U znaku lobanje

Ovogodišnji 52. venecijanski bijenale vizuelnih umetnosti, koji je posle trodnevnog novinarskog vernisaža zvanično otvoren za publiku 10. juna, odvija se pod naslovom “Razmišljaj čulima, osećaj umom. Umetnost u vremenu sadašnjem”. Svako izdanje najstarije i najprestižnije svetske manifestacije posvećene savremenoj likovnoj umetnosti pamti se po nekom ekstremu ili iskoraku iz klišea – tako je tokom poslednjih desetak godina, 1995. obeležena stogodišnjica održavanja prvog Bijenala, prethodni, 51. venecijanski bijenale, zapamćen je po tome što su prvi put u njegovoj istoriji umetnički(e) direktori(ke) – žene, dok će se ovogodišnji Bijenale svakako pamtiti po tome što je prvi put u njegovoj istoriji umetnički direktor – Amerikanac. Umetnički direktor 52. venecijanskog bijenala, Robert Stor, po obrazovanju slikar, niz godina radio je kao viši kustos odeljenja za slikarstvo njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MOMA), a trenutno je profesor istorije moderne umetnosti, odnedavno i dekan, Umetničke škole Univerziteta Jejl. Koncepciju centralne bijenalske postavke “Razmišljaj čulima, osećaj umom. Umetnost u vremenu sadašnjem” on zasniva na preispitivanju dihotomije koja dominira našom civilizacijom još od vremena Platona – između mišljenja i osećanja, tela i uma, intuicije i kritičkog mišljenja, intelekta i čulnog, itd. “Istorija umetnosti je tkanina satkana od epifanija koju su istkale mnoge ruke; sadašnji trenutak umetnosti zapravo jeste spoljašnji rub tog rada u nastajanju (njork in progress)” – tvrdi Stor. Ipak, utisak je da je Stor svojom selekcijom i koncepcijom težište postavke sa umetnosti izmestio na priču o vremenusadašnjem. Centralna postavka koja objedinjuje radove 100 umetnika iz celog sveta postavljena je na dve ključne bijenalske lokacije – u prostorima Arsenala i tzv. Italijanskog paviljona u Đardinima. Na ulazu u Arsenal i na fasadi paviljona u Đardinima postavljen je rad italijanskog umetnika Luke Buvolija koji određuje poseban akcenat celokupne postavke. Prostornom instalacijom zloslutnog naslova “Jedan veoma divan dan prekosutra” Buvoli, između ostalog, uspostavlja svojevrstan dijalog sa italijanskim futurizmom. Posetioce monumentalnih prostora Arsenala očekuju decentno intonirani prizori razaranja, siromaštva, ratova, lobanja i skeleta. Postavkom dominiraju dokumentaristički prosedei, čije je uporište najčešće u mediju fotografije. Među prizorima destrukcije iz Libana, Čilea, Izraela, posetiocima sa naših prostora posebnu pažnju privući će video-rad naslovljen “Skakućuća lobanja” italijanskog umetnika koji živi u NJujorku, Paola Kanevarija, inače životnog saputnika umetnice Marine Abramović. Video-rad je snimljen u dvorištu beogradskog Generalštaba, srušenog tokom NATO bombardovanja, gde se dečak, na način kako se to radi sa fudbalskom loptom, poigrava ljudskom lobanjom. Nasuprot ovog rada postavljen je rad beogradskog umetnika Zorana Naskovskog, a što je, svakako treba napomenuti, izuzetan uspeh budući da u skorijoj istoriji Bijenala, ukoliko izuzmemo učešće umetnice jugoslovenskog porekla Marine Abramović, u sklopu centralne bijenalske izložbe nije bilo učesnika sa naših prostora. Instalacija Zorana Naskovskog naslovljena “NJar frames” (igra reči “Okviri (frejmovi) rata”) sastoji se od printova frejmova