Tajna moskovskog teniskog kluba “Spartak” :Kako odgojiti svetskog šampiona

Šta je talenat? To je veliko pitanje, a jedan od načina da se nađe odgovor jeste posmatranje mesta na kojima talenti žive i rade – drugim rečima, trebalo bi skicirati mapu koja bi prikazivala mesta rođenja 50 najznačajnijih sportista i sportistkinja u nekoliko profesionalnih sportova, pri čemu bi svaki sport bio obeležen posebnom bojom. Dobijena slika, koja bi se mogla nazvati mapom talenata, izgledala bi kao proizvod apstraktne umetnosti: prazni, prostrani regioni na kojima, tu i tamo, blješte intenzivne boje – nešto što podseća na Matisove slike. Kanada, na primer, prepuna je hokejaša, što se i očekuje, ali njihova značajna koncentracija vidi se i u Švedskoj, Rusiji i Češkoj. Sjedinjene Američke Države izdvajaju se po mnogo vrhunskih igračica golfa, ali Južna Koreja ih ima isto toliko. Zvezde u bejzbolu su rasute po južnim delovima SAD, ali i u Dominikanskoj Republici, koja je na svetskoj mapi velika kao poštanska marka. U ženskom tenisu vidimo rasute boje po Evropi i Americi, ali potpuno zbunjujuće, koncentracija boje za tenis najgušća je u Moskvi. To se stalno ponavlja: boja je raspršena manje-više svuda, ali je na nekim mestima gusta. Obrazac nije slučajan, to je očigledno i ne može se objasniti genetskim prednostima sredine, klimom i geopolitikom. Slika podseća na alge koje počinju da rastu na zidu nekog akvarijuma, stvarajući gomilice koje međusobno komuniciraju i povećavaju se. Kao da su mikroskopske spore talenata lebdele u atmosferi i onda se spustile i zapatile na nekoliko mesta sa plodnim tlom. Brza analiza mape sa talentima otkriva da, na primer, prosečna žena u Južnoj Koreji ima šest puta više izgleda da postane profesionalna igračica golfa nego što to ima Amerikanka. Zanimljivo pitanje je, kakva to dinamika čini Korejke spektakularno natprosečnim, na prvom mestu? Koja je to sila koja na tako udaljenim mestima ljudima daje takvu takmičarsku superiornost? Početkom decembra prošle godine putovao sam do samog srca jednog od uzgajališta velikih sportista, do Teniskog kluba “Spartak” u Moskvi. Rusija je mesto rođenja grupe sportista koji su se tako zgusnuli na najboljem delu liste Svetske teniske asocijacije (NJTA), te su je poprilično zagušili. Invazija se odigrala glatko: krajem 2001. Rusija je imala jednu ženu (Elena Dementijeva) u prvih 30 na NJTA listi. Ali, na početku 2007. Ruskinje su zauzimale polovinu mesta među prvih deset (Dementijeva, Marija Šarapova, Svetlana Kuznjecova, Nada Petrova i Dinara Safina) i dvanaest od prvih 50. Da ne pominjem mnogo Anastaziju Pavličenkovu koju je Međunarodna teniska federacija proglasila najboljom juniorkom. Istovremeno, Anastazija je zajedno sa još pet juniorki, svojih zemljakinja, uvrštena među 500 najboljih svetskih igračica. “Spartak” u teniskoj štampi slovi za “famozni” i “legendarni” klub koji je dao tri od šest danas najboljih ruskih teniserki (Dementijeva, Safina i Anastazija Miskina), ali i Anu Kurnjikovu koja se povukla. Turniri su često u znaki “Spartaka”; najupamćeniji je finale, Miskina protiv Dementijeve na “Francuskom openu” 2004, što je bio nastavak rivalstva koje je započelo kad su i jedna i druga imale po 7 godina. Ako posmatramo “Spartak” na način kojim gledamo mapu talenata, vidimo da je taj klub, koji ima samo jedan pokriveni