Kosovo – oštra rasprava američkih i ruskih parlamentaraca: O “zečevima u rezervatu” i nezavisnosti

KONGRESMEN ENGEL: Kosovski konflikt je jedan od najvećih nerešenih konflikata kojim se ja aktivno bavim. Znam da je ruska strana izrazila izvesnu zabrinutost da bi svako rešenje konflikta na Kosovu moglo uticati na rešenja onih konflikata koji ponajviše brinu ruski narod – Pridnjestrovlje, Azerbejyan, Južna Osetija ili Abhazija. Po mom mišljenju, situacija na Kosovu je sasvim specifična i ne može predstavljati presedan za rešavanje bilo kog drugog konflikta. Želeo bih isto tako da vam obrazložim zašto se mi tako odlučno zalažemo za nezavisnost Kosova, uvereni da je nezavisnost zaista jedino rešenje za okončanje tamošnjeg problema – poslednjeg nerešenog problema bivše Jugoslavije. Prvo, Ujedinjene nacije su na osnovu Rezolucije 1244, koju su podržale i Rusija i SAD, ovlašćene da iznesu plan za budućnost Kosova. Taj plan postoji, kao što znate, to je plan čiji je autor Marti Ahtisari. (...) Postoje, zapravo, samo tri opcije za budućnost Kosova. Rekao bih da je od toga nezavisnost jedino rešenje. Druge dve mogućnosti obuhvataju produžetak međunarodnog protektorata, ovakvog kakav danas postoji, a koji bi potrajao još godinama. To sigurno nije prihvatljivo. Isto tako mislim da će, dokle god se situacija ne reši nezavisnošću, to uvek biti bure baruta, ako tamo ostane međunarodni protektorat. Drugi plan bi, po mišljenju nekih ljudi, bio da Kosovo ostane deo Srbije, bilo kao autonomni region, bilo da dobije neku drugu vrstu autonomije ili da postane druga republika. To više nije mogućno niti izvodljivo zbog 1999. i zbog etničkog čišćenja koje je Milošević pokušao da sprovede na Kosovu. Dakle, ja zastupam stav – svi mi ovde zastupamo taj stav, jer mislim da u tome postoji jednoglasje oba dela političkog spektra u SAD – da je zbog jedinstvenih okolnosti na Kosovu, zbog etničkog čišćenja, zbog genocida, zbog Rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1244, nezavisnost i Ahtisarijev plan zaista jedino rešenje. (...) ALEKSANDAR KOZLOVSKI (potpredsednik Spoljnopolitičkog odbora Dume): Ako govorimo o konfliktu, nije dovoljno pomenuti samo kosovski konflikt i gruzijske konflikte. Otkako znam za sebe, postoji, recimo, konflikt između Indije i Pakistana, ili Šri Lanke i Indonezije. Otkako znam za sebe, postoji arapsko-izraelski konflikt. Sada smo svedoci i palestinsko-palestinskog konflikta, kojim je arapsko-izraelski konflikt samo dopunjen. Kada se Sovjetski Savez raspadao, nije postojao zakon koji bi uredio način na koji republika može da se odvoji od SSSR-a. Kada se Gruzija odvojila, bili smo svedoci otpočinjanja sukoba u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Bilo je izvesnih problema i u Ayariji, ali je pre nekoliko godina predsednik Saakašvili to silom zaustavio. Međutim, Abhazija i Južna Osetija su jednostavno proglasile nezavisnost od Gruzije, i među njima danas nema normalnih odnosa. Praktično, nisu u stanju ni da pregovaraju. Pre oko godinu dana stekao sam utisak da će gruzijska strana pokušati vojnim putem, primenom sile da reši pitanje autonomnih regiona. U tom smislu, mogu reći da nismo ništa mudriji otkako su ti konflikti izbili. Pogledajmo, na primer, rat u Iraku. Šta je bio cilj? Da u Iraku zavlada demokratija, mir. A šta danas tamo imamo? (...) Što se Kosova tiče, nikako ne mogu da se složim sa načinom na koji je moj kolega sa američke strane izložio taj problem. Naime, jednostavno želim da postavim pitanje: zašto Kosovo ne bi moglo da bude shvaćeno kao presedan za Abhaziju, Pridnjestrovlje ili Južnu Osetiju, ako zaista dobije nezavisnost? (...) KONGRESMEN LANTOŠ: Molim vas da za trenutak zastanete. Izneli ste svoju opasku o problemima Abhazije i Osetije koji su, po vašem mišljenju, identični sa kosovskim problemom. Dozvolite mi da vas podsetim, kao čovek koji se kosovskim pitanjem bavi već više godina, da smo pod Miloševićem, prvi put od završetka Drugog svetskog rata, videli krvavo i brutalno etničko čišćenje koje su sprovodile srpske vlasti nad narodom Kosova. Upravo je zbog toga celokupna međunarodna zajednica odlučila da ti ljudi koji su silom i na krvav i brutalan način bili isterani iz svoje domovine u kojoj su stolećima živeli, ne mogu da se vrate pod srpsku vlast. Jednostavno je istorijski netačno izjednačiti tu situaciju sa drugim situacijama u bivšim sovjetskim republikama. To je faktografski netačno. Kao što sam već ranije rekao, svako od nas ima pravo na sopstveno mišljenje, vi se možete protiviti nezavisnosti Kosova, kao što to čini gospodin Putin, ali nemate pravo na činjenice koje bi bile samo vaše. Činjenice koje se odnose na Kosovo, od završetka Drugog svetskog rata u Evropi, potpuno su jedinstvene. Tu je bila jedna etnička populacija – Kosovari – a ja sam odlazio tamo, povremeno sam imao prilike u to da se osvedočim, kao i mnoge moje kolege – ta populacija je isterana iz svojih domova i izbačena u susedne zemlje. Da nije bilo intervencije NATO-a – a ona je jedan od međaša u celokupnoj istoriji NATO-a – sedeli bismo i nemo posmatrali krvavo etničko čišćenje u srcu Evrope. To je bio veliki trenutak za NATO. Zato jednostavno ne možemo da prihvatimo tezu da je to samo jedan mali etnički spor u Evropi, i da, kao i ostali etnički sporovi u Evropi, treba da bude rešen na isti način. To apsolutno nije tačno. Postoje etnička pitanja sa Mađarima u Rumuniji. Postoje etnička pitanja u vezi sa Hrvatima u Mađarskoj. To su različite stvari. Nijedna od tih zemalja nije vršila krvavo, brutalno etničko čišćenje sem Miloševićeve Srbije. Totalno je nerealno sada očekivati da se narod Kosova vrati pod vlast Srbije. Zato ćemo mi taj problem rešiti ili kroz Ujedinjene nacije, pomoću plana koji je predočio uvaženi bivši predsednik Finske Ahtisari – i koji podržavaju sve evropske zemlje sem Rusije, kao što ga podržavaju i SAD – ili će Kosovari jednostrano proglasiti nezavisnost. Mogu vas uveriti da će sutradan Sjedinjene Države priznati Kosovo kao nezavisnu zemlju, kao što će to učiniti i Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Danska i sve ostale zemlje. (...) DEPUTAT KOZLOVSKI: Gospodine predsedniče, ako mi dozvolite, ja bih ipak govorio o činjenicama. Pre 15 godina čovečanstvo nije primetilo da je Gruzija započela istovetno etničko čišćenje u Osetiji. Ako odemo u Svinhali, na primer (...), pokazaće vam gde su sahranjeni ljudi koji su u to vreme pobijeni. To niko nije primetio. To su činjenice. (...) Mislim da mi nećemo moći da shvatimo i prihvatimo ovo rešenje. Vi kažete da je bilo etničkog čišćenja. Znate, nedavno sam bio na Kosovu, i moramo shvatiti da će sutradan pošto SAD priznaju Kosovo kao državu to biti čisto albanska država iz koje će nastojati da pobegnu Srbi koji tamo žive oko hiljadu i po godina. Oni će pobeći samo ako im bude dozvoljeno da pobegnu, jer smo u neposrednoj blizini samog centra Prištine, na sedam minuta vožnje, obišli jedno selo u kome Srbi još uvek žive i razgovarali smo s njima na ulicama. Pitali smo ih – “Kako živite? Kakav vam je život ovde?” Odgovorili su da žive kao zečevi u rezervatu. “Već sedam godina nismo mogli da odemo ni do Prištine.” Posla nemaju. Uopšte ne znam kako opstaju. To je prava humanitarna tragedija. Pominje se zaštita istorijskih znamenitosti – vrlo je interesantno kako se to radi. U to vreme tamo su bili i švedski vojnici. Tenkovi su samo ukopani na dva ili tri ćoška teritorije na kojoj se nalaze crkve ili manastiri koji još nisu uništeni; eto tako žive ti Srbi. Zato, kada kažemo da moramo obezbediti neku vrstu statusa, hajde da budemo vrlo oprezni u tumačenju činjenica. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom je pokrenuto vrlo važno pitanje – i mislim da je to potpuno ispravno učinjeno – nalagala je da se utvrde standardi na osnovu kojih će svi ljudi koji imaju pravo da žive na Kosovu i Metohiji, tamo moći da žive zajedno. Utvrđeno je oko 560 standarda. Onda je specijalni predstavnik generalnog sekretara smanjio taj broj na oko 60, rekavši da je 560 apsolutno nemoguće ostvariti. A onda je rečeno da je, kako bi se proces ubrzao, i taj broj standarda potrebno još više smanjiti. Šta to, međutim, znači? Znači da će srpsko stanovništvo izgubiti sve mogućnosti za normalan opstanak. Dakle, mi nismo protiv rešavanja kosovskog problema, ali ne želimo da se s tim žuri, ne želimo ishitreno rešenje. Ne želimo da o statusu sklopimo nekakav prljavi sporazum na brzu ruku, jer će konflikt tako opstati i ponovo će izbijati. Bolje da razgovaramo. Podsetiću vas na jedan krvavi konflikt koji je na kraju rešen mirnim putem. To je konflikt u Severnoj Irskoj. Tamo je uvek bilo krvi. Bilo je eksplozija. Oružane snage su tamo godinama bile stacionirane, parlamentarci iz Severne Irske su zatvarani, ljudi su umirali štrajkujući glađu. Sećate se toga. I tek kada su konačno seli da pregovaraju – Šin fejn, oni koji nisu Šin fejn, predstavnici krune – kada su konačno sklopili sporazum, mogli su na kraju da počnu da žive manje-više u miru; za to je bilo potrebno više od 60 godina. Znate, gospodine Lantoš, ja sam isto tako čovek koji je već dosta dugo na ovom svetu i stvarno verujem da nema potrebe ni za kakvim odlukama na silu, da nema potrebe da se ma ko požuruje da postigne sporazum. A ako brinemo o Albancima, onda nikako ne bi trebalo da zaboravimo da su 2004. godine, kada su Albanci uništavali pravoslavne manastire, najstarije pravoslavne manastire u Evropi, oni to činili ne zato što su muslimani pa im se ne sviđa pravoslavlje, već zato što su hteli da unište svaki dokaz činjenice da su Srbi tu živeli bar hiljadu i po godina. Zato vas pozivam da primenite ravnopravan pristup kako bi se obezbedio normalan život i za Albance i za kosovske Srbe. NATALIJA NAROČNICKAJA: (...) Drage kolege, SAD su, možda u žurbi, dovele do eskalacije na Bliskom istoku, a jedini motiv koji su za to imale, bilo je da unište preostale strukture bipolarnog sveta i da unište jednu regionalnu silu, Irak. Time je, međutim, otvorena Pandorina kutija. Sada se trese ceo Bliski istok. Revidiraju se granice. Ne zna se šta da se uradi sa Kurdistanom zbog Turske. Krv teče potocima. A setite se, SAD su govorile da će, čim demokratija bude uspostavljena i čim u Iraku na vlasti bude nezavisna vlada, američke snage napustiti Irak, pošto su izvezle slobodu. Ne možete, ipak, bombama izvoziti slobodu. Kad su bombe padale na Jugoslaviju, pretpostavljam da je i to bio izvoz demokratije. Ja sam, kao i Ana Politkovska, hrabra žena i tada sam gotovo ilegalno, preko brda, uspela da stignem u Jugoslaviju, čak sam stajala na jednom od mostova u Beogradu koji ste u to vreme bombardovali vi i vaši saveznici. I nisam tamo bila sama. Govorili ste o jedinstvu Evrope. Sa mnom su bili jedan profesor iz Grčke, jedan francuski profesor, jedan britanski profesor slavistike iz Oksforda. Vi ste, gospodine Lantoš, rekli da su samo činjenice koje vi iznosite stvarne činjenice. Možda ne bi bilo loše da ja kao istoričar kažem nešto više i malo uputim auditorijum koji o tome ne zna mnogo. Kada su 1945. počeli etnički problemi na Kosovu, čak i posle tog rata u kome su Srbi izgubili veći procenat stanovništva nego bilo koja druga evropska nacija sa izuzetkom Belorusa, odnos stanovništva na Kosovu još uvek je bio 50 : 50. Otkud onda više Albanaca? (...) Ali, da li znate, gospodine Lantoš, da su, pošto je NATO okupirao Kosovo, obavljene neke međunarodne istrage povodom zverstava za koja su Srbi bili optuženi. Rezultat te istrage bio je, na primer, da su za 70 tela koja su pronađena na jednom mestu, nezavisne komisije veštaka utvrdile da su se te smrti dogodile u različitim vremenima. Drugačije rečeno, u jednu istu grobnicu stavljani su leševi ljudi koji su izgubili živote na različitim mestima i pod različitim okolnostima. Dakle, ovo zaista pokazuje da ne možete zdravo za gotovo prihvatiti tvrdnju da je bilo masovnog etničkog čišćenja. Videla sam kako se sve to dešava – videla sam dokumente, fotografije oltara u pravoslavnim hrišćanskim hramovima koji su oskrnavljeni ljudskim izmetom. Razume se, SAD su velika sila i imaju izvesne pretenzije na liderstvo u svetu, ali bi SAD isto tako trebalo da budu odgovorne i da razmišljaju ne o tome šta će se događati u narednih pet godina, već i o tome šta će se događati u narednih 50 godina. Svi znamo šta se zbiva u Evropi. Ima stručnjaka koji kažu da bi Evropa mogla postati islamizovana, a vi stvarate – ovde ću biti sasvim otvorena – vi stvarate jednu militantnu islamsku državu sa ekstremističkim ekspanzionističkim idejama u centru Evrope. Da li ste znali da je jedan prištinski list u vreme Miloševića svakog dana kao svoj logo objavljivao mapu velike Albanije? Možete li da zamislite da neki Nemci danas objave novine u kojima se nalazi mapa takozvane velike Nemačke, sa sve Alzasom i Lorenom? Da li bi to bilo moguće? Da li ste znali da je ideja takozvane velike Albanije, koja je razrađivana uz podršku Turske i Austrije, u okviru suprotstavljanja ruskoj politici na Balkanu 1878. godine, u vreme Berlinskog kongresa, počivala na pretenzijama na 70 posto sadašnje Crne Gore i na neke delove Makedonije sa Ohridskim jezerom, na čijim su obalama radili veliki slovenski prosvetitelji sveti Naum i sveti Kliment, oni koji su tvorci slovenske azbuke? Mi, dakle, predlažemo da se ne žuri, da se ništa ne radi silom jer sila samo stvara želju za osvetom u budućnosti, pa čak i za samoubilačkim bombaškim napadima. I čemu uopšte ovoliko insistiranje, ovolika tvrdoglavost? Šta se to tamo nalazi? Molim vas, dakle, gospodine Lantoš i ostale moje kolege, da budemo oprezni. Znate, ja sam profesor istorije, a u međunarodnoj politici postoji termin “balkanizacija”. U današnjim međunarodnim odnosima, kada uzmemo u obzir međunarodni terorizam, to je možda vrlo opasno za Evropu. Hajde da volimo Evropu; hajde da je negujemo! Za Ameriku se ova borba protiv terorizma odvija van njenih granica, iako je, razume se, 11. septembar bio velika tragedija, iako su ti monstrumi ubili tako mnogo ljudi. Međutim, ono što teroristi traže od SAD, jeste samo nemešanje u stvari drugih regiona. Od Rusije, međutim, ti teroristi traže teritorije za koje su se Turska i Persija tukle pre 300 godina. Dakle, trebalo bi pokazati solidarnost. Kada albanski teroristi od samog početka, doslovno od prvog dana, govore da je njihov cilj bio da revidiraju evropske granice na Balkanu, na jedini način koji bi zadovoljio njihove neopravdane ambicije, to je veoma opasno. Mi ne predlažemo ovde nikakvo neposredno alternativno rešenje. Samo neka se stvari smire. Hajde da razmislimo o svemu tome. KONGRESMEN ENGEL: Uz dužno poštovanje prema gospođi koja je govorila, moram da kažem da ona može da bude profesor istorije, ali nema pravo da revidira istoriju. Niko zdrave pameti neće negirati da se pod Miloševićem na Kosovu dogodilo etničko čišćenje. Znate, može gospodin Ahmadineyad pokušavati da negira holokaust, ali je činjenica da mi ne možemo da negiramo etničko čišćenje nad Albancima koje se jeste dogodilo na Kosovu. Ne verujem – i to ću ponoviti – da se Kosovom uspostavlja presedan. Crna Gora je upravo stekla nezavisnost i time nije uspostavljen presedan. Stvarno bi neko trebalo da mi objasni kako je mogućno da svaki region u bivšoj Jugoslaviji ima pravo na samoopredeljenje, i svaki od njih odlučio da postane nezavisan, ali, eto, nekako narod Kosova nema to pravo. KONSTANTIN KOSAČOV: Moram sasvim ukratko da ukažem na razliku između Crne Gore i Kosova. Nezavisnost Crne Gore, baš kao i nezavisnost Slovačke, ili Slovenije, ili Ukrajine, bila je predmet sporazuma između dveju strana. (...) Sve te nove teritorije nastale su kao rezultat raspada federacija, takav je bio slučaj sa Čehoslovačkom… Kosovo bi, dakle, bilo prvi slučaj u istoriji posleratne Evrope da neki deo unitarne, a ne federalne države postaje nezavisan bez saglasnosti same te države. KONGRESMEN LANTOŠ: Moj uvaženi prijatelj veoma rečito izlaže svoju tezu. Nažalost, ako se dobro sećam, ni britanski kralj Yory nije se sasvim slagao sa nezavisnošću Sjedinjenih Američkih Država. Priredila i prevela