izvađenih iz srpskih televizijskih programa koji su emitovani tokom bombardovanja 1999. godine, gde na većini stoji upozorenje “vazdušna opasnost”. Bez sumnje, Stor je želeo da između ova dva rada uspostavi dijalog. Zapravo, uspostavljanje dijaloga između odabranih radova, i građenje narativnog toka postavke nesumljiva je Storova težnja. No, ona će na gledaoca (čitaoca) često ostavljati utisak banalnog literarnog štiva. No, već upleteni u narativno tkivo postavke u Arsenalu, izdvojićemo ubedljiv rad Ilje i Emilije Kabakov “Manas (Utopijski grad”). Reč je o maketi – rekonstrukciji grada koji je postojao u severnom Tibetu, a gde su, po predanju, pomirene dihotomije sveta, što je umetnicima bila plodna podloga za građenje utopijske vizije. Takođe, za postavku u Arsenalima karakteristično je interpoliranje nekoliko celina drugačijeg karaktera u tkivo postavke: paviljona Turske, izložbe posvećene savremenoj afričkoj umetnosti, kao i italijanskog paviljona gde jedan od dvojice izlagača, Frančesko Vecoli, u svom video-projektu “Demokratija” ostvaruje veoma oštru i otvorenu kritiku američkog sistema. Snažan akcenat drugom delu centralne postavke, u Italijanskom paviljonu u Đardinima, određuje rad Amerikanke Nensi Spero – svojevrsna plafonska instalacija, koja može da se shvati i kao luster “okićen” slikanim glavama, licima i lobanjama. Ovaj deo postavke, u kome preovlađuju slikarski radovi, obuhvata ostvarenja 44 umetnika, većinom visoke svetske reputacije, kao što su: Stiv Mek Kvin, Čen Zen, Feliks Gonzales Tores, Lous Buržoa, Sol Le Vit, Gerhard Rihter, Robert Rajman, Zigmar Polke, Sofi Kal, DŽeni Holcer, Elsvort Keli, Brus Nojman, Daniel Biren. Centralna postavka ovogodišnjeg Bijenala “Razmišljaj čulima, osećaj umom. Umetnost u vremenu sadašnjem” pregledna je i smirena, na trenutke, učiniće se, sasvim klasična, prevashodno zahvaljujući sasvim redukovanom prisustvu video-ostvarenja i razuđenih multimedijalnih konstrukcija. No, utisak je da ona neće naići na pozitivne reakcije publike i kritike, budući da o umetnosti u vremenu sadašnjem govori na trenutke isuviše literarno, anemično, bez jasnog stava, pomalo školski kruto i obazrivo, bez težnje ka spektaklu, bez strasti, bez kreativnih zamaha i iskoraka. Što se tiče nacionalnih paviljona, u svojoj 112. godini postojanja Venecijanski bijenale opstaje kao jedina svetska smotra savremene umetnosti koja je zadržala koncept nacionalnih prezentacija. Ove godine učestvuje najviše zemalja do sad – 76, među kojima prvi put: Moldavija, Tadžikistan, Liban, Meksiko, i druge. Tradicionalno, najposećeniji paviljoni u Đardinima su: britanski – gde izlaže Trejsi Emin, nemački – sa radovima Ize Genckena, francuski – gde je predstavljen rad Sofi Kal, a ove godine u redu se stoji i ispred Izraelskog paviljona gde izlaže Jehudit Sasportas. No, svakako posebnu pažnju izaziva japanski paviljon gde je izložen rad Masao Okabea koji zapravo može da se označi kao nulta tačka čitave priče ovogodišnjeg Bijenala. Instalacija njork in progress koja nastaje od 1996. godine, naslovljena “Ima li budućnosti za našu prošlost. Tamno lice svetlosti” Okabe gradi sugestivno, istovremeno snažno i suptilno. NJu čine frotaži gde kao podlogu takvog otiska Okabe koristi kamene blokove koji su bili deo najznačajnije vojne luke u Hirošimi, ali i