Gazda je ko ume spiskati...

Dva momka sa beogradske periferije: Saša Ćurčić i Ognjen Ivanović, fudbaler i maneken. Maneken je odrastao u naselju Braća Jerković, fudbaler u Besnom foku. Prvo skretanje levo sa Zrenjaninskog puta, posle skretanja za zatvor u Padinskoj skeli. Maneken je završio srednju zubotehničku, fudbaler je davno pre mature shvatio da od škole ima mnogo zanimljivijih stvari u životu. Na manekenovu pojavu vrište i tinejdžerke i turbo folk pevačice u četvrtoj deceniji života, fudbaler je prvi put obrijao glavu kad ga je neki navijač pomešao sa Bajrom Župićem. Ko je zaboravio kako Bajro izgleda i uklizava, ne vredi mu objašnjavati. S obzirom na to da se maneken gnuša Mileta Kitića i sličnih asova čija pesma fudbalera baca u sevdah, verovatno se nikad ne bi sreli da zajedno nisu zatvoreni u kavez “Velikog brata”. Sa još 11 ljudi. I ti ljudi, koje smo mogli da gledamo zatvorene mesec dana, 24 časa, ni u jednom momentu nisu se izjasnili da manekena žele da izbace iz kuće. Fudbalera jesu, čak tri puta. Ali, kao i u drugim, tako i u toj voajerskoj areni “Velikog brata” ko će preživeti, odlučuje publika. A publika je palac ka gore okretala uvek samo kad je u pitanju Saša Ćurčić. Na kraju, ovaj fudbaler je poslednja tri dana glasanja ovog najogoljenijeg rijaliti šou programa dobio 158.270 glasova, a maneken Ognjen Ivanović 1 129. Da, Ćurčić je dobio 150 puta glasova više od Ivanovića i tri puta više glasova nego svih ostalih 12 učesnika zajedno. U čemu je trik? Kako to da mnoge političke stranke potroše na stotine hiljada evra ubeđujući ljude da glasaju za njih i ne uspeju da dobiju 158 hiljada glasova, a Saša Ćurčić može da natera te iste ljude da potroše stotine hiljada evra da bi glasali za njega (jedan glas koštao je nešto manje od pola evra). “Hvala ti, Veliki brate, vratio si me u život, dao si mi novu šansu”, ponavljao je ovaj fudbaler u brojne kamere koji su snimali njegov život 24 časa. I “Veliki brat”, tj. građani koji su mesec dana gledali tuđe živote, ubedljivo su odlučili da ovaj momak treba da dobije “novi život” i nagradu od 50 hiljada evra da se lakše snađe u njemu. A kakav je život do sada Ćurčić imao? Kao sin Toze, upravnika samoposluge u Borči, nije imao mnogo. Onda je kao tinejdžer postao reprezentativac SFRJ, pa je usledio “Partizan”, engleski “Bolton”, u kome je postao zvezda engleskog fudbala, milionski transfer u “Aston Vilu”, novac, slava, skandali... Paparaci su ga “hvatali” u društvu najpoznatijih svetskih manekenki, u NJujorku se družio sa Denisom Rodmanom, telo je iscrtao tetovažama a plastičnim operacijama je brisao sličnosti sa Bajrom Župićem. Onda je potrošio sve, od ekskluzivnih stanova po beogradskim “karingtonkama” i ko zna gde sve ne, ostao mu je samo stan u Borči. Po sopstvenom priznanju, “hranili” su ga bivši saigrači iz “Partizana” Dragan Ćirić i Savo Milošević. I onda je na vrata zaboravljenog asa Saše Ćurčića pokucala televizija kojoj se u galeriju egzibicionista uklapao i propali fudbaler i bonvivan. Saša Ćurčić je “Velikom bratu” ponudio svoj život na dlanu. Govorio je pred milionskim auditorijumom Ćurčić i o onome što je teško izgovoriti i pred najbližim srodnikom. I o četiri abortusa četiri njegove devojke i o orgijama koje je pravio čuveni fudbaler “Mančester junajteda” Dvajt Jork. I još jednom se pokazalo da, kako kaže sarajevski pesnik Sejo Sekson, dobri ljudi vole priču što priča gubitnik. Da li je to samo osobenost Srbije i Balkana i da li bi, recimo, u