Vreme žunalokratije (“Buldožerom na Troju”, reagovanje na izjavu Marka Omčikusa, NIN br. 2943)

Sveti Vladika Nikolaj, episkop žički, sažimajući duh epohe u kojoj se nalazimo i čije posledice trpimo, rekao je pred kraj života da je nastupilo vrlo čudno vreme – vreme žurnalokratije. To je vreme u kojem se vlada pomoću novinskih žurnala koji treba da pripreme ono što se još nije desilo – da se desi! A to novo što treba da se desi (a što nam se još nije desilo) jeste da se hramovi proglase vlasništvom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a da Crkva dobije tek pravo korišćenja. Upravo je ovo intencija teksta u NIN-u gde tezu postavlja niko drugi do bivši direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Marko Omčikus. Za njega su sveti hramovi samo spomenici kulture, “nacionalni i državni”, a Crkva korisnik. Ovo, naravno, dalje podrazumeva da je onaj koji daje korisničko pravo nadređen, a onaj koji koristi to pravo u obligacionom odnosu podređen davaocu prava. Kada je Srpska pravoslavna crkva u pitanju, Zavod bi bio nadređen Svetom arhijerejskom saboru, a direktor Zavoda nadređen patrijarhu. To je ključno mesto izjave Marka Omčikusa da “nova vlada mora da napravi tu distinkciju i da stvori nova pravila i jasne granice između korisnika i vlasnika. Lično mislim da država i Ministarstvo kulture nisu dužni da crkvama finansiraju izgradnju konaka”. Dakle, vizija Omčikusova je da se umesto vaspostavljanja punog vlasništva Crkve nad svojom imovinom, od komunista po nepravdi oduzetog, na šta se država i zakonom obavezala, oduzme čak i pravo vlasništva nad hramovima. Na ovakav korak se ni komunisti nisu usuđivali: prvi razlog je bio moguće nezadovoljstvo verujućih koje može da ima političke posledice, a drugi razlog je pragmatične prirode – od monaha niko bolje i bez ikakve plate ne čuva manastir. Zato je, ruku na srce, država u onom komunističkom vremenu pomagala izgradnju konaka manastirskih. Međutim, Omčikusu upravo monasi smetaju, jer obnova monaškog života vaspostavlja Crkvu u odnosu sa Bogom Živim preko Pričasne čaše na Svetoj liturgiji, a ne sa državom, Zavodom ili bilo kojom drugom od ljudi stvorenom institucijom. Živi život Crkve sam po sebi potire pojam kulturno-istorijskog spomenika. Spomenik se postavlja nad mrtvim telom, a živi organizam Crkve predstavlja neprestano obnavljanje i preobraženje. O tome svedoči cela istorija Crkve. Svaka nova generacija monaha, sveštenoslužitelja i vernog naroda, ulazeći u hram, ulazi u delo predaka, nastavlja ga svojom dušom, obnavlja, neguje i predaje nadolazećima... I tako žive Crkva, narod, hram... Kada se kaže predanje upravo se na to misli, na predavanje onoga što smo primili, sačuvali, obnovili, nadgradili. I još više, pravoslavlje je slojevito i zato je autentično i živo, i u arhitekturi, i u likovnosti i u liturgijskom izrazu. Ta slojevitost je pozitivna čak i za Omčikusa: on i sam brani arheološke slojeve, ali ne može da shvati da se i mi, savremeni, činjenjem ili nečinjenjem takođe ugrađujemo u jedan sloj. Neprestano govori o nekompetentnosti i neprimerenosti konzervatorskih radova, na našim srednjovekovnim (i novijim) hramovima, a ne govori o zastareloj i anahronoj metodi monitoringa i konzervatorskih tehnika koje sami zavodi već duže od pola veka plasiraju. Neka kaže koliko je novih konzervatorskih tehnika za vreme svoga direktorovanja uveo, koliko sofisticiranih laboratorija za hemijske i fizičke analize neophodnih za vrlo delikatan postupak obnove i restauracije srednjovekovnog freskopisa. Imali smo priliku da nedavno, u organizaciji manastira Žiče, u prostorijama Ministarstva kulture, prisustvujemo prezentaciji metoda koje pojedine laboratorije van naše zemlje koriste za analizu stanja fresaka i ikona u saradnji sa brojnim fakultetima, konzervatorskim ustanovama i muzejima širom sveta. Ovo govorimo da ne mislite da Crkva ne prati najmodernije trendove! Ne samo da prati, nego je oduvek pratila. Sv. Sava je koristio najbolje građevinske metode toga doba, angažovao najbolje umetnike i kupovao najbolje slikarske materijale i pigmente. Danas jednu od najboljih laboratorija za proučavanje i ispitivanje stanja fresaka i ikona u Evropi ima manastir Ormilija u Grčkoj. Ormilijske monahinje su organizovale vrhunsku laboratoriju koja na osnovu digitalizovanih fotografija u vidljivom delu spektra, ultraljubičastog fluorescentnog snimanja, infracrvene reflektrografije, vlaknasto-optičke spektroskopije odraza, merenja boja difuznim spektrofotometrom odraza, mikro-foto-infracrvenom spektroskopijom, mikro-raman spektroskopijom, gasnom (gc-ms/ms) i tečnom (hplc/ms) hromatografijom za utvrđivanje svih organskih sastojaka boja i maltera, na najprofesionalniji način utvrđuje stanje fresaka i ikona (precizno detektuje vidljiva i nevidljiva oštećenja) i predlaže materijale, palete boja koje treba koristiti, kao i postupak (tehniku) restauracije i oslikavanja. Zašto su monasi ovoliko zainteresovani za probleme zaštite? Zato što oni životom svedoče veru (koliko je primera divnih monaha stradalih štiteći hramove), a vidljivi izraz te vere su hramovi u kojima se služe Sv. liturgije i ikone i freske pred kojima se mole. Interesantno je da zavodi dozvoljavaju dograđivanje i raznovrsne građevinske i arhitektonske intervencije, ali da po cenu života ne dozvoljavaju freskopisanje unutar hramova i manastirskih crkava, čak ni tamo gde ne postoje tragovi starog freskopisa. Da pomenemo samo Lazaricu kruševačku ili pripratu studeničku. Monasi i verujući su prinuđeni da se mole pred praznim i jalovim zidovima, zato što je osnovna metoda Zavoda “monitoring” i konzervacija postojećeg stanja, a ne istraživanje metoda obnovljenja i usavršavanja ikonografskog izraza. Monitoring je inače omiljena reč g. Omčikusa. “U moje vreme je postojao monitoring” kaže on u tekstu “a sada nemam para da sve to privatno obilazim”! Ova pretenzija da neko sam sebe postavlja za supervizora vrlo je čudna, a o kvalitetu monitoringa dok je imao moć odlučivanja najbolje govori požar u Svetom Hilandaru. Ko je sprečavao Omčikusa da ode u svetinju hilandarsku (i to još kao direktor Zavoda), da utvrdi stanje ostarelih konaka, da sačini elaborat, da predloži rešenje manastirskom bratstvu i karejskom Protatu, da umoli našu vladu da opredeli sredstva za zaštitu? Jesu li to bili monasi ili SPC? Inertnost i lenjost zavodskih struktura tu su presudile. A kada se požar desio, bilo je kasno.