Basara zabasao (“O duhu Ibarske magistrale”, NIN br. 2947)

Kad god hoće da se u svojoj strategiji lovca na sinekure i priznanja prebaci od tačke A do tačke B, Basara skoči na grbaču ili Dobrici ili Voji, klepa ih po ušima i mamuza uvredljivom kampanjom dok ne stigne do cilja. To je slučaj i u ovoj seriji napisa za NIN za koje je teško utvrditi da li je to prevashodno udvoričko ogledanje u slanju poruka političkom mejnstrimu, koji ovim “nestašlucima”, podiže svoj rejting, ili se radi o zabludi pisca da je postmoderna prihvatljiva u ozbiljnoj političkoj analitici. U svakom slučaju rezultat je porazan i za književnog anfan teribla i za povremenog političara, naravno samo u moralnom smislu. No, Basara se politikantskog moralisanja na ovom i ovako kontaminiranom prostoru dohvatio sam. Sluteći, nama koji se iščuđavamo nad njegovim traktatima o podobnosti jedne i nepodobnosti druge Srbije, na onu čuvenu izreku ko se “mača hvata...” No, kada je talentovan čovek u pitanju, a Basara to jeste, pogotovo uspešan u smutnim vremenima kojih se navodno gnuša, uvek se u njegovim promišljanjima može naći i ona vrsta hrabrosti (ili neodgovornosti) da se stvari nazovu pravim imenom. Mislim na onu konstataciju da smo 5. oktobra imali zapravo prevrat. On ga naziva polovičnim, ne precizirajući, doduše, da li su u onoj nedostajućoj polovini zapravo manjkale giljotine, glave i potoci krvi. Kao dugogodišnji dopisnik iz Afrike, neposredni svedok streljanja i tri predsednika u Gani, pa linča predsednika u Liberiji a potom smaknuća cele vlade, i najzad obaranja Obotea u Ugandi, uz pomoć armije drogiranih maloletnika, jemčim Basari da takve “revolucije”, u stvari pučevi, nigde nisu donele demokratske promene. Naprotiv, naručioci “prevrata”, kakvi se danas izvode u beskrvnoj koreografiji “nenasilnih promena”, svuda su, pa i ovde, do daljnjeg, dovodili svoju novu, neistrošenu garnituru. Valjda se nešto da naučiti iz postradanija Miloševića, Đinđića i tekućeg trošenja kuglica preostalih u balkanskom fliperu. Upravo zato je mudro da je pisac makar odustao od korišćenja floskule o “demokratskom udaru” kojim su, koristeći kao paravan mase na ulicama, udružene snage tajkuna, lažnih Titovih disidenata (Sorošovih stipendista), kriminalaca i određenih delova vojske i policije, maknule hobotnicu sa jednim krakom da bi dovele drugu sa bezbroj. No, on uzalud gorke plodove prevrata pripisuje isključivo duhu Ibarske magistrale i “ološu revolucije iz 1990”. Jer svi kraci koji usisavaju Srbiju, makar izgledalo da su u nekakvom sukobu, razlazu ili virtuelnoj svađi, zapravo vode ka istom moždanom spletu. A on nikada nije doživeo lobotomiju, iz prostog razloga što su i kod nas kao i u drugim zemljama tranzicije “deca komunizma” postala preko noći saveznici neoimperijalnog globalizma. Nova elita. Pre svega za autore koji, ma koliko bili nadareni, elokventni i drski, ne mogu da dočaraju javnosti iluziju kako se pojedini kraci oktopoda bave isključivo “reformama”, “humanitarnim radom”, “zaštitom ljudskih prava” i, recimo sviranjem klavira. Dok se drugi, koristeći nemoć žrtve, zavlače u njihove novčanike. I vuku Srbiju unazad. U tom smislu podsmehivanje pisca Basare analitičaru Vukadinoviću, što se ovaj javno na stranicama NIN-a odrekao Vojinog vizantijskog dvora, da bi pretrčao u Borisov evropski, u suštini je kontraproduktivno. Jer pisac je, menjajući brojne partije i saveznike, dok nije dospeo do sinekre na Kipru i okasnele nagrade, radio upravo isto. Ali, za razliku od vojvođanskog autoputa Vukadinovića, on je koristio duh i krivine Ibarske magistrale. Reklo bi se da je na tu putanju, koju i sam karikira kao sinonim šunda i političke travestije, konačno i sam zabasao.