posetiocima daje mogućnost da na podlozi izloženih autentičnih kamenih blokova iz Hirošime sami ostvare frotaže. Ove godine je prvi put, doduše u okviru pratećeg programa, organizovan i romski paviljon naslovljen “Izgubljeni raj”, gde su izloženi radovi savremenih romskih umetnika iz osam evropskih zemalja, sa akcentom na spoju tradicije i njenih elemenata u savremenoj kulturi. Ovogodišnji Bijenale će se na našim prostorima pamtiti, pre svega, po tome što Srbija prvi put učestvuje kao samostalna država. Predistorija izlaganja umetnika sa jugoslovenskih prostora na najstarijoj i najmeritornijoj svetskoj smotri savremene likovne umetnosti počinje već na 2. bijenalu održanom 1897. godine – tada su izlagali Vlaho Bukovac, Ferdo Vesel i Ivana Kobilica. Godine 1907. izlagali su Paja Jovanović i Ivan Meštrović. Neposredno posle atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića, u godinama namesništva i princa Pavla Karađorđevića, 1935. godine, kupljen je plac u venecijanskim Đardinima sa namerom da se izgradi državni izložbeni paviljon. Tako je tada u sasvim maloj naseobini nacionalnih paviljona, Jugoslovenski paviljon izgrađen i zvanično otvoren 1938. godine. Na fasadi tog reprezentativnog paviljona, koji se nalazi na jednoj od najekskluzivnijih i najprometnijih bijenalskih lokacija, tada je uklesano “Jugoslavija”. Taj natpis odoleo je kako eroziji vremena, tako i eroziji svih društveno-političkih promena u proteklih sedam-osam decenija. Tokom niza proteklih decenija Jugoslovenski paviljon u Veneciji bio je ogledalo i poprište mnogih lokalnih drama i nesporazuma. Ipak, posle svih turbulentnih godina promena i neizvesnosti, Srbija je prošle godine postala jasno definisani državni entitet. Među malobrojnim kapitalnim kulturnim dobrima koje je država Srbija stekla nasleđivanjem, svakako jeste i izložbeni paviljon u venecijanskim Đardinima – punkt od strateškog značaja na mapi savremene svetske umetničke scene. Naravno, nastupu Srbije na ovogodišnjem Bijenalu su proteklih meseci prethodili neočekivani zaokreti, na rubu skandala, tako da je do poslednjeg trenutka učešće našeg predstavnika bilo pod znakom pitanja. Komesar paviljona Srbije, Vladimir Veličković, za izlagača je odabrao beogradskog vajara srednje generacije, profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Mrđana Bajića, a za kustosa izložbe Maju Ćirić. Bajić, koji je izlagao na mnogim prestižnim svetskim manifestacijama, između ostalih u okviru izložbe Aperto na Venecijanskom bijenalu 1990, bijenalima u Sidneju i Sao Paolu, predstavio je projekat “Reset”. Postavka se sastoji iz tri celine: multimedijalni “Jugomuzej” nalazi se na ulazu u paviljon; “Reset”, koji predstavlja centralni deo postavke, sadrži šest novih skulptura (Anđeo, Fabrika, Lopta, Kiseonik, Daću ti ono što nemam, Le radžon vert), svojevrsna je priča o Novoj Srbiji; “Backup”, nastajao od 1986. do 2006. godine, koji sadrži crteže, kolaže i opremu za piratsko narezivanje DVD-a, jeste lična, introspektivna priča o umetnikovoj individualnosti. Ovim projektom Bajić je objedinio sve segmente vlastitog stvaralaštva i vlastite prošlosti, ali i naše kolektivne istorije. Značajno je pomenuti da su tekstove u katalogu Mrđana Bajića pisali Biljana Srbljanović, Lidija Merenik, Jovana Stokić, kao i Loran Heđi, umetnički direktor