O Dušku Radoviću (“Politika i smrt pesnika”, Odjeci, NIN br. 2947)

Oglasio se Dragiša Đurić, zvani Gile, povodom teksta u NIN-u “Kako je skončao Duško Radović”. Pošto sebe smatram dovoljno bliskim pokojnom Dušku, doduše nismo išli ni u Klub književnika, ni u bilo koju kafanu jer Dule to nije voleo, ali sam jedan od malog broja ljudi kome je dozvolio da ga poseti na VMA, pa sam bar nešto saznao o uzrocima ranog gašenja života tog dragog i principijelnogčoveka. Može biti da lekari ponekad, kako kaže Đurić, “izvale neku dosetku” na račun bolesnika i njegove bolesti, ali nije potrebno završiti medicinski fakultet pa znati da je želja za životom, ponekad, značajan faktor za poboljšanje zdravstvenog stanja i kod veoma teških bolesnika. Duško tu želju, želju da se bori za život nije imao. Zašto? Pa, pretpostavljam da to najbolje zna njegovo najbliže okruženje, recimo, rođeni brat. Koliko je teška bila njegova bolest ne znam (to zna Gile) ali sam svedok da je nestajao i topio se “na naše oči”. Ovo javljanje, međutim, ne bavi se pitanjem da li je Radović mogao još koju godinu da živi i stvara, nego negiranjem druga Đurića da prerana smrt pesnika ima bilo kakve veze sa Ivanom Stambolićem, prvim čovekom SK Beograda u to vreme. Đurić je na Osmoj sednici prvi put bio među gubitnicima. Do tada je uvek dobro procenjivao i pobeđivao, a u pobedama se dobro snalazio. Tako je potpuno prirodno da brani lidera te struje koja, nažalost, nije prošla. Međutim, teško može da se prihvate rečnik i osionost Dragiše Đurića koji sebi dopušta da Duletovog rođenog brata karakteriše kao “zagriženog, bez ostatka samopoštovanja i ponosa” zato što se usudio da ukaže na moguću pozadinu gubitka brata. Kod žigosanja mog uvaženog i nadasve poštenog kolege Milorada Roganovića, u svom nadmenom bezobrazluku sebi dopušta da tvrdi “da su Roganovićeve moždane vijuge u žalosnim dronjcima”. Znam da je “beogradski mangaš” osamdesetih godina prošlog veka Đurić, dok je radio u “gradskim službama” (uvek gde je bilo novca – Aerodrom, Avala film, Parking servis) bio “faca” rado viđena i među muškim i ženskim svetom (starlete), da je sva, ili većinu, vrata “otvarao nogom”, sećam ga se sa sednica Izvršnog saveta Skupštine grada u kožnom sakou i bojazni da mu se neko ne zameri ili “stane na žulj”. Shodno tome svoj rečnik je prilagođavao uticaju koji je imao. Znači, arogantan. Danas je, ipak, neko drugo vreme. Sećam se kako se obrušio na Đoku Vješticu koji se usudio da slušaocima skrene pažnju na neke nepravilnosti u radu direktora Đurića. Jedva je uspeo da se odbrani. Ne znam samo da li je taj način ophođenja prema neposlušnim novinarima naučio od Ivana Stambolića ili mu je bio savetnik. A u njihovom ophođenju prema medijima bilo je dosta podudarnosti. Evo nekoliko ilustracija saradnje Ivana Stambolića sa predstavnicima javnosti, po sećanju iz tog vremena. Ivan Stambolić je političku karijeru u Beogradu počeo kao predsednik Privredne komore grada. Kada je napredovao nasledio ga je doktor Miodrag Trajković, moj poznanik iz ranijih “izviđačkih dana”. Naravno da sam među prvima tražio intervju od novog predsednika. Odgovorio mi je “da mora da pita Ivicu”. Posle toga javio mi se i rekao da još nije vreme da se on, profesor Pravnog fakulteta, oglašava u javnosti. Kada će to biti, odlučiće Ivan. Drugi primer. U vreme nestašice struje veliki evropejac sa žutim šalom, takoreći ikona reformista danas, ondašnji gradonačelnik Beograda, arhitekta Bogdan Bogdanović pozvao je sugrađane da prijave komšije ako primete da im u stanu svetli više od jedne sijalice i da ne negoduju što im zamrzivači ne rade jer je ionako hladno pa su terase idealne da zamene frižidere. Taj “apel” saopšten novinarima sročio je beogradski šef Partije Ivan Stambolić, tvrdili su dobro obavešteni. Treći primer. Kada je u “Ekspres politici” objavljen jedan tekst koji nije bio po volji „tolerantnom” Stamboliću, tadašnji glavni i odgovorni urednik Božidar Bogdanović, poznatiji kao Boža “Bog”, sutradan je obavešten da više nije prvi čovek u redakciji. Pitao sam jednog kolegu, bliskog Ivanu Stamboliću, kako se to desilo, odgovorio mi je da je Ivan poručio Boži “Bogu” da se “umije hladnom vodom pre polaska na posao”. Neću preterivati sa primerima. Ne verujem da je Dragiša Đurić imao lošu nameru kada je reagovao na prilog u NIN-u, ali u želji da dokaže nedokazivo, posegao je za neprimerenim rečima i umesto da brani istomišljenika uvredio je one koji imaju pravo da traže odgovor na pitanje “kako je skončao Duško Radović”. Možda je nešto o tome znao i general ljubičastog prezimena.