GEOEKONOMIJA I SRBIJA: Kad je teško – Francuska

Ideju da bismo inače nesumnjivo i u svetu i u Americi moćne američke investitore (US Steel, Philip Morris) u Srbiji mogli da iskoristimo kao lobiste u tada tek započetim pregovorima o statusu Kosova i Metohije prvi je javno izneo Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose. Mnogo pre toga sad već bivša direktorka Agencije za strana ulaganja i podsticanje izvoza, a sadašnji državni sekretar u Ministarstvu za privredu (znači i privatizaciju) Jasna Matić (G17 plus) za ove je novine iznela nedvosmisleni vrednosni sud da su “Amerikanci, hvala bogu, naši najveći investitori”, a da se nadamo da ćemo zavisnost od ruskog gasa znati da prevaziđemo. Pokušaj Rusa da uđu u finansijski sistem Srbije, kojim dominira austrijski kapital, manje-više smo prevazišli. Guverneru NBS Radovanu Jelašiću jedva je nekako pošlo za rukom da naiđe na rusku banku koja koliko-toliko odgovara njegovim nemačko-američkim standardima, ali Berza je čudo – akcija ne baš proruski raspoložene beogradske Agrobanke odletela je do takvih visina da je Moskovska banka od nameravane kupovine odustala. Janjićeva ideja, dakle, nije naišla ni na kakav javni odjek. Sad već znamo da se u tom smislu izgleda ništa spektakularno nije odigralo ni tajno (vidi antrfile). Bar ništa u korist Srbije. A to što je predsednik naše države Boris Tadić u, drugim povodom vrlo zapaženom, intervjuu hrvatskoj televiziji podvukao u međuvremenu formalno velikom norveškom investicijom prevaziđeni podatak (vidi šemu) o liderstvu američkih investitora, možda znači da prozapadni blok u Srbiji ne gubi nadu u njihov uticaj van Srbije, ali pre će biti da se, ni po koju cenu, ne odriče njihovog ekonomskog, ali i društvenog uticaja ovde. Janjićeva ideja, dakle, nije imala veliki javni odjek, ali zato je ono što je premijer Srbije Vojislav Koštunica navodno obećao, a ministar za privatizaciju Mlađan Dinkić još brže odrekao Rusima na predstojećem tenderu za prodaju još se ne zna kog dela Naftne industrije Srbije, prilično zabavilo intelektualnu javnost. Čak i ako je samo verbalna, podrška proruskih političkih snaga u Srbiji privilegovanom ruskom učešću na tenderu, za koji se još ne zna kad će biti, svakako je doprinela prilično iznenađujućoj saglasnosti sada uticajnog dela Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije da se u NIS-u (zasad) ne prodaje većinski paket. O čemu se još nije javno izjasnio u Srbiji ponovo ojačani Međunarodni monetarni fond koji se dosad zalagao za većinsku privatizaciju nacionalne naftne kompanije. U čemu mu je čvrsto stranu držao i guverner naše centralne banke, mada ni MMF, po svom statutu, ni NBS, po zakonu, nisu nadležni da odlučuju o poslovima privatizacije. Ali da se vratimo na početnu dilemu: mogu li se ekonomskim ustupcima od velikih sila kupiti poželjne političke odluke? Odnosno, vredi li NIS Rusiji toliko. Ne, kategoričan je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Radovan Kovačević, čija knjiga “Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom” sadrži istorijske podatke koji bi nas mogli mnogo čemu naučiti pre nego što nas nauči život. “Ovo oko NIS može biti samo folklor. Nema nikakve sumnje da ruski privatni kapital nastoji da se ugradi u aktuelnu političku situaciju, ali to da li ćemo NIS prodati Rusima ili nekom drugom neće odlučiti o ruskom stavu o pitanjima Kosova. Kao što ni to što bismo mi verovatno više voleli da u Srbiju zbog svojih visokih standarda dođe Šel nego Lukoil, neće sprečiti da nam pripadne baš Lukoil.” Kovačević ponavlja već poznato tumačenje da se ovde radi o nastojanju Rusije da se, pošto je ekonomsku moć u dobroj meri povratila, vrati i na stare političke pozicije moći. I Srbija i Kosovo tu su ipak sporedni. Ko još veruje da u ekonomiji uvek pobeđuje tržište odnosno bolji, treba da pročita javnosti dostupnu diplomatsku poštu iz proteklih decenija. Čvrstu vezu između ekonomije i politike pre je učvrstila nego okrnjila i globalizacija. “Ali”, kaže za NIN docent dr Vesna Aleksić, profesor Geoekonomskog fakulteta, “strani finansijski kapital je tokom prošlosti, koju sam proučavala, često menjao naše političke odluke, dok smo mi u suprotnom smeru vršili vrlo mali uticaj”. FRANCUSKI ĐACI I NEMAČKI NAJAMNICI: Tokom ratova koje je vodila početkom prošlog veka, Srbija se poglavito zaduživala kod Francuske. Prema navodima Čedomira Antića u biografiji engleskog diplomate Ralfa Peyeta samo u periodu od 1897. i 1913. godine Francuska je kontrolisala čak 79 odsto dugova Srbije. “Do velike svetske ekonomske krize, Francuska je imala apsolutni prioritet u zaduživanju Srbije, pa je i njen finansijski uticaj bio najjači”, kaže Vesna Aleksić. Budući najveći poverilac, Francuska je bila i najveći investitor u Srbiji. Zanimljiv je, međutim, podatak da su Francuska, pa i V. Britanija kredite koje su davale Srbiji same uzimale od SAD. Tako da ni podatak o prilično velikom američkom akcionarskom kapitalu u Srbiji pred II svetski rat nije iznenađenje. “Naši dugovi su bili razlog što je apsolutni prioritet na tenderima za gradnju mostova, puteva i fabrika imala Francuska”, kaže Aleksićeva. Na primerima francuskog vlasništva u Rudniku bakra Bor i engleskog u Trepči profesor Kovačević se ne izjašnjava najbolje o korisnosti ovih stranih investicija za Srbiju. Vrlo ozbiljan uticaj na finansijski sistem i politiku odlučivanja Francuska je, tvrdi dr Aleksić, vršila i preko brojnih intelektualaca koji su se u Francuskoj školovali, a u Srbiji posle zauzimali važna mesta u finansijama. Ona tvrdi da je istoriografija obradila način na koji su te školske veze korišćene za prodor kapitala, kako francuskog tako i austrougarskog, u Srbiju. “Taj uticaj nije bio samo finansijski nego se protezao na celo društvo.” Aleksićeva kaže da je uticaj političkog lobiranja u tim stvarima bio veoma snažan u Srbiji. Sama je proučavala funkcionisanje najveće banke sa stranim kapitalom Opšteg jugoslovenskog bankarskog društva i došla do vrlo zanimljivih podataka. “Dr Ivan Ribar, član Demokratske stranke i predsednik Skupštine bio je lobista najpre belgijsko-austrijskog, a zatim i nemačkog kapitala, a kao predsednik njenog Upravnog odbora u trenutku kad su je potpuno preuzeli Nemci potpisao je jednu od prvih antisemitskih odluka u Srbiji – o otpuštanju svih Jevreja u njoj zaposlenih.” Kad je Titova Jugoslavija 1967. godine odlučila da otvori svoja vrata stranom kapitalu, sve do pred kraj osamdesetih u formiranju zajedničkih preduzeća prednjačili su Nemci, da bi pred sam slom SFRJ naglo porastao i interes američkog kapitala. Kao ipak nedorastao pandan ogromnom uticaju francuskih đaka u finansijskom sistemu i političkom odlučivanju Srbije, zanimljiva bi bila analiza političkog uticaja velikog broja radnika iz Srbije na politiku Nemačke prema Beogradu. Kako danas stvari stoje, Francuzi i Rusi prilično su bledi investitori u Srbiju, Nemačka je razočarala koliko je i sama razočarana, a Amerikanci i Austrijanci se bore za primat, mada austrijska uloga u bankarstvu, osiguranju i lizing poslovima Srbije Beču daje ozbiljnu prednost. SVA JAJA U JEDNU KORPU: Kakva je iskustva na međunarodnom planu Srbija imala u brakovima ekonomije i politike može se posmatrati kroz istoriju njene spoljne trgovine, zaduživanja Srbije u inostranstvu i investiranja stranog kapitala u Srbiji. Za nestrpljive: u tim domenima Rusije ima manje nego