KONSTITUISANJE USTAVNOG SUDA: Borba za ustavnost

Član 2 Ustavnog zakona za sprovođenje ustava kaže da svi zatečeni republički organi i sve zatečene republičke organizacije i službe nastavljaju sa radom do njihovog konstituisanja u skladu sa ustavom. Ovu kristalno jasnu odrednicu jedino ležerno ignoriše Ustavni sud Srbije (USS) koji navodno postoji (sudije ovog suda redovno dolaze da prime platu dva puta mesečno koja ukupno iznosi 200.000 dinara) ali odlučno odbija da radi, evo, već više od osam meseci. U međuvremenu klupko ipak počinje da se raspetljava što je dobra vest za sve zaljubljenike u pravnu državu. Predsednik Srbije Boris Tadić dostavio je nedavno Narodnoj skupštini Srbije predlog – deset kandidata za sudije Ustavnog suda od kojih poslanici treba da izaberu pet. Ustavni sud ni sada neće moći da bude izabran u punom sastavu jer još nije izabran Vrhovni kasacioni sud. Ipak, ukoliko bi bilo izabrano desetoro sudija sa kvote predsednika Republike i Skupštine, Ustavni sud bi mogao da radi s obzirom na to da je za konstituisanje neophodno da ima dve trećine od ukupnog broja sudija. Sudije će iz svog sastava, tajnim glasanjem, izabrati predsednika, kome mandat traje tri godine. Zbog čega je onda važno sada prozivati sudije Ustavnog suda koje, evo, gazi vreme posle pokretanja postupka za imenovanje novih sudija? Osim što bi bilo loše da se nerad reprizira i u novom sazivu, činjenica je da su se neki stari kadrovi našli na novom spisku predsednika Tadića i da je moguće da će se tek pronalaziti na spiskovima koje će ponuditi poslanici ili kolege sudije. Stručnjaci upozoravaju da nije sporno da se nešto slično dogodi jer među članovima USS-a nesumnjivo ima časnih i kredibilnih ljudi, ali i onih koji posle svega ne zaslužuju da im se ime nađe na bilo kojem ozbiljnijem spisku. Evo i zašto. Višemesečna apstinencija Ustavnog suda suprotna je (već pomenutom) članu 2 Ustavnog zakona: “Javnost je obaveštena kako USS ne radi zato što je ostao bez predsednika (Slobodan Vučetić odlazi u penziju) pa, nema ko da zakazuje javne rasprave. Ovo ne može biti ozbiljan razlog. Prema članu 35, stav 1 Zakona o postupku pred USS i pravnom dejstvu njegovih odluka, javnu raspravu može da zakaže i sudija koji zamenjuje predsednika suda, a on se određuje po unapred utvrđenom rasporedu na period od šest meseci. Čulo se, doduše, i ovakvo objašnjenje: zamenik može da obavlja poslove predsednika u slučaju njegove odsutnosti ili sprečenosti, ali ne i kada predsedniku prestane funkcija. Ni ovaj razlog nije upotrebljiv. Dosadašnji predsednik USS-a ne obavlja dužnost od oktobra 2006. godine (kada je navršio radni vek), ali još nije razrešen. Sve dok Narodna skupština to ne učini, on se može smatrati odsutnim, pa sudija koji ga zamenjuje može nesmetano zakazivati raspravne sednice. Da li možda USS ne radi zato što nema dovoljno sudija? To mu se u bližoj prošlosti događalo, ali sada nije u toj situaciji. Od devet sudija njih šestoro je u mandatu a pet je dovoljno da se odlučuje. Pa šta onda može biti pravi razlog za uzdržavanje USS-a od vršenja nadležnosti koja mu je poverena? Jedino objašnjenje je – opstrukcija Ustava i Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava”, objašnjava Zoran Ivošević, nekadašnji sudija Vrhovnog suda i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union. Zanimljivo je da se sa našim sagovornikom Ivoševićem slaže i Bosa Nenadić, sudija u postojećem sazivu USS-a ali i potencijalno budući kandidat sa spiska Borisa Tadića. Ona je prošle godine (“Politika”, 16. 2. 06) izjavila: “Nezamislivo je da sud ima šest sudija a da ne radimo i ne ostvarujemo svoju osnovnu nadležnost, a to je odlučivanje o ustavno-pravnim sporovima.” Tom prilikom je istakla da bi postojeći saziv suda ubrzo mogao da reši pitanje ko će predsedavati sednicama.” “Milutin Đuričić i Svetozar Čiplić su dvojica sudija USS-a koji su opstruirali rad i uneli pometnju u javnost. Zbog njih je Ustavni sud paralizovan. Očigledno je da njihov profesionalni kvalitet nije bio na visini zadatka – njima je mnogo lagodnije da primaju visoke plate i da ne rade ništa. Ali, iskreno ne verujem da su se tako ponašali po nalogu neke političke vlasti”, mišljenje je Zorana Ivoševića. Potpuno drugačiji stav iskazuje Jovica Trkulja, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. On podseća da je Ustavni sud ključni činilac stvaranja pravne države, vladavine prava i stavljanja politike u granice prava, posebno vrhovnih organa vlasti koji bi morali da poštuju Ustavom tvrđena pravila igre: “Tu leži razlog zbog čega su naši vlastodršci faktički ukinuli Ustavni sud. Razume se da to nije moralo tako da bude. Ali je bilo, jer