teren, u poslednje tri godine dao osam teniserki koje su bile rangirane u prvih 20. U istom periodu cela Amerika je dala 7 takvih teniserki. “One su kao Ruska armija”, kaže Nik Boltijeri, osnivač Teniske akademije u Bredentonu na Floridi i raniji trener Šarapove, Agasija i drugih vrhunskih igrača tenisa. “One se ne zaustavljaju”. Doći do “Spartaka” nije isto što i gledati mapu talenata. “Spartak” nije lociran ni na kakvoj karti. Na sreću, pomoć je stigla od Elene Ribine, koja radi za Rusku tenisku federaciju, puši cigaretu za cigaretom, prevodi govoreći strašno brzo i koja u sebi nosi kombinaciju grubosti viđenih u filmovima crnog talasa i dečje bezbrižnosti, što ja shvatam kao kvintesenciju moderne Rusije. “Engleski sam naučila slušajući Eltona DŽona” kaže Elena, “Krokodajl Roks, to volim”. Putovali smo pola sata podzemnom železnicom, prema severoistoku, do parka Sokolniki, a onda smo nastavili pešice. Sokolniki je skoro dva puta veći od Centralnog parka u NJujorku, nije u centru grada i ne liči mnogo na park. To je, u stvari, brezova šuma ispunjena energičnom populacijom pasa. Prolazili smo pored napuštenog šah kluba, napuštenog zabavnog parka, napuštene fabrike i srušene kupole koja je izgledala kao napuštena crkva. “Leti je vrlo lepo”, ubeđuje me Ribina, dok smo prolazili pored smrznutog bazena. “Spartak nije tako lep, moram da vam kažem”. “Kako mislite”? Ribina je zapalila još jedan “davidof” i podigla obrve načinivši njima gotski luk. “Spartak nije baš neka palata.” Prošli smo iza nekog ugla, išli putem stotinak metara, a onda videli više zgrada, jednih uz druge, i barake koje su podsećale na napušteno skijaško selo. Prozori su bili zatvoreni plastikom, boja sa zidova oljuštena, a zidovi iscrtani i u naslagama prljavštine. Tanak led prekrivao je svih 15 spoljnih teniskih terena, što se događa šest meseci svake godine. Prevrnut i napušten kamion sa cisternom, uz sve ostalo, bili su scena sa postnuklearnom atmosferom. Nedostajao je Mad Max. Jedine vedre boje dolazile su od odsjaja prosutog dizela sa površina okolnih bara. Ribina je slegla ramenima indiferentno i zapalila novi “davidof”. Prošli smo pored straže i nekog magacina za otpadne metale, koji je podsećao na staklenu baštu. Sagnuvši se, prošli smo kroz niska vrata i došli na teniski teren. Površina je bila pohabana na najčešće gaženim mestima, kao na stepenicama katedrala. Dva drvena štapa držala su olabavljenu mrežu na propisnoj visini. Fluorescentne lampe su zujale. “Srećni smo”, šaputala je Ribina, “grejanje radi, u suprotnom, deca igraju u kaputima”. Učenici koji su pripadali “maloj grupi” već su bili stigli. Bili su obučeni u teške kapute, a teniske rekete nosili su u rancima, sportskim torbama ili plastičnim kesama iz piljarnica. Na prvi pogled ličili su na standarnu grupu petogodišnjaka ili sedmogodišnjaka: tu je bio Denis, lepuškasti plavušan sa puloverom uz vrat; Aleksandra, povisoka i tanušna sa svetlom razbarušenom plavom kosom, u zelenoj majici; Gunda nasmejana devojčica sa konjskim repom i srebrnim cipelama; Vova uzbuđeni dečak sa azijatskim očima, koji je bio jedini četvorogodišnjak u razredu. Bilo je 12 učenika, ukupno. Oni su dolazili na “Spartakovo” igralište tri puta nedeljno, od pre tri meseca – do sada su na terenu bili možda 40 puta. Kad je trebalo da počne čas, neki od njih su završavali pripