Bez jake države – ne valja

Nedavno je nobelovac DŽozef Stiglic ustvrdio da i pored činjenice što je “bruto društveni proizvod po stanovniku u SAD rastao, većini Amerikanaca danas je gore nego što im je bilo pre pet godina”! Zaključak da je “privreda koja godinu za godinom čini da većini njenih građana bude gore, nije uspešna”. Šta bismo, tek, mi mogli da kažemo u ovakvom, čini se jedino ispravom kontekstu poimanja smisla ekonomskog razvoja? Sigurno, bitno drugačije od onoga što govore vlastodršci i kreatori “tranzicije”. Iako su, na prvi pogled, najznačajnije reforme izvršene upravo na socio-ekonomskom planu, činjenice upućuju na zaključak da se takav stav ne može nekritički prihvatiti. Mi niti smo imali, niti imamo celovitiju strategiju tranzicije, pa teško da možemo validno prosuđivati i o rezultatima, kako pojedinih faza, tako i o njenoj celini. Tranzicija se, naime, u ogoljenom neoliberalnom modelu, uglavnom svela na ad hoc autsajdersku privatizaciju, odnosno na masovnu rasprodaju najvrednijih nacionalnih resursa. I, po pravilu, za nisku cenu. Tako je, sa izuzetkom “Mobtela”, za oko 2.000 privatizovanih preduzeća, (od oko 3.000 planiranih za privatizaciju) dobijeno tek nešto više od dve milijarde evra. Najveći deo tih sredstava je otišao u potrošnju. U Srbiji se, inače, i dalje više troši nego proizvodi. (Naravno, ne troše svi, već samo neki, a mnogi troše i manje nego što su trošili.) Postojeći model privatizacije je stvorio više novih nego što je rešio starih ekonomskih, socijalnih i društvenih problema. On je uglavnom podređen interesima više klase, pretežno proistekle iz ratnih devedesetih, odnosno nastale “konverzijom prethodnog monopolskog društvenog položaja u privatan ekonomski kapital” (M. Lazić). Privreda je manje produktivna i manje konkurentna nego što je bila, siromaštvo se uvećalo, a broj nezaposlenih se popeo na blizu milion, po čemu Srbija drži neslavno prvo mesto u Evropi. Sfera rada je gotovo razorena, a radništvo je obespravljeno, fragmentovano i silno osiromašeno! A o razmerama siromaštva govori podatak da oko 800.000 ljudi u Srbiji živi ispod linije siromaštva, odnosno sa manje od 2,5 dolara dnevno. A onih koji su tek nešto malo iznad ove linije, više je nego dvostruko. Sveopšta partokratizacija Srbije, odnosno ničim nesputana vlast partijskih oligarhija nad državom i društvom, predstavlja objektivnu prepreku (post)modernizaciji Srbije. Umesto da budu ključni akteri društvenih reformi, političke stranke neretko otežavaju, usporavaju ili čak blokiraju društvene promene. U Srbiji ima oko 40.000 položaja (u politici, državnoj upravi, javnim preduzećima, školama, zdravstvenim, socijalnim, medijskim i ustanovama kulture) na koje se imenuju, odnosno postavljaju funkcioneri po partijskoj liniji, od strane vladajućih partija i/ili koalicija na svim nivoima vlasti. Suvereno zaposedajući ove položaje, vladajuće partije, zapravo državne i društvene institucije, kadrove i imovinu beskrupulozno stavljaju u sopstvene (stranačke) interese, a neretko i interese, za javnost, najčešće anonimnih finansijera (“tajkuna”), koji stoje iza određenih stranaka, posebno u vreme izbora. Nije, onda, slučajno da su istraživači javnog mnjenja došli do podatka da čak 77 odsto građana izjavljuje da su političke stranke najkorumpiranije (V. Pešić). Ovakvo prisvajanje institucija države i društva, istovremeno predstavlja i ključni uzrok nefunkcionisanja, ne samo pravne države u nas, već često i države u najelementarnijoj formi. A bez te pretpostavke, ne samo da je teško govoriti i o minimalnoj sigurnosti života i imovine građana, već je to pravi eldorado za svakovrsnu korupciju, kriminal i nasilje. Da se sa slabom državom ne može obezbediti normalno funkcionisanje društva i njegov razvoj, uviđaju i najliberalniji teoretičari, poput Frensisa Fukujame. On, naime, petnaestak godina posle svoje glasovite knjige “Kraj istorije i poslednji čovek”, piše da svako društvo koje želi postati moderno “mnogo pre nego što ima liberalnu demokratiju, mora imati državu koja funkcioniše”. U funkciji jačanja partokratskih tendencija, dobrim delom je i jedna od ključnih odredbi novog ustava, koja se odnosi na mandat poslanika. Reč je, naime, o tome da je članom 102 Ustava praktično uveden imperativni partijski mandat za poslanike u Skupštini, odnosno da je propisano da mandati poslanika u parlamentu pripadaju partijama (a ne građanima), što je jedinstven slučaj u Evropi! Ovakvo rešenje je dobrim delom posledica nedemokratskih odnosa unutar stranaka. Poznato je da su vodeći teoretičari politike isticali presudan značaj unutarstranačke demokratije za razvoj demokratije u društvu. Kada se, povrh svega, praksa partokratizacije još “upakuje” u klero-nacionalističku retoriku (koja još uvek “prolazi” kod dobrog dela građana), onda je prostor za samovolju stranačkih oligarhija još veći i bezbedniji. Zbog brojnih ozbiljnih prepreka, koje stoje na putu inače neodložnih reformi, može se zaključiti da je budućnost države Srbije i srpskog društva i dalje neizvesna. Bez obzira na to što je ovde reč o procesima dugog trajanja, očigledno je da srpsko društvo sporo osmišlja “gorki talog iskustva” (D. Kiš). Srbija je, zato, i dalje suštinski na raskrsnici između još uvek dominirajuće loše prošlosti i preteće izolacije, i tek moguće bolje budućnosti. Srbija je, uistinu, pred sopstvenim najvećim izazovom! Ukoliko želi da postane ono što je aktuelna politička elita proklamovala, Srbiju tek očekuju najteže i najkompleksnije reforme u njenoj novijoj istoriji. Srbija sa (post)modernim normama, standardima i vrednostima je, dakle, još uvek više mogućnost nego stvarnost.