je Koštuničinoj koaliciji i njenoj kvaziopoziciji odgovaralo da imaju potpuno odrešene ruke za svoje igre u kojima je pedalj vlasti veći od kilometra prava. NJima je odgovaralo i danas odgovara da se pravosuđe nalazi u inferiornom odnosu prema izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, da sudovi ostanu ispostava političke i finansijske moći.” Na pitanje kome sve odgovara ovakva situacija i da li naslućuje o kojim centrima moći je reč, Trkulja kaže da je očigledno da je pozicija državne vlasti faktički izmeštena iz trougla podele vlasti i locirana u određenom (ne)formalnom centru moći – mnogi indikatori ukazuju na novi “jednokraki trougao moći”. “Jedan krak tog trougla čini politički vrh (premijer, predsednik Republike i predsednik najjače opozicione stranke). Drugi krak čini vrh ekonomsko-finansijske moći sa nekoliko tajkuna na čelu. I treći krak čini ‘velika trojka’ iz Vašingtona, Brisela i Moskve. Bez klimoglava ova tri centra moći ne može se u Srbiji doneti nijedna krucijalna odluka. To ukazuje na apsolutni primat volje političko-finansijske oligarhije nad državom i pravom.” Upućeni znaju da ovo nije prvi put da je Ustavni sud blokiran. Iako je u februaru 2001. godine ostao bez šest sudija, odnosno bez kvoruma za odlučivanje, tek u junu 2002. godine, posle punih 15 meseci, izvršen je izbor sudija i predsednika USS-a. Za vreme dok sud nije radio, stiglo je više od 400 novih predmeta. U međuvremenu došlo je do nagomilavanja pa nezvanično saznajemo da u fiokama skuplja prašinu oko 1.000 nerešenih predmeta. Između ostalih, i Zakon o radu. Predsednik Srbije svojevremeno je pokrenuo postupak ustavnosti tog zakona jer je smatrao da zakon nije usvojen u skladu sa poslovnikom – neke odredbe unete su u zakon iako iza njih nije stajala skupštinska većina. Jasno je da se zakon uveliko primenjuje, iako nikada nismo saznali da li je ustavan. Ocenu još čekaju i Zakon o vladi, Zakon o pravima haških optuženika, Zakon o BIA, Zakon o radio-difuziji... Rasplet je, dakle, u rukama političara, njihovog dogovora i dobre volje da se pitanje funkcionisanja Ustavnog suda reši. Predsednik Tadić načinio je prvi potez. Kandidati za sudije Ustavnog suda su: Nenad Trifunović, zamenik okružnog javnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici; Predrag Ćetković, pomoćnik direktora Direkcije za pravne i opšte poslove – “DDOR Novi Sad”; Bogoljub Milosavljević, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union; Bosa Nenadić, sudija Ustavnog suda; Milan Vlatković, viši savetnik u USS-u; Branka Ćurčija, sudija USS-a; Radmila Vasić, profesorka na Pravnom fakultetu BU; Dragiša Slijepčević, sudija Vrhovnog suda Srbije; Stanka Milanović, zamenica republičkog javnog tužioca i Marija Draškić, profesorka na Pravnom fakultetu BU. Inače, Ustavnim zakonom je precizirano da sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih mora da bude sa teritorija autonomnih pokrajina. Zanimljivo je da je prošle godine u oktobru Boris Tadić za upražnjena mesta u USS-u predlagao Seada Spahovića koji je u to vreme završavao karijeru savetnika Saveta ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, i Milana Vlatkovića, višeg savetnika u USS-u, koji se, za razliku od Spahovića, ponovo našao na listi. U isto vreme Tadić je po tadašnjem ovlašćenju predložio sudiju Vrhovnog suda Dragišu Slijepčevića za predsednika USS-a. I ovoga puta Slijepčević se našao na listi kao kandidat za sudiju USS-a. U međuvremenu, neki su se setili da zakukaju nad neradom Ustavnog suda posle najave vojvođanske vlasti da će se pozabaviti “korekcijom izbornog sistema” – sadržane u svojevrsnom apsurdu koji obećava da će neki birači imati dva glasa a drugi samo jedan. Sociolog Slobodan Antonić tim povodom primećuje da je ideja da tzv. nacionalna veća u Vojvodini prave zasebne biračke spiskove protivna republičkom zakonu koji predviđa postojanje jednog jedinstvenog biračkog spiska. “Ove proteste pokrajinski establišment nije ozbiljno shvatio verovatno iz jednog razloga – u Srbiji ne radi Ustavni sud. Nema nikog ko bi poništio ovako apsurdan izborni inženjering.” Da li se ipak bližimo raspletu i konstituisanju USS-a ili mesta za opstrukciju još uvek ima? Jovica Trkulja o predstavljenim predsednikovim kandidatima kaže da je takav predlog potvrdio kohabitaciju na srpski način: “Ovde je reč o kadrovskoj politici kao izrazu neograničene samovolje moćnika režima i političkih stranaka. Izbor sudija ne vrši se po kvalitetu i stručnosti, nego po podobnosti i na osnovu dogovora određenih partijskih struktura, kao nagrada za lojalnost izvršnoj političkoj vlasti. Ja nemam iluziju da ćemo ubuduće imati Ustavni sud imun na pritiske.”