Americi građani masovno glasali za “luzera” koji je potrošio sve što je imao? Da li bi nekom društvu, gde se vrednuje samo uspeh i gde nema mesta za solidarnost i sentimentalnost, mogao da se dogodi Đani Ćurčić? Prvo, sam termin “luzer” ne znači isto u ovim društvima. U Americi luzer znači diskvalifikaciju, na Balkanu gubitnik često izaziva mnogo više simpatija nego pobednik. Uostalom, američko društvo i njihova kolektivna svest je bazirana na protestantsko – kalvinističkom mitu o izabranima, na mitu o herojskom pomeranju granice kao i na mitu o zemlji mogućnosti gde se ostvaruje san “od blata do zvezda” (“american dream”). Dragana Mašović, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu, kaže i da u američkom kontekstu nije dovoljno da se neko oseća “pobednikom” ili da veruje da to jeste, već važno mesto ima i koncept vidljivosti. “Mora u opipljivom posedovati odlike koje se prepoznaju kao pobedničke: ukupni sklop ličnosti, uključujući i fizički: zdrav osmeh, zdravo telo, zdravo sve, imovinski status, položaj u zajednici, profesionalnu uspešnost... Konačno, i sama Amerika izgleda kao pobedničko društvo; na njoj se vidi visok standard. Shodno tome, ako se junaci u oblastima van zvanične kulture čak i javljaju kao antijunaci, ili luzeri, ili alternativci, oni ostaju unutar istog konteksta, preispitujući proklamovane vrednosti društva. Jedino što se kod njih razlikuju, jesu dubine tog preispitivanja.” Na drugoj strani sveta su društva čija je sudbina sasvim drugačija i kroz čiju istoriju su porazi bili češći nego pobede. Tako će dramski pisac Siniša Kovačević reći da je gubitništvo sveslovenska osobina. “Pogledajte srpsku istoriju. Nas nesreća prati u stopu. Slično je i sa Rusijom. Pogledajte literaturu. Tolstoja, Dostojevskog, Čehova... To su serije i galerije nesrećnih likova. Jer, kad je nesreća masovna pojava, masovna pojava su i luzeri.” Iz te permanentne nesreće, kaže Kovačević, razvija se saučešće, sapatništvo prema luzerima jer takav je civilizacijski obrazac. “Kviz pitanje: izdvojte srećne ljude. Svakome je gubitništvo blisko.” Međutim, reći će psiholog Aleksandra Janković, i sama percepcija poraza samim tim je različita u ovim društvima. “U narodu čiji je centralni mit izgrađen na jednoj bici u kojoj je poražen, postoji nacionalna i duhovna orijentacija koja ljudski život gleda u malo dugoročnijem kontekstu. Dakle, ne samo sada i ovde, kao što je u narcističkim društvima gde žsamo najjači ostajuž i gde se svet deli na `vinere` i `luzere`.” Aleksandra Janković kaže da je pravoslavlje okvir koji daje svakom čoveku mogućnost da bude pobednik, a u isto vreme niko ne može da vas svrsta u luzera. Takođe, ona podseća da pravoslavlje insistira na sabornosti, na zajedništvu dok je, na primer, u protestantskim društvima akcenat na individui. “Tamo je odnos prema drugima odnos takmičenja. U tom smislu svi smo mi pomalo protestanti ali generalno, naša nacionalna empatija je mnogo veća. Imamo veći senzibilitet prihvatanja pa i onih ljudi koji su na marginama, koje smatraju luzerima.” Ali, insistira Siniša Kovačević, luzer nije neko kao Ćurčić koji je protraćio ogromne pare, već neki inženjer koji je u 53. godini ostao bez posla i sad mora da prodaje žvake na Zelenom vencu da bi preživeo. “Luzeri su onih sedam od osam miliona Srba koje je haos uhvatio rogovima, ujeo ili udario repom”, objašnjava poznati dramski pisac. U takvom društvu Saša Ćurčić, koji će prvo pričati kako je potrošio sto hiljada funti na šampanjac u diskoteci (iako ga ne pije) a pola sata kasnije sa suzama u očima objašnjavati kako je protraćio život, izazvaće simpatije te armije njemu sličnih, koji se od Ćurčića razlikuju samo po tome što nikad nisu uspeli da se odlepe od dna. I svugde drugde, Ćurčićeva priča bi verovatno nailazila na simpatije ali u društvima gde vlada kult pragmatičnosti, ljudi ne bi mogli da mu oproste način na koji je ostao bez novca. Međutim, u našem društvu baš to je plus. Ili balaševićevski kazano: “Nije gazda kesa šuplja, što budzašto novce skuplja, gazda je ko ume spiskati.” “Saša Ćurčić je tim rasipništvom pokazao da je slobodan, a naš narod se uvek divio slobodi. Ako mi se prohte, potrošiću sve, ništa me ne ograničava. Jer, novac jeste važan ali nije najvažniji. I narod ceni to što on nije postao zavisnik od novca, što nije žušao u mašinuž da mora još, da mu je čuvanje i zarađivanje novca najbitnija stvar u životu” kaže Aleksandra Janković. Pri tom, treba dodati, kaže Janković, i jednu infantilnu crtu zbog koje nam je Ćurčić dodatno simpatičan. “LJudi maštaju da neki veliki novac troše ne obazirući se ni na šta. Ali, retko ko to zaista tako i uradi. Zato se divimo onima koji su to uradili i negde ih podržavamo u tome. I sada, glasamo za njega i navijamo da vidimo šta još može da uradi.” Tako ga je neposredno nakon što je pobedio, pitala voditeljka “Velikog brata” da li će tu osvojenu 41 hiljadu evra potrošiti za 24 sata. Ćurčić je odgovorio da neće. Već će to uraditi za 12 sati. Potom je razmislio, “stao na loptu” i rekao da će ovog puta da bude mudriji da bi nakon što je dobio ček, na pitanje šta je prvo uradio, rekao: “Dao sam drugaru bankovnu karticu da se malo počasti.” Kao zemlja u tranziciji Srbija se suočava i sa vrednostima u tranziciji. Pa tu baš i nije izvesno ko su luzeri. U nekom stabilnijem društvu i pevačica skromnih glasovnih mogućnosti sa stupidnim pesmama i istorijom druženja sa “žestokim tipovima” i glumac koji je jezikom “sarajevske mahale” i urlikanjem mislio da “kupuje” glasove, slovili bi za gubitnike jednako kao i fudbaler, koji pošto je prokockao sve, ne zna šta će sa sobom. Ali u regionu gde je novac ostao jedino pouzdano merilo statusa, pevačica i glumac su zvezde, a Ćurčić je luzer. Dragana Mašović kaže da o našim vrednostima govore podjednako i oni unutra i oni spolja, koji očima “Velikog brata” prate njihove živote. “Vrednosti koje su u tom programu postale vidljive negovane su odavno, sada su nam samo otvoreno servirane u nekim sasvim zgodnim ikonama, koje ih definitivno utvrđuju i šire dalje. S druge strane, simptomatičan je jezik kojim naši pogotovo mladi ljudi objašnjavaju šta se tamo dešava. Maca je, tako, prema rečima gledalaca, vođa klana, nedodirljivi, on ima jaka leđa, niko mu ništa ne sme, što govori o tome kako funkcioniše naše društvo. Takođe, poražavajuće je gađenje prema starosti i prema svakoj ozbiljnosti.” Koje je vrednosti onda propagirao Saša Ćurčić kada je animirao 158 hiljada ljudi da daju po 35 dinara da bi glasali za njega? Dragana Mašović kaže da je među njima vrlo malo tradicionalnih vrednosti. Onih o kojima otac i majka govore svojoj deci za večerom. Đani Ćurčić je ponudio igru, dobru volju, izdržljivost. Ponudio je priču kako i bez obrazovanja i bilo koje druge velike muke, mogu brzo da se naprave velike pare i kako isto tako bez velike muke mogu brzo da se potroše. I kako je sve to moguće i “ako nemaš vezu”, “jaka leđa”, “klan”. Ako si totalni autsajder.