međunarodnim organizacijama i sklapa međunarodne ugovore. Samit, međutim, treba da se izjasni o sledećem: hoće li Evropska unija imati svoju zastavu i himnu – što su atributi države – hoće li u “sporazum o reformama” uključiti odredbe Povelje o osnovnim pravima (čemu se protivi Britanija koja ne želi da kod sebe menja postojeći odnos između rada i kapitala), kako razgraničiti nadležnosti Brisela od nadležnosti nacionalnih vlada, kakva bi bila uloga nacionalnih parlamenata, koji bi principi određivali zajedničku spoljnu politiku. U dosadašnjim konsultacijama najveći otpor sporazumu pružila je Poljska. Ona ocenjuje da će, po novom sistemu glasanja, biti veliki gubitnik i da će njena uloga i značaj biti znatno umanjeni u odnosu na, recimo, Nemačku. Naime, “sistem dvostruke većine” predviđa da svaku odluku Evropskog saveta mora da prihvati najmanje 55 odsto (bar 15 od 27) članica koje čine najmanje 65 odsto populacije EU. Po toj formuli, Poljska bi imala šest od ukupno sto glasova, dok bi Nemačka, čije je stanovništvo dva i po puta brojnije, imala 19. Poljaci zato insistiraju na “sistemu kvadratnog korena”. Sistem nije sasvim jasan, ali se svodi na to da broj glasova u Evropskom savetu treba da odrazi broj stanovnika u odnosu na veličinu državne teritorije. Dosad su predsednika Kačinskog nastojali da od ove ideje odvrate, pored same Angele Merkel, još Sarkozi, Zapatero i Guzenbauer, ali je on ostao uporan: Poljska neće dopustiti da bude oštećena i uložiće veto na sporazum. “Ako ne uspemo, neće to još biti urušavanje Evrope, ali će posledice biti krajnje ozbiljne” – izjavila je gospođa Merkel. A Hans-Gert Petering, predsednik Evropskog parlamenta, bio je znatno stroži: “Poljska će gurnuti Evropu u krizu. Poljska će najviše štetiti sama sebi, ako uloži veto”. Dosadašnje rasprave o ustavu, odnosno o “sporazumu o reformama”, odslikale su – bolje nego mnoge druge – odnose između starih i novih članica EU. Poljska, koja je već pretila da će vetom osujetiti sklapanje novog sporazuma o saradnji i partnerstvu između Evropske unije i Rusije i koja je sporazum između Nemačke i Rusije o izgradnji baltičkog gasovoda uporedila čak sa sporazumom Molotova i Ribentropa iz 1939, verovatno predstavlja najupadljiviji primer povređene veličine zbog osećaja da su neke članice “ravnopravnije od drugih”. Po oceni komentatora “Zidojče cajtunga”, izgleda da Nemci i Poljaci – koji bi u konkretnom slučaju mogli oličavati “stare” i “nove” Evropljane – ne misle isto kad govore o Evropi. Za Nemačku je EU simbol pomirenja, posebno sa Francuskom. I premda ona, zbog svoje veličine i ekonomskog uticaja, igra vodeću ulogu, dosad nije bila optužena da ne radi i za opšte dobro. “A za Poljsku, posebno za braću Kačinski, EU je institucija koja se koristi da bi se dobrim potrlo zlo koje je njihova zemlja trpela od drugih Evropljana, uglavnom Nemaca. Varšava voli da govori o pravima u članstvu, osobito o vetu, a ne i o obavezama”. Ako sloge nije bilo oko prvobitne verzije ustava, izgleda da se do nje neće lako doći ni ovoga puta, kad je i ime ustava izostavljeno. Ali, nema sumnje da smo svedoci retkog umeća Angele Merkel u oblikovanju složene evropske politike.