Štap i šargarepa: Ko vlada: EU ili NATO?

Evropska unija i NATO su se nedavno, u odvojenim dokumentima, izjasnili o budućnosti Kosova. EU smatra da je najbolje rešenje “ono koje će biti postignuto dogovorom u Savetu bezbednosti UN” na bazi Ahtisarijevog predloga. NATO, polazeći od toga da su mir i stabilnost na Balkanu najpreči, takođe podržava Ahtisarijev plan u uverenju da on “obezbeđuje održiv ekonomski i politički napredak i stabilnost u čitavom regionu”. Akcije dve glavne evropske organizacije bile su i slične i vremenski usklađene, što se ne događa često. EU se, recimo, nije izjasnila o izgradnji američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj, najvažnijeg bezbednosnog i spoljnopolitičkog pitanja koje je u poslednje vreme uzburkalo međunarodnu javnost. Strepelo se da će projekt pogoršati odnose između Evrope i Rusije. Nemački socijaldemokrati, partneri Angele Merkel u vladajućoj koaliciji, čak su se pobunili: “Nećemo nove rakete u Evropi!” Ali, uprkos nezadovoljstvu u vodećoj zemlji Evrope, NATO je odlučio: raketa će biti, kako je zamislio Pentagon. EU i NATO imaju svoja sedišta u Briselu, ali se stiče utisak da se ona, kako je duhovito primetio jedan britanski komentator, nalaze “na dvema različitim planetama”. Upravo završeni samit EU usvojio je Sporazum o reformama institucija, umesto ustava koji je propao zbog otpora “nadnacionalnoj državi”. U tom dokumentu jedva da se i govori o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Samo se kaže: “Odredbe koje se tiču zajedničke spoljne i bezbednosne politike neće se odraziti na postojeću zakonsku osnovu, odgovornost i moć koju svaka država članica ima u odnosu na formiranje i sprovođenje svoje spoljne politike”. Uz to, planirani evropski ministar spoljnih poslova biće samo “visoki predstavnik EU za spoljne poslove”, u rangu visokog činovnika, a ne i kreatora, politike. Zato su iznuđena podrška američkom antiraketnom štitu i teško postignuti Sporazum EU o reformama, u kome nema bitnih podsticaja zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici – po ugledu na, recimo, zajedničku spoljnu trgovinu – samo novi povodi da se još jednom postavi staro pitanje: ko zapravo vlada Evropom – Evropska unija ili NATO? Pitanje je utoliko aktuelnije što Evropa teži daljoj političkoj integraciji – o čemu, ipak, svedoči Sporazum o reformama, zamišljen da poveća ulogu i uticaj Brisela u rešavanju svetskih problema – i što NATO sve češće, prilikom svake nove misije van evropskih granica, ima muke sa tumačenjem svrhe postojanja i poimanjem sopstvenog identiteta. Pitanje nas vraća na 2005. godinu, kada je bivši nemački kancelar Šreder ocenio, na međunarodnoj konferenciji u Minhenu, da “NATO više ne predstavlja prvo mesto na kome se partneri konsultuju i usklađuju svoje strategije”. (Na tom istom skupu Putin je ove godine uznemirio duhove optuživši Ameriku da podstiče nuklearnu trku u naoružanju). Strateški dijalog, po Šrederovom mišljenju, ne treba da se odvija unutar NATO-a, nego između dva partnera, SAD i EU. Odnose između SAD i Evrope opterećuju hladnoratovska nasleđa poput “transatlantskog zaklinjanja na vernost”. Američko vojno prisustvo u Evropi, koje je nekad predstavljalo zaštitu, a ujedno i zalog tešnje solidarnosti, “nema više bezbednosno-politički prioritet”, iako ostaje politički značajno, smatrao je Šreder. Zajednički neprijatelji “nisu više funkcionalne države sa definisanom teritorijom, nego novi globalni rizici”. Otuda, saveznik, partner i ravnopravni sagovornik Americi je Evropa, a ne Americi pokorni NAT0. Šrederov pledoaje ostao je bez većeg odjeka, jer je Buš izjavio da je NATO bio i ostao “kamen temeljac” transatlantskih odnosa i da je “najuspešniji savez u istoriji sveta”. Evropa, u međuvremenu, sve jasnije uviđa da se NATO, u funkciji američke globalne strategije, i sam preobraća – ako ne neophodno u svetskog žandarma – u globalni političko-vojni savez na koji nove smernice u politici evropskih država mnogo ne utiču. Unutar NATO-a vlada pometnja oko te globalne uloge alijanse. Evropske članice bile su i ostale podvojene u pružanju podrške Americi u Iraku. One nevoljno šalju trupe u Avganistan, a još nevoljnije ratuju protiv talibana. Nasuprot tome, NATO određuje politiku proširenja Evropske unije. Na snazi je i dalje načelo da je zajednička odbrana Zapada – iako se više ne zna od koga – ključno, iz hladnog rata nasleđeno, bezbednosno pitanje koje ima prednost nad pitanjima bilo koje druge, ekonomske i političke, integracije. Zato slutimo da buduća reagovanja EU i NATO-a oko Kosova ne moraju da budu još jednom slična. Ako se Kosovo proglasi nezavisnim, bez rezolucije Saveta bezbednosti, Evropska unija će se podeliti oko priznavanja ili nepriznavanja nove državice. Ali će NATO dobiti naređenje da čuva “nadgledanu nezavisnost”.