INĐIJA, SVETSKI ROK CENTAR: Spektakl bez izlaza

Gotovo 100.000 mladih Balkanaca imalo je u utorak, 26. juna, isti cilj – nekako se dokopati njive u blizini Inđije, vojvođanskog gradića udaljenog četrdesetak kilometara od centra Beograda, reformisane u prostor na kojem je te večeri trebalo da nastupe kalifornijske zvezde Red hot čili pepers (Red Hot Chili Peppers). Zadatak nimalo lak, ali izazovan, vrućina nesnosna. Pre koncerta najavljivani su vanredni vozovi i autobusi na svaki sat, a najmlađi i najpoletniji gradonačelnik Inđije Goran Ješić na sva usta se hvalio kako je do mesta događaja izgrađen put i kako ne bi trebalo da bude nikakvih problema prilikom dolaska i odlaska. Situacija na železničkoj stanici oko 16.30, međutim, bila je daleko od obećavajuće. Studentkinje zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti Olja i Gorana krenule su put Srbije na koncert omiljene grupe. One su se, neposredno pred polazak, složile sa svojim profesorima da će “Srbi u narednih 40 godina sigurno izazvati novi rat na Balkanu”, a do Beograda su došle “vlakom u kojem su se lako mogle prehladit’ jer je klima previše hladila”. Sasvim drugačije iskustvo doživele su nakon nekoliko ponovljenih obaveštenja da je “voz za Inđiju postavljen na prvom koloseku i polazi u 17 časova”. A u vozu, kao da je prezenterka vesti sa stanice pogrešila, pa je umesto Indija rekla Inđija. Omladina sa rančevima na leđima stoji u kupeima, sedenje je nemoguće zbog gužve, na ulazu u vagon najmanje njih 20, mladić iskolačenih očiju, kome se donja vilica trese kao da je izašao iz hladne vode, pokušava da uđe kroz prozor, precenio je svoju snagu, ali je uporan. Tableta lošeg ekstazija u Beogradu košta 250 dinara. Vozna karta 200. Još nekoliko sličnih njemu užurbano se vrti po stanici, dok ostali nose plastične boce piva, popularne “patrone” ili “granate”. Deka sa štapom zbunjeno pita gde je voz za Užice, niko ne zna, koje Užice, a on za sebe komentariše “uš’o neki đavo u decu”. Nećemo vlakom, sledeći je tek u 18.50, što bi, prema najavi trebalo da bude sat vremena posle 17. A kako ćemo? Hajmo autobusom. I na autobuskoj stanici vanredno računanje vremena govori da između 17 i 19 ima sat vremena, a u autobusu koji kreće u 19 nema više mesta. A “Lastom” od Centra “Sava”? Ide na sat, ali košta 1.000 dinara. Mnogo je. Negde između železničke i autobuske stanice, nekoliko momaka ponavlja glasno “Inđija, kombi”. Skopljanci, našli su čoveka koji nudi prevoz. Tamnoputi debeljko u papučama, koji izgleda kao da je progutao lubenicu, kaže da put u njegovoj organizaciji košta 400 dinara. Posle 20 minuta čekanja, tokom kojeg Zagrepčanke sa Skopljancima razmenjuju zaostale denare za evre, stiže kombi, a debeljko traži od svakoga po 100 dinara za uslugu. “Neka radi ko mora, brate, ja ne moram, snašao sam se”, zadovoljan je. U kombiju zavesice zakačene spajalicama, bude neprijatne asocijacije na ilegalni prevoz Kurda. Gužva počinje odmah po polasku, a put do izlaska na autoput ka Novom Sadu traje sat i po. Prva, druga, stani. Četiri lepotice u yipu, tri dvadesetogodišnjaka pored puta poziraju ispred “BMNJ”-a širom otvorenih vrata, piju malo pivo iz takozvanih ampula, roditelji sa decom, dva druga u starom “jugu”. Optimizam, dobar provod u najavi. Gužva se smanjuje po izlasku na autoput, ali samo do naplatne rampe. Opet kreni, stani. Posle rampe nema gužve, ali, oko dva kilometra pred skretanje za Inđiju, opet gužva. Na radiju se pronosi glasina da će ulaz možda biti zatvoren u 20.00. Nemoguće, platili smo karte. A neki i nismo. Gužva, gužva, gužva, bolje peške, već je 19.30, raste nervoza. Na oko kilometar i po ukazuje se bina sa kranovima. Mesto je ograđeno zidom visokim četiri metra, kako oni koji nisu kupili karte, a domogli su se mesta usred plodnih vojvođanskih njiva, ne bi mogli besplatno da uživaju u pogledu na zvezde večeri. Ispred hiljade automobila i autobusa, registracija iz svih krajeva Srbije i država regiona. Nema gužve na ulazu, svuda prašina i kamenje. Problem nastaje kada je Gorana ustanovila da je zaboravila da ponese Oljinu kartu za koncert. U tom trenutku, kao po nekakvom scenariju, pojavljuje se momak “ofarban u žuto” koji prodaje propusnicu za pripadnike obezbeđenja. “A ču, što ću ja ovde, nisam roker, majke mi, od 11 se pržim na suncu, ne mogu ih gledat. Daću vam ovo za 700 dinara, mo’š uć’ đe ‘oćeš, VIP, pres, đe ‘oćeš.” Da ne prodaješ falsovanu propusnicu? “A, što ti je, jadan, a čekaću te dok ne uđeš. Ja da prodajem falsifikat, što ti je? Uzmi ovo, ne mogu ih gledat više, daću je nekome za yabe, samo da odem odavde.” U prostoru ograđenom za koncert nekoliko desetina hiljada ljudi, stalno ulaze nove hiljade posetilaca. Dopiru zvuci predgrupe Kasabijan, izgleda kao da ih niko ne sluša, čeka se RHCP. Čuju se akcenti iz cele SFRJ. Na zemlji spavaju neuredni obožavaoci četvorke iz Los Anđelesa koji su došli u rano, vrelo poslepodne, a zatim se celog dana hladili pivom. Potpisnici ovih redova, koji redovno posećuju novosadski festival Egzit, lako su se, međutim, složili da su i najštrokavije balkanske blatonje uzor higijene i pristojnosti za građane Velike Britanije koji svake godine i u sve većem broju pohode pomenuti festival. Podanici NJenog veličanstva, naime, ni najmanje se ne libe da se, kada dođu u Srbiju, usred dana oslobode suvišnog sadržaja debelog creva, uz drvo na novosadskom keju, pred stotinama očevidaca. Pre britanskog Kasabijana, koji neguje dosadni britpop, nastupili su Kiril iz Makedonije, kombinacija elektronske i etnomuzike, bosanski reper Edo Maajka, popularan u SFRJ liberalnim krugovima (“nije bitna ideologija, bitna je biologija, bitna je genetika balije, ustaše i četnika, znam ko je počeo rat, znam šta je glad, znam kad su šešeljevci došli u moj grad”– numera “Mater vam jebem”), i novosadski Ritam nereda, omiljena grupa sledbenika Firera iz vojvođanske prestonice, Srba a nacista (i to postoji), možda i zbog takvih poetskih dostignuća poput “rad, red”, “ne osećam strah”, “u meni leži zlo” i “doći će dan kada ćeš sam krenuti putem beznađa…”, “i dok sediš sa flašom u ruci, lome ti se misli sve” i “udri! glave skini sve, neka pate, neka boli, neka plaše se”. Studentkinje sreću nove poznanike iz beogradskog Star hostela, Australijanca, Finkinju, Zagrepčanina. Inače, uoči koncerta bilo je gotovo nemoguće naći slobodno mesto u hostelima, najčešće preuređenim iznajmljenim stanovima, u kojima noćenje u grupnoj sobi košta između 11 i 17 evra, sve do rekordnih 25 evra za noć u jednom od hostela u samom centru grada. U 20.45 početak priprema za nastup zvezda večeri, najavljenog za 21 čas. Publika zviždi, traži početak koncerta. Ništa do 21.50, kada članovi RHCP izlaze na binu. Oduševljenje. Posle uvodnog instrumentala, vrištanje ženskog dela publike izaziva pojava pevača Entonija Kidisa (Anthony Kiedis), omalenog seks simbola, koji je za ovu priliku obukao prsluk sa belim prugama, ispod kojeg je virila potkošulja na bretele, popularna “gilipterka”, bele dokolenice i patike. Grupa izvodi novije hitove “Can’t stop” i “Dani California”, koji nailaze na odobravanje publike. Od samog početka, međutim, Kidis je ubedljivo pokazao da su njegove glasovne mogućnosti u obrnutoj srazmeri sa brižljivo negovanim mišićima. Kao da je i njemu samom teško jer ne zna da peva, i kao da bi hteo da se bar primakne bivšem pevaču Misfitsa Danzigu. Posetioci koncerta u Srbiji ipak su imali više sreće od onih u Bolonji prošle godine, gde se Kidis tokom nastupa izvinjavao publici, pošto, verovatno zbog “umora”, nije bio u stanju da peva. Taj, navodno izlečeni heroinski zavisnik, delovao je indisponirano, kao da je stigao vozom od Beograda. Muški deo publike strahovao je da li će pevač pogoditi sledeći ton, dok ženski na to nije obraćao pažnju, uz uzdahe “kako je sladak”. Inače, bend, koji zahteva tretman kojeg se ne bi postideo ni Josip Broz, stigao je helikopterom. Vrhunska tehnika, odličan zvuk, čak pet velikih ekrana donekle su ublažili mlak nastup grupe poznate po energičnosti. Publika je mogla da uživa i u majstorskom izvođenju gitariste DŽona Fruskijantea (John Frusciante) i basisite Flija (Michael Balzary Flea), koji je, poput kolege pevača, delovao “umorno” i na početku koncerta se mučio da postigne pravu intonaciju pratećih vokala. Ređali su se uglavnom noviji hitovi, nastali posle povratka Fruskijantea u grupu, krajem prošle decenije, koji se godinama borio sa heroinskom zavisnošću. Najzanimljiviji deo koncerta bio je kada je ostao sam na bini i izveo stari hit grupe ABBA “SOS”. Okoreli fanovi ostali su uskraćeni za hitove iz 80-ih godina prošlog veka, od kojih su mogli da čuju samo mlaku verziju numere “Higher ground”. Posle 75 minuta i 14 izvedenih numera, Kidis, koji se publici obratio početkom koncerta sa “drago nam je da smo ovde”, zahvalio je prisutnima i poželeo im laku noć. Posle dozivanja na bis, grupa je izašla na binu i izvela mega- hit “Give it anjay”. Kraj. Laku noć. Razočarenje, negodovanje u nepreglednoj masi, jer su mnogi očekivali da će prisustvovati dvosatnom nastupu i “srcu na terenu”. Na festivalima, međutim, nisu uobičajeni nastupi duži od sat i po, a ovo je ipak bio festival. Red hot Chili pepers su u jednom intervjuu još pre 10 godina za sebe ironično tvrdili da su od buntovnika postali “sredovečni mediokriteti”, što su u utorak, na njivi pored Inđije, i potvrdili. Razočarana publika sada ima novi zadatak – dokopati se nekog puta. Počinje kiša. Blato. Srećnici ulaze u automobile i autobuse, dok mnogi pešače po pljusku do Inđije, udaljene četiri kilometra. Gorana i Olja mole nekoga da ih primi u automobil. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, u kola ih primaju Novobeograđanin Milan i Zemunac Dejan. Milan i Dejan, razočarani, psuju i najavljuju da će ubuduće posećivati isključivo koncerte Ace Lukasa. “Dečko peva četiri sata, bato moj, a ne k’o ove umišljene zvezde.” Počinje prava muka – sa parkinga je nemoguće izaći, nema putokaza ka izlazu sa parkinga, dva saobraćajna policajca stoje mirno, čekaju da im prođe smena. Hiljade automobila stoje satima, nijedan se ne pomera. Nema izlaza sa parkinga, na kojem je sposobni, moderni gradonačelnik Ješić obezbedio rezervaciju parčeta blata i putem Interneta. Opšte psovanje Ješića, Inđije, njiva plodnih, sirene. Festival je završen oko 23.15. “Pa šta radimo ovde u pola četiri?” Automobili zaglibljeni u inđijsko blato šlajfuju u mestu. Opet pljusak. Već oko četiri – asfalt. U Beogradu u pet ujutro. Olja i Gorana, koje su prvi put u Srbiji, kažu da će se obavezno vratiti, sviđa im se u Beogradu, a naročito ljudi. Evo jednog od karakterističnih komentara sa Internet sajta njnjnj.redhochilipeppers.indjija.com: “Treba svi da tražimo odštetu od Pepersa za prouzrokovane duševne patnje, izazvane ’koncertom’ od 10 pesama. Treba da se stide!!!!!!! “Kad su nas oni tako zeznuli za medalju i pehar, šta onda reći za Lastu i Železnicu Srbije. Došla sam kući krvavih nogu, od lagane šetnje od Ž. stanice do ’Arene’ i nazad. Ko je rekao da treba 20 minuta polaganog hoda, treba ga javno vešati.” Organizatori, “Tuborg”, očigledno raspolažu dovoljnim sredstvima da dovedu poznate izvođače, polako uspostavljaju tradiciju nepoštovanja publike, jer ih na to ništa ne obavezuje. Pre inđijskog blata, oni su u novobeogradskoj hali “Ekspo 21” organizovali dušegupku prilikom nastupa čuvenog francuskog di yeja Boba Sinklera, ali nisu hteli da puste ventilaciju, možda da bi zagrejali atmosferu, pa je bilo moguće videti kako iz hale istrčavaju devojke razmazane šminke i mladići na ivici kolapsa. Obećan je i nastup “Da em sija” koji nisu došli jer im navodno nisu date vize za Srbiju, a zatim nije bilo obaveštenja da oni neće nastupiti. Na kraju, moglo bi se zaključiti da će Srbija biti kao i druge zemlje u okruženju tek kada na koncerte grupa poput RHCP dođe ne više od 15.000 ljudi i kada za maltretiranje publike organizatori budu odgovarali.