Turska sablja nad Irakom

Turska će intervenisati protiv Kurda u severnom Iraku, upozorava Ankara. Alarm je dobio međunarodne razmere, a povod su gubici turske lokalne bezbednosti na jugoistoku, izložene produženim prepadima kurdskih separatista. Turska navodi da se oni naoružavaju i prebacuju iz Iraka. U brdima na severu te zemlje, nastanjenim pretežno iračkim Kurdima (kojih, osim u Iraku i Turskoj, ima i u delu Irana), organizovane su i aktivirane baze PKK – Odžalanove Radničke partije Kurdistana, nepriznate od turskih vlasti i optužene za terorističku aktivnost. Sam Abdulah Odžalan, jedno vreme proganjan godinama, uhvaćen je, osuđen i poslat na doživotnu robiju (1999). Okolnosti na frontu kurdskog separatizma promenile su se pravcem smirivanja, a PKK je čak objavio jednostranu obustavu vatre. Prekinut je dug, ali krvav neobjavljeni rat, u kojem je nasilje, koje je osamdesetih i devedesetih godina doseglo vrhunac, plaćeno sa više od trideset hiljada ubijenih. Ipak, pretpostavke da će primirje potrajati, nisu se obistinile. PKK je 2004. opozvao prekid vatre, i posle pauze od nekoliko godina – militantna aktivnost protagonista “nezavisnog Kurdistana” ukazuje na znake brzog oživljavanja. Verovatno u sklopu posledica rata u Iraku, u kojem su irački Kurdi pošteđeni golgote kroz koju prolaze irački suni, muslimani i šiiti. Prošle nedelje ubijeno je sedam pripadnika turske paravojne policije. Ne dugo pre toga, stradalo je dvanaest građana, među kojima je navodno bilo i vojnika, a na dušu PKK stavlja se i jedan teroristički prepad u Ankari, izveden samoubilačkim napadom nekog fanatika sa eksplozivom (22. maja). Ovo poslednje (šestoro poginulih građana), razgnevilo je javnost zemlje, i ona traži “odgovarajuće korake” turskih vlasti. Turska, koja je ovog proleća proizvela utisak politički podeljene zemlje, snažnim protestima mase svojih sekularno orijentisanih građana (uz prećutnu podršku “garanta turskog sekularizma”, vrha armije!) protiv tobožnjeg skretanja zemlje na put islamizma – sada sva diše jednom dušom. Čini se da je složna u tome da se Kurdima na ove napade odgovori “kako treba”. Ankara pominje samoodbranu. Ali, sabljom se razmahuje visoko iznad glave, što će reći da je u ovom slučaju, samoodbrana “pravo (Turske) da preduzme mere protiv terorističkih aktivnosti usmerenih prema nama iz severnog Iraka”, objasnio je šef diplomatije Gul. Drugim rečima, spolja gledano – niko se ne bi iznenadio ako turska vojska kroči čizmom u severni Irak. “Naši vojnici su spremni”, izjavio je šef Generalštaba Turske, general Jašar Bujukanit. General se (sredinom aprila) pojavio na konferenciji za štampu, rekavši da bi intervencija armije protiv približno četiri hiljade boraca PKK-a, u bazama u severnom Iraku, bila “korisna i neophodna”. Bujukanit je kasnije (31. maja) još jednom istupio u javnosti, podvlačeći privrženost armije ratnom rešenju. Inostrani posmatrači u Ankari (na primer, Suat Kiniklioglu, šef lokalne kancelarije Nemačkog Maršalovog fonda), podvlače “osećaj turske vojske da sada mora napasti PKK”. “Strpljenje je iscrpeno” i sada je sve “samo pitanje vremena”, s obzirom na nastojanje političara da se eventualna intervencija odloži, dok se (22. jula) ne izabere novi parlament. U atmosferi velikog iščekivanja, stvorenoj delimično i okolnošću da, uoči važnih izbora, nijedna ozbiljna politička stranka ne želi da deluje popustljivo pred terorističkom opasnošću – uočljivo su narušeni odnosi Ankare i regionalne vlade Kurdistana u severnom Iraku. A nisu više dovoljno prisni odnosi Ankare i Vašingtona i Ankare i Brisela. Prvog, kao “nadležnog” za Irak, koji je u hodanju po ivici noža u iračkim i iranskim Kurdima pronašao saveznike. Drugog, zbog raspršenih “evropskih iluzija” Turske, posle čega je upućena da “sama misli na sebe”. U procesu političke inženjerije SAD, irački Kurdi izvlače poen, ukazujući se na njegovom ishodnom kraju sa autonomijom, koja može samo pothraniti odgovarajuće ambicije i Kurda u Turskoj. U kontaktu sa Amerikancima irački Kurdi čine sve ne bi li njihov kurdski region inkorporirao i naftom bogati Kirkuk – čime bi se, pribojava se Turska, sigurno poremetila unutariračka ravnoteža moći etničkih skupina, dovodeći iračke Kurde sve bliže nekakvoj formi nezavisnosti. Događaju krajnje opasnom za odnose Ankare s Kurdima u Turskoj. I dok turska armija sve intenzivnije “pokriva” jugoistok zemlje, povremeno dejstvuje artiljerijom, ali u svakom slučaju još ne prelazi tursko-iračku granicu, između Turske i Kurda u Iraku razmenjuju se oštre poruke. Predsednik kurdskog regiona Iraka Masud Barzani upozorio je Tursku da se ne petlja u stvari koje je se ne tiču, jer