što biste i pomislili, a Amerike više nego što je većina građana Srbije ikada znala. Između je, od 1936. godine, na stabilnim pozicijama Nemačka. Kad je spoljna trgovina u pitanju (vidi šemu) Srbija (pa i Jugoslavija) često nije mnogo učila iz svojih loših iskustava, pa je isto tako često, mada ne uvek po svojoj volji, sva jaja stavljala u istu korpu. Potpunu spoljnotrgovinsku vezanost za Austro-Ugarsku, posle par decenija italijanske dominacije, smenila je tridesetih godina prošlog veka vezanost za Nemačku koja se ima zahvaliti i nezainteresovanosti Velike Britanije za uzaludnu ponudu iz Srbije. Britanski premijer Čemberlen “nije razumeo vezu između privrede i politike i kad je u Donjem domu govorio o pitanju balkanske turneje dr Funka (nemačkog ministra privrede – R.Ć) porekao je da ona ima bilo kakav politički značaj”, tvrdi Nik Balfur u knjizi “Knez Pavle Karađorđević”. Značajno rusko prisustvo u Srbiji statistika ne beleži pre 1945. godine, a Čedomir Antić u svojoj biografija britanskog diplomate Ralfa Peyeta navodi da je Rusija početkom prošlog veka objavila nameru da obnovi svoj politički uticaj na Balkanu preko ekonomskog učešća, ali je posle 1905. godine postavila nove ciljeve svojoj politici i u svakoj prilici prednost dala pitanju Bosfora. I trogodišnji ekonomski oslonac Jugoslavije na SSSR (45-48) bio je porazan. Prema knjizi “Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina” Vladimira Dedijera, naročito porazan bio je pokušaj formiranja mešovitih sovjetsko-jugoslovenskih privrednih društava, a među njima i društva za naftu i zajedničke banke. Ipak, Titova Jugoslavija je u jednom dužem periodu i sve do svog sloma uspela da uravnoteži spoljnotrgovinske odnose pri čemu je, mada klirinški, izvoz u Rusiju bio od velikog značaja. Za temu o vezi između politike i ekonomije bilo bi od značaja, ali na predlog statističara bivša savezna jugoslovenska vlada je odlučila da ne otkrije koje su države i pored ozbiljne zabrane UN ipak trgovale sa Srbijom 1993. i 1994. godine. DUŠAN JANJIĆ Investitori su hteli da pomognu “Američkim investitorima u Srbiji niko se nije ni obratio za pomoć u lobiranju oko pregovora o Kosovu. Mada smo bili napravili prvi korak, ja sam bio posrednik, i oni su bili spremni da finansiraju dva eksperta u ekonomskom timu. Najviše smo razgovarali sa ljudima iz US Steel-a. Mi smo sami lobirali preko tri kanala, jednog kanala DS i dva vladina kanala. Prvi je propao kanal Vuka Draškovića, a i kanal vlade preko naše dijaspore je bio već istrošena priča. To su neki ljudi, vezani za Republiku Srpsku, koji su lobirali za Karayića, oni kao vole Srbiju, ali nemaju preveliki uticaj.” Prvi zajam Srbija je prvi zajam u svojoj istoriji uzela 1862. godine na osnovu ruske garancije, a u Londonu i u iznosu od 150.000 dukata, na 50 godina. Kako u svojoj knjizi „Stari državni dugovi” piše dr Dragana Gnjatović, ovaj je kredit uzet bez znanja turskih vlasti jer je Srbija nameravala da ga upotrebi za naoružavanje i borbu za oslobođenje od Turaka. Pošto joj je Rusija poklonila 3.000 sablji i 39.000 pušaka, Srbija je ceo dug vratila šest meseci pošto je kredit uzela. Bez duga je bila do 1867, a „tada počinje neprekidna istorija državnih dugova Srbije, kasnije Jugoslavije”. “Ovakvi zajmovi su u Engleskoj, zemlji sa najjačom organizacijom kredita u 19. veku, nazivani „mrtvim zajmovima”, jer su korišćeni u neproduktivne svrhe i nisu mogli da doprinesu uvećanju nacionalnog proizvoda. Naprotiv, u Srbiji se smatralo da se zajmovi koji se u inostranstvu zaključuju radi pripreme za rat i vođenje rata za nacionalno oslobođenje mogu smatrati produktivnim, jer stvaraju preduslove za privredni i društveni razvoj zemlje”.