našeg narednog Oktobarskog salona. Ovogodišnji nastup Srbije na Venecijanskom bijenalu pamtiće se i po tome što je prvi put u novijoj istoriji (uključujući jugoslovenski period) naš paviljon otvorio predsednik države. U petak 8. juna u popodnevnim satima, u prisustvu brojnih zvanica, paviljon Srbije zvanično je otvorio predsednik Srbije Boris Tadić, ukazavši da je izuzetno značajno da Srbija sa vlastitim identitetom na pravi način stupa u Evropu. Referirajući na Bajićevu skulpturu “Anđeo” Tadić je rekao: “Naša kultura, bar što se tiče ovog našeg paviljona, jeste kultura palog anđela, skulpture koja je možda i aluzija na nedavnu gorku istoriju u kojoj se našla i naša zemlja, ali je sigurno i simbol našeg potencijala da se vratimo na svetsku scenu”. Posebnu čast paviljonu Srbije svojim prisustvom ukazao je i predsednik Venecijanskog bijenala David Krof, koji je tom prilikom istakao veliki značaj učešća Srbije na Bijenalu. U srpskom paviljonu ovog puta su se preplele i superimponirale mnoge niti i priče iz prošlosti i sadašnjosti, otvorivši prozor ka budućnosti, nadamo se, sa pozitivnim predznakom. U sklopu ovogodišnjeg Bijenala širom Venecije organizovane su i 34 prateće izložbe. Izdvajamo izložbe Jana Fabra, Emilija Vedove i izvanrednu video-instalaciju Amerikanca Bila Viole “Okean bez obale”, koja na suptilan i sugestivan način govori o prisutnosti smrti u našim životima. Tri atraktivne izložbe koje su ovih dana otvorene u Veneciji, a zapravo se ne odvijaju pod okriljem Bijenala, svakako se mogu shvatiti kao bitan aditiv duhu ovogodišnjeg Bijenala. Reč je o izložbi slika italijanskog transavangardiste Enca Kukija u Muzeju Korer, zatim, izložbi Metjua Barnija i Jozefa Bojsa u Muzeju Pegi Gugenhajm, i konačno, izložbi “Nova religija” koja predstavlja nove radove Britanca Demijana Hirsta. Značajno je pomenuti i to da ovogodišnji Venecijanski bijenale predstavlja inicijalnu lokaciju projekta Grand Tour 2007, zapravo evropske mreže, odnosno partnerstva koje su uspostavili Venecijanski bijenale, Dokumenta 12 u Kaselu, Skulptur projekat u Minsteru i Sajam umetnosti u Bazelu, a koji će biti sukcesivno inaugurisani tokom juna, što će brojnim umetnicima, kritičarima, galeristima i publici omogućiti vezanu kružnu turu. Ovogodišnji Bijenale trajaće najduže u njegovoj istoriji – do 21. novembra. Novina je i to da je na zvaničnoj ceremoniji otvaranja 10. juna dodeljena samo jedna nagrada – Zlatni lav za životno delo Maliku Sidibeu, umetniku iz Malija. Glavna ceremonija dodele nagrada biće održana u oktobru kada će biti dodeljena četiri Zlatna lava: najboljem umetniku Bijenala, najboljem umetniku mlađem od 40 godina, najboljem nacionalnom paviljonu, i kritičaru ili istoričaru umetnosti, za izuzetan doprinos savremenoj umetnosti. Među više desetina hiljada posetilaca Bijenala takva će dramaturgija svakako pojačati tenziju iščekivanja. Konačno, ovogodišnji Bijenale ukazuje i da je Srbija ostvarila značajan progres u pogledu umrežavanja i integracije u savremenu svetsku umetničku scenu. Podsetimo da je ovogodišnji umetnički direktor Bijenala Robert Stor protekle jeseni bio predsednik žirija beogradskog Oktobarskog salona. Umetnički direktor prethodnog beogradskog Oktobarskog salona, Rene Blok, kao komesar nordijskog paviljona predstavio je i nekoliko radova koji su već viđeni u Beogradu. Takođe, izlažu brojni umetnici čija su dela proteklih nekoliko godina izlagana i u Beogradu: Vili Doerti, Sem Tejlor Vud, Boris Mihailov, Dan Perjovši, Netko Solakov, Paolo Kanevari, Vali Eksport, Sofi Kal, Gerhard Rihter, Daniel Biren, Ivan Mudov, Husein Alptekin.... Kapsula sećanja Prvi put od kada umetnici iz Srbije izlažu u Nacionalnom paviljonu u Đardinima, našeg umetnika nije birao tim kustosa iz beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Komesar je bio slikar Vladimir Veličković i njegov izbor pao je na vajara Mrđana Bajića, profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Zbog čega? Veličković za NIN kaže: „Svi parametri su bili u korist izbora – minuli rad, originalnost estetskog, likovnog i skulpturalnog poduhvata, njegova evolucija koju pratim više od 15 godina. Trebalo je izbeći moguće kompromise na državnom, političkom, kulturnom planu i mislim da taj rez koji bez lažne skromnosti sebi dodeljujem da sam ga učinio, za sve nas predstavlja veliki korak unapred. Prvo, reprezentativnost ovog paviljona koji nije naše delo već bijenalskog ansambla u pretprošlom veku, ali ga je bilo mudrost kupiti i zadržati do danas. Paviljon je posle raznih raspodela dobara pripao Srbiji. Ne treba zaboraviti da je to Srbija u ono vreme i kupila. Postavka je perfektna, katalog, nema mnogo država koje su tako dobro opremile svoje umetnike. Možete vi da ga volite, ili ne volite, ali ne možete da ne ponesete nešto u svesti kada izađete odavde. Ovo je etapa u potvrdi našeg prisustva na svetskoj sceni.” O radu sa Bajićem: „Posao je urađen za tri-četiri meseca, jer je Mrđan izuzetno organizovan, i u glavi, i u poslu. Imao je jasnu sliku onoga što će u Paviljonu predstaviti. Bilo je to olakšanje za mene, jer nisam imao o čemu da brinem, imao sam poverenje u njega, on u mene. Nastala je sprega energija, unutrašnji mir koji je Mrđan imao dok se pripremao. S druge strane, nad glavama nam je visio Damoklov mač, prvo nad njegovom – situacija oko promene vlade, nepostojanja budžeta, tako da su do danas neke stvari nerešene, iako mi se čini da su na dobrom putu da se reše. Cela priča je bazirana na entuzijazmu neophodnom za ovakve priče. Može se ovo shvatiti kao avantura i ona je nešto što je držalo priču u napetom stanju. U trenutku je bilo moguće čak da se zatvori Paviljon, da to bude vrsta „hepeninga” – zatvorili smo se u sebe, prema svetu. Prema našem dobrom običaju, sve se dobro završilo u pet do 12.” Istoričari umetnosti nisu prihvatili činjenicu da im se neko meša u posao. Veličković: „Nisam ja neko ko je došao iz šume, ko je pao sa neba, već neko ko živi sa ovim poslom i u njemu nekih 55 godina, tako da nemam skrupula niti objašnjenja onima koji bi na bilo koji način komentarisali izbor mene za komesara. Po funkciji sam stranac, ali svojim znanjem mislim da sam položio ispit.” Na reakcije zbog izbora Veličkovića za komesara, Mrđan Bajić za NIN odgovara da je situacija čista: „Ako je neko ovo doživeo kao da mu je otet lilihip, to nije moj problem. Ja sam dobio od Veličkovića fantastičnu platformu da na Bijenalu pred 250.000 ljudi pokažem šta radim, spremao sam se intenzivno. Potrudili smo se, možda i bolje od institucija, da napravimo kompletan projekat, kataloge, propaga-ndni materijal, sve je na vreme spakovano. NJegova umetnička biografija doprinela je tome, možda i moja, svakako i tima sa kojim smo radili – Dušan Ercegovac, Maja Ćirić, Maja Gavrić, Dragan Đorđević, Milijan Dimitrijević, film ‘Jugomuzej’ su uradili Đorđe Marković i Nenad Radojičić, tim za fotografiju, grafički dizajn, pisci šest eseja za katalog...” O svom umetničkom delu: „Paviljon je poslednje mesto koje nosi naziv Jugoslavija, ne može se uništiti jer je napravljen od kamena i tu mora ostati, kao i kod paviljona u vlasništvu drugih država u Đardinima. Mislio sam da je baš zato zgodno mesto da se napravi „Jugomuzej” kao uvod u izložbu, kao neka kapsula memorije koja nekome treba, nekome ne, ali koja sadrži tragove onoga što je protutnjalo našim prostorima. Drugi segment je privatna hronologija sa stotinak crteža, projekata, skica, koje sam radio dok sam pokušavao da oformim skulpture, i govori o genezi rada. Želeo sam da napravim pristup, otklon, dok se stigne do četiri monumentalne skulpture i da se te dve povezane aktivnosti dopune.” Prostorno u blizini, ali drugačije koncipirana je izložba u Arsenalima. Na listi Roberta Stora među stotinu odabranih iz sveta je i naš multimedijalni umetnik Zoran Naskovski. Autor rada „NJar frame” za NIN: „Osnov je Internet projekat, nastao 1999, za vreme bombardovanja kada smo bili zarobljenici u sobama, kada je TV ekran bio jedini prozor u spoljni svet. Snimao sam emisije, zatim vadio frejmove iz snimaka i od njih napravio ovaj njeb projekat, priču o bombardovanju i medijima. Govorim na dva nivoa. Rad u sebi ima ironiju – ljudi su se nalazili između dve vatre, zatvoreni u kućama. Sa druge strane, predstavljen je i kao instalacija. Sa dva monitora, crnim i belim, jin-jang, stvara se situacija kao u noar filmovima, sa određenom atmosferom, svetlošću.” Publika kada pogleda obrađene TV isečke poređane kao friz na dva suprotna zida, seda za monitor i individualno uranja u umetničku obradu života u Srbiji pod bombama i Slobodanom Miloševićem. Ovaj umetnik nije objašnjavao svoje delo pre početka Bijenala. Smatra da o tome treba govoriti kada se sve završi, a to će biti u novembru. O umetničkom izražavanju: „S obzirom na temu, vreme, prostor, treba reagovati slobodnije, opredeliti se za određeni medij, ne vezivati se samo za jednu stvar. Moj rad nije samo njeb projekat, već je instalacija. Treba videti kako određena stvar funkcioniše u kontekstu i zbog toga je dobro kada se umetnik izražava u više medija kako bi na najbolji način predstavio svoju ideju. U nekoj situaciji je dobro kada je nešto preuređeno kao crtež, nekada je instalacija ili video, jer govori o fleksibilnosti i to je na neki način konceptualizacija – da se uklopiš u određeni kontekst i da iz tog konteksta rad dobije najbolju čitljivost.” Nije zadovoljan situacijom kod nas. Velika suprotstavljanja u društvu ogledaju se i u vizuelnim umetnostima gde su stvari nejasne. „LJudi žive u predstavama da je Pariz centar likovne umetnosti, a on je maltene na margini. To je nejasnoća, haos koji neko možda namerno uvodi. U svetu se ide ka tome da centar uopšte ne postoji, što pokazuje ovogodišnji selektor Bijenala izborom umetnika. Zato bi najbolje i najdemokratskije bilo da se prave razna bijenala. Naravno, neki centri moći definitivno funkcionišu, Venecija, NJujork, iako u principu postoji težnja ka decentralizaciji.”