će inače prizvati odmazdu. Pomenuo je Kirkuk. “Kiruk je irački grad s kurdskim identitetom, i Turska nema pravo da se meša u pitanje Kirkuka. Ako ona to učini, mi ćemo se umešati u pitanje Dijarbakira i drugih gradova”, kaže Barzani. Barzani je aludirao na zone nastanjene turskim Kurdima, podložne političkoj nestabilnosti. General Bujukanit je “odgovorio”, upozorivši da bi vlada iračkog Kurdistana takva kakva je, i sama mogla postati cilj turske vojne intervencije. Zajedno sa Barzanijem. “Ciljeve će odrediti političke vlasti”, rekao je general. “Da li ćemo se tući sa PKK-om, ili će to imati veze i sa Barzanijem takođe, videćemo”, kaže Bujukanit. Turska ratobornost obećava nevolju Sjedinjenim Državama. Ukoliko bi došlo do intervencije protiv severnog Iraka, njihov regionalni problem bio bi dodatno zakomplikovan, haotično poremećenim linijama sadašnjih savezništava Vašingtona. Irački Kurdi su američki prijatelji. Odnosi s njima su konačno nešto bar prividno stabilno u destabilizovanoj, ratom razdiranoj zemlji – u šta se polažu velike nade, dok se govori o mogućnostima povlačenja glavnine američkih snaga u dogledno vreme. Da li je mogućno i zamisliti upad druge po veličini NATO armije na već okrvavljeno bojište? Nije li to opasnost i za dobre veze koje Vašington neguje s Kurdima u Iranu, koristeći njihov potisnuti separatizam u svrhe destabilizacije islamskog režima u Teheranu? Saglasno navodima štampe na Zapadu, Kurdi Irana dobijaju od Amerikanaca oružje. Kao i PKK, i njihova skloništa su na severu Iraka. Neće li se dogoditi da, u slučaju napada Turske na severni Irak, turska armija ima protiv sebe oružje kojim je Amerika naoružala iranske Kurde? Eventualna invazija na severni Irak poremetila bi jedne, a možda uspostavila sasvim druge, donedavno malo očekivane savezničke odnose. Verovatno bi politički pretrpeli odnosi Ankare i Vašingtona, oslabili posle nestanka SSSR-a i prestanka hladnog rata. Procenjuje se takođe da bi napad na Kurde učinio još manje perspektivnim mogućnosti Turske da pristupi Evropi. Bio bi to jedan argument više u političkom arsenalu predsednika Francuske Sarkozija, koji je otvoreno protiv “neevropske zemlje” unutar EU. Ali, na drugoj strani – događaj, koji bi izložio vetrometini neizbežno i Kurde Irana, američke prijatelje, zbližio bi jednim identičnim interesom protiv zajedničke nacionalne stvari silom podeljenih Kurda, Tursku i Iran. Time bi se pridodala jedna nova, do sada nepostojeća strateški važna pojedinost političkoj karti Bliskog istoka. Bulent Aliriza, šef projekta za Tursku vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, zapaža “da smo sasvim jasno u bespuću”, govoreći, dabome, o Iraku, turskom “čvoru” s Kurdima i Americi. “Ova stvar ima u sebi potencijal da izmakne kontroli, otkako kanali komunikacije između Turske i Sjedinjenih Država nisu ono što su nekada bili”, primećuje on. U javnom mišljenju Turske vlada široko zasnovano uverenje da SAD “pomažu PKK”, iza leđa svog NATO saveznika. Takvo isto uverenje vladalo je i devedesetih, samo tada na račun tobožnje potpore Kurdima od strane EU, posvedočio je Husein Bagči, profesor s jednog univerziteta u Ankari. Profesor je zapazio “tendenciju naraslog antiamerikanizma u Turskoj”, i veruje da to ima veze s terorističkim aktima PKK-a. Jer, što se više bude trpelo od diverzija PKK-a, sve više će se verovati da Kurdi imaju makar tihu podršku Amerikanaca, “koji im to dopuštaju”. Turska je “frustrirana” “propustom” američkih invazionih snaga u Iraku da preduzmu makar jednu vojnu operaciju protiv PKK-a. Zbog toga narasta tenzija između ova dva saveznika unutar NATO-a. Nedavno, kada su dva američka F 16, leteći nad Irakom, zašla slučajno i u turski vazdušni prostor, i armija i vlada nisu se libile da smesta ulože notu protesta povodom incidenta. U intervjuu televiziji predsednik vlade Erdogan upozorio je da će, štaviše, postupak Turske biti “sasvim drugačiji” ukoliko se incident sa avionima ponovi! Administracija u Vašingtonu zapaža narastajući problem. General Yozef Ralston određen je prošle godine za medijatora, zaduženog da se stara o odnosima Amerikanaca, Turaka i iračkih Kurda, imajući na umu problem militantnosti PKK-a. Ali, ako ga je bilo, generalovo posredovanje nije donelo mnogo političkog rezultata. SAD bi htele i da sačuvaju stabilnost severnog Iraka i da sačuvaju odnose s Turskom, a deluje kao da je spasti to dvoje u jedno isto vreme – neizvodljivo. Sada se i u Americi iščekuju najpre turski izbori. Tek s formiranjem parlamenta i vlade, naime, biće jasno – koliko je u sadašnjem mahanju sabljom nad severnim Irakom propagandne patriotske (izborne) retorike, a koliko zbilje.