Intervju: Svetozar Cvetković: Promocija jednog specifičnog pogleda

Kad kažete Svetozar Cvetković, ne znate odakle da počnete s nazivima njegovog profesionalnog angažmana. Svestran on jeste, ali je pre svega glumac pa tek posle vešt poslovan čovek, producent, upravnik, demokrata, svetski putnik, svašta nešto raznovrsno i bogato. Pa da, ipak, krenemo... Vaš novi film “Odbačen” u režiji Miše Radivojevića doživeće svečanu premijeru na predstojećem a prvom Festivalu srpskog filma koji upravo počinje u Novom Sadu: namerno ste ga čuvali upravo za tu priliku? - Da, tako nekako. Iskreno, film smo završili negde pred kraj prošle godine, napravili jednu ili dve probne projekcije zatvorenog tipa, dobili naznake pojedinih selektora festivala u svetu da ulazimo u uži izbor njihovih pojedinih programa, ali da ga možemo do tada prikazati u distribuciji ili na nacionalnim festivalima zemlje u kojoj je nastao. Kako smo sa prethodnim filmom “Buđenje iz mrtvih” imali u najmanju ruku problematično iskustvo sa festivalom A kategorije koji nas je pozvao u takmičarski program pa onda odbio, jer je film bio u programu jednog regionalnog a značajnog festivala kojeg nismo želeli da se odreknemo iz pre svega etičkih razloga, ovoga puta smo odlučili da sačekamo i definitivno izađemo na scenu s novosadskom projekcijom. Zbog čega vam je bilo važno da film bude prvi put prikazan baš na tom prvom festivalu srpskog filma? Drugim rečima, šta mislite o celoj toj manifestaciji koja ima jasan i nedvosmislen nacionalni predznak? - Zemlja u kojoj živimo prinudila nas je da u poslednje dve decenije naših života, a to je zaista mnogo, menjamo agregatna stanja pokušavajući životinjski da se prilagodimo nesretnim okolnostima koje su nam bile nametnute, ali čijoj smo nesreći dosta i sami kumovali. Ta instinktivna želja za samoodržanjem “svemu uprkos” ogleda se ne samo u takozvanom svakodnevnom životu već i u svim segmentima delanja, ma koje i ma čije ono bilo. Čini se, bar meni, najviše se ogleda u životu onih koji imaju moć duhovnog stvaranja koje zapravo proističe iz njihove prirode i sposobnosti, a najviše iz refleksije ne samo njihovog već i života okoline na njihova dela. Dela umetnika. Filmski autori, naglašavam autori, nimalo slučajno, imaju posebnu sposobnost da bolno izraze svoj ne samo vizuelni pogled na stvarnost koja ih okružuje. U zemlji u kojoj smo se pogubili, pa smo je i izgubili, na tom suženom ali izgleda našem prostoru, vredi napokon objediniti na jednom mestu rad tih, ili bar nekih od tih ljudi koji su tokom godine uspeli da materijalizuju stanje svog duha u filmski materijal. Čini mi se da ono što je tokom svoje celokupne dosadašnje životne i filmske karijere radio Miša Radivojević, zaključno sa filmom “Odbačen” jeste potpuno specifičan pogled na svet, te taj njegov svet zaslužuje promociju koja je vrlo bliska želji onih koji bi da na Prvom nacionalnom filmskom festivalu, ne samo nama, već i delu sveta koji pozivaju na njega, prikažu jedno ozbiljno i ne možda tako zdravo lice naroda i zemlje kome, odnosno kojoj pripadamo. Čija je bila ideja filma “Odbačen” i kako se ona stvarala, razvijala, kome je, u stvari, namenjena? Jer, teško da bi se moglo reći – svima, svakome, bioskopskoj publici... pošto je vrlo mučna, pa i zatvorena, cela ta priča o jednom još mladom čoveku koji je daleko pre vremena ostao bez svega što životu daje puni smisao. Bez posla, bez žene, bez perspektive... - Posle dvanaestogodišnje pauze od snimanja uspešnog komercijalnog filma iz depresivne ’93. godine, “Ni na nebu ni na zemlji”, Miša je tvrdio da “Buđenje....” po svoj prilici predstavlja njegovo lično umetničko testamentalno delo. No, kada je film završen, kada je prikazan ovde i u svetu na sedamnaest značajnih festivala, uglavnom autorskog ili nezavisnog filma, uključujući i Sarajevo, Montreal, Sijetl, Buenos Ajres, Jerusalim... krenuli smo da razgovaramo o trilogiji, naime o tome da je ostalo još mnogo toga nerečenog a vezanog za probleme ljudske i najintimnije prirode. “Odbačen” je krenuo sa naslovom “Obeležen”. Ali, nekako dok smo radili, shvatili smo da se i film i ja, a pre svega reditelj i scenarista, krećemo ka čoveku koga sredina isključuje i koji sam isključuje sebe iz te i takve sredine. Kraj prethodnog filma prati svog junaka kako se, posle boravka na ovom svetu u koji dolazi iz groba u želji da popravi ono što se za života nije dalo popraviti, vraća u svoj grob, neobavljena posla. U “Odbačenom” zatičemo permutovanu verziju tog čoveka u jednom novom životu, ali starijeg i fizički i duhovno rezigniranog, naizgled lišenog problema vezanih za pitanja politike, nacionalnih stavova, obračuna sa okolinom. Kažem naizgled, jer čitav njegov obračun sa sopstvenim egom jeste refleksija sredine koja ga okružuje, a to nas neminovno dovodi do društva u kome i sami živimo. Siguran sam da priča “Odbačenog” emotivno može pokrenuti gledaoca koji je makar jednom u životu postavio sebi više od dva pitanja vezana za sudbinu sopstvenog bitisanja na zemlji, u porodici, poslu, u budućnosti ali i u sopstvenoj prošlosti. Šta vas lično, kao čoveka pre svega, ali i kao glumca jasno, toliko vezuje upravo za Mišu Radivojevića... da ste, evo, postali čak i njegov producent? - Mišu sam upoznao u Puli ’87. godine u danu kada mu se rodila ćerka. Sećam se njegovog radosnog a zamagljenog pogleda i društva sa nerazdvojnim mu prijateljem, montažerom Vuksanom Lukovcem. To što živo u sećanju držim taj dan znači da smo verovatno od toga dana u nekoj možda i prećutnoj životnoj i kreativnoj sprezi. Ona se prvi put materijalizovala ’93. godine u filmu koji je za sve nas predstavljao spas od depresije koja nas je okruživala, da bi u zajedničkoj producentskoj autorskoj saradnji sa poslednja dva filma i sa novim koji tek pripremamo, kulminirala u nešto bez čega bih teško mogao da zamislim smisao bavljenja svojim poslom. Ja sam za poslednjih petnaestak godina od tog čoveka toliko naučio o svemu da se osećam privilegovanim a istovremeno i tužnim što takvo duhovno bogatstvo kojim on raspolože nije moguće preneti baš svima onima koji to zaslužuju. U oba ta filma postoje detaljno kadrirane scene seksa, a vi se uopšte ne libite sopstvene golotinje, naprotiv. Šta bi to trebalo da znači: deo glume, deo slobode ličnosti, narcisoidna priroda, šta...? - Recimo da je pitanje ovakvih scena opet načelno vezano i za samog reditelja, ako se prisetimo njegovih filmova neće nam biti tako teško da pobrojimo par, pogotovo za vreme u kom su nastali, šokantnih scena koje su mnogi bili spremni da okarakterišu i kao pornografske, što naravno nisu bile. Mislim na filmove “Dečko koji obećava”, “Kvar”, “Una”. Što se mene tiče, svoj ukupni angažman stavljam u službu ljudi s kojima radim. A kada odlučim da nešto radim, presudnu ulogu igra poverenje prema onima koji su sa mnom. Ako tog poverenja ima obostrano, onda i nešto što je teško savladivo više nije komplikovano. Bilo da su u pitanju te slobodnije scene ili pak nešto drugo. Zaista ne pravim razliku. Gluma jeste u dobroj meri prikazivanje, pre svega unutrašnjosti a, kao što i sami kažete, u dobroj meri i spoljašnjosti. Ako je prikazivanje u javnosti onda to jeste i neka vrsta egzibicionizma, mada sebe ne bih tako nazvao. Pre bih rekao kako se trudim da budem i u tome profesionalan. S godinama, sopstvenim godinama mislim, sve ste prisutniji, i to na svim planovima: deo strategije, stvar sreće, dokaz pameti? - Hajde da sreću, recimo, relativizujemo za dane kada sam počinjao da se bavim glumačkim zanatom. Tu sreću sam, ako hoćete, iskoristio i trudio se da je ne izneverim iz projekta u projekat u koji sam ulazio. Sve što je sledilo iza toga jeste plod moje saradnje s ljudima koje su me birali ili sam ih pak ja birao. Ne mogu da budem time nezadovoljan. Koliko sam ja birao projekte, možda su i oni mene više birali, a ja se trudio da to poverenje opravdam. Najzad, isključivao sam se svesno, da bi i mene isključili iz tema, obrazaca, ideja, poslova koji me nisu pokretali, a koji su u zadatku u startu imali populistički uspeh. I to je logičan, međusobni odabir prioriteta. Najzad, sa godinama, kako i sami kažete, sa iskustvom u pozorišnoj produkciji, s rediteljima s kojima sam radio, stekao sam neku vrstu sigurnosti u “kontroli” produkcije i zahvaljujući dotadašnjem poverenju ljudi... angažovao se na filmskoj produkciji, osnovao svoju firmu “Testament films”. Ona je iz početka filmovima Miše Radivojevića krenula sa profesionalnim entuzijazmom male produkcije, ali koliko na jesen ove godine verujem da sa novim projektom Gorana Markovića “Turneja” stupamo na teren velikih poduhvata koji iziskuju više sredstava, više ljudi, nove i drugačije rezultate... Bili ste, primera radi, u prvim redovima Demokratske stranke prilikom poslednjih izbora, uvek pored ili uvek na korak od Borisa Tadića. Taj svoj izbor vi i ne krijete. Uostalom, mnoge vaše kolege takođe. Šta je to u “žutima” – posebno glumcima – toliko drago? - Ukratko. Žuta tačka na plavom polju mi je od samog početka ulivala poverenje svojom jednostavnošću a izražajnošću. LJudi koji su se okupljali oko jednog civilizovanog i građanskog koncepta u Srbiji sa pojavom parlamentarizma od Mićunovića, Tošića, Đinđića i tada Koštunice, kasnije mladog Jovanovića, mog prijatelja Lečića, bili su oni koje sam voleo da slušam, sa kojima sam nalazio ljudsku i moralnu identifikaciju u vremenu urlanja ratne mašinerije po zemlji u kojoj smo živeli. Tokom poslednje decenije njihove figure na političkoj tabli domaćeg parlamentarizma su se izmešale, ali moja misao i osećanje vezano za želju za životom – koji ima korene u poštovanju ali ne zadrtom insistiranju na prošlosti, koju neretko i izmišljamo i glorifikujemo – želju za civilizovanim ponašanjem, želju za budućnošću koju treba obezbediti za našu decu, želju za sagledavanjem krivice čiji smo saučesnici bili, i dalje je dominantno u identifikovanju generalnih stavova koje još uvek nalazim u nekim ljudima s kojima se i družim a koji i pripadaju toj stranci. To je išlo i ide dotle da su čak dva glumca bila, to jest postala ministri za kulturu, a govorim naravno o nekada Lečiću i, sada, Brajoviću. Po vama je to dobro, nešto što izvesno a ozbiljno obećava...? - To je zaista komplikovana odluka, ne toliko za onoga ko je predlaže, već pre svega za onoga ko je prihvata. Zašto? Javnost jednog glumca je u dobroj meri lažna, stvorena slikom nečega što su njegove uloge, reči koje izgovara na pozornici ili možda najčešće filmske a pogotovo televizijske role čime ga velikobrojna publika, alijas glasačko telo, prihvata kao neki izmišljeni lik, neretko dijametralno suprotan od stvarnog karaktera onoga ko se nalazi u sopstvenoj životnoj koži. Glumac na sceni može biti “neko drugi”, izvrstan glumac može do kraja opravdati “tog drugog” ali stavivši ga u ulogu ministra, nećemo opravdati nijedan loš gest, nijedan pogrešan korak, nijednu grešku u izjavljenoj rečenici, ma kako iskreno svoju “ulogu” nosili. Stoga je Lečićeva a sada i Brajovićeva hrabrost da posvete značajan i najproduktivniji deo svojih kreativnih života “misiji” koja je daleko od glumačke, a mnogo bliža državnom servisu, za poštovanje. I možda i više od toga. NJihova “izloženost” je prevelika da bi se ljudski mogla podneti a da čovek ostane imun na sve udarce koji su mu upućeni. Pri tom ostati zdrave misli, logičnih postupaka, superiornog a opet skromnog nastupa, zadatak je koji ne može podržati ništa od onog što smo, recimo, “učili na akademiji”. Biti upravnik jednog sjajnog pozorišta kakvo jeste bilo i ostalo Atelje 212, može da liči na vrh, na dosegnutu najveću ambiciju; da li je tako? - Da je tako, onda bih svoju ambiciju dosegao još u 38. godini života kada sam počeo da radim taj posao. Biti počastvovan pozicijom direktora institucije opravdano zvučnog imena kao što je Atelje 212, za mene je bio tek početak novog posla o kome ništa nisam znao, verovatno i nove ambicije za čije ispunjenje je trebalo mnogo toga naučiti. Kako taj posao radim već deset godina, verovatno je da sebi postavljeni cilj još nisam dostigao zajedno sa ljudima sa kojima svakodnevno radim. I bez obzira na “svojih” oko 80 upravničkih premijera sa velikom odgovornošću i upitanošću ulazim u svaki novi projekt, svaki novi tekst koji mi dođe pod ruku, a s pitanjem – vredi li? Ili: treba li uvek verovati svom osećanju? Ili znanju? Je li, na kraju krajeva, to pravi odabir teksta, reditelja, glumaca... Mora li se, s druge strane, pristati na tuđe uticaje, ne vode li retki ali ipak nametnuti kompromisi neminovno u lično pa onda i opšte nezadovoljstvo. Nisam nepogrešiv, zar ne? I smatram to ljudskom osobinom. Opstati kao čovek a proći kroz sve što je u ovom poslu neminovno. Biće da je to ambicija. Pripadate onim srpskim, da ne kažem beogradskim glumcima, koji su odmah posle rata i raspada zemlje, počeli da odlaze u gradove i mesta naše mladosti, u nove države stare Jugoslavije, među prvima ste počeli da širom otvarate tek odškrinuta vrata. Nekada je to čak ličilo na hrabrost, danas već na nešto skoro pa normalno. Ali gde, gde su ta vrata još, u stvari, za nas Srbe zatvorena, gde smo mi još veoma, veoma nepoželjni? - Mislim da je velika iluzija da smo mi igde poželjni, ako generalizujemo odnos prema nekome ili nečemu što dolazi sa ove strane. Nisam sklon generalizaciji, te zato imam vrlo dobra iskustva sa svojih putovanja, pre svega profesionalne prirode, bilo da su vezana za teatar ili film, bez razlike. Ali ne može se reći da jedva čekaju da nas vide. To nikako. I nemojte me pitati koji su razlozi za takav generalni odnos. Sigurno ne leže u iracionalnoj mržnji “svih” prema “nama”. Dobrano su potkovani nesretnim i tragičnim događajima kroz koje smo prolazili u protekle dve decenije. A i koga je to kod nas briga?! Ovaj narod po svim statistikama gotovo da nigde i ne putuje, ne interesuje ga šta neko misli o njemu, mladi ljudi retko izlaze van zemlje i njihov kontakt s nekim svetom odvija se isključivo putem televizije, sve ređe preko filmova, najzad putem Interneta koji već ozbiljnije utiče na svest jedne nove generacije intelektualaca ovde. Ali i to je jako malo, ta intelektualna manjina omladine ali i zrelih intelektualaca građanske provinijencije je ono što se danas krije pod neretko pežorativno izrečenim imenom – “druga Srbija”. Ona “ponosna a prava” Srbija je i dalje “pod šljivom” i odatle će se teško pomaknuti ljubomorno čuvajući senku tog drveta kao njenu zanavek garantovanu teritoriju. S lažnom ambicijom “proširenja do Tokija”. Nerealno, taman toliko koliko i do Karlobaga. Nije li to već davno postalo mučno?! Upravo taj nedostatak naše želje za komunikacijom, realnošću, odsustvo tolerancije, dakle potpuna isključivost, konstantno izražena u delu istupa naših tzv. zvaničnika, kabadahijsko ponašanje koje često uguši i pokoji zvanični a zdravorazumski glas izgovoren sa naše strane, košta nas i stajaće nas i u budućnosti prezrivog i nipodaštavajućeg odnosa sveta prema nama, do koga, kako i sami vidimo ovih dana, nama dobrim delom zapravo nije ni stalo. Prvi filmski festival Srbije Nacionalna klasa Već duže vreme najavljivan kao manifestacija od posebnog kulturnog značaja, Prvi festival srpskog filma biće održan u Novom Sadu od 3. do 8. jula, s glavnim programom odličnog naziva – Nacionalna klasa, nizom pratećih sadržaja... Bilo je najpre govora da će taj novi domaći festival prikazati isključivo premijerna ostvarenja, ali se na kraju ipak dogodilo da u program budu uključeni filmovi koje je videla (ili već uveliko videla) publika u bioskopima, baš kao i na inostranim festivalima. I, tako, evo tih premijernih naslova: “Hadersfild” u režiji Ivana Živkovića, “Promeni me” Milutina Karayića, “Bell Epoljue” Nikole Stojanovića, “Peščanik” Sabolča Tolnaija, “Odbačen” Miloša Miše Radivojevića, “Agi i Ema” Milutina Petrovića, “S.O.S.- Spasite naše duše” Slobodana Šijana, “Kenedi se ženi” Želimira Žilnika, kao i prvi srpski dugometražni animirani film na engleskom jeziku, već i famozni “Film noir” autorskog tandema Srđa Penezić – Risto Topaloski. Pored ovih filmova, u takmičarskom programu biće, kažu, prikazana i sledeća ostvarenja: “Guča” Dušana Milića, “Hamlet” Aleksandra Rajkovića, “Klopka” Srdana Golubovića, “A3 – Rokenrol uzvraća udarac” Petra Pašića, “Konji vrani” LJubiše Samaryića i “Kako postati heroj” Mladena Matičevića. Dodajmo još i da je veoma nezahvalno, mada ne i preobimno, ukupno nabrajanje filmova Prvog nacionalnog festivala u Novom Sadu, zato što se na sajtu festivala uporno naglašava kako “program nije potpun”. Drugim rečima, sve dok ne krene, nećemo (baš sasvim) znati. Inače, Prvi filmski festival Srbije počinje “Zavetom” Emira Kusturice a okončava se “Optimistima” Gorana Paskaljevića, oba ostvarenja prikazaće se van konkurencije. Takođe o festivalu, a u odeljku zvanom “O nama”, piše i ovo: “...Tokom šest dana predstaviće se celokupna godišnja produkcija dugometražnog igranog filma, kao i selekcija najboljih dokumentarnih, kratkometražnih i animiranih filmova proizvedenih u Srbiji. Sve to će se promovisati kroz novi koncept – grad bioskop ili cinema city – čime će čitav prostor biti pretvoren u veliku festivalsku arenu. Pa, da vidimo... Biće to, ako ništa drugo, jedan upadljivo nacionalno obojeni filmski uvod u nadaleko svetski priznati muzički Egzit, koji odmah potom sledi. Bogami, jedna je Vojvodina i Novi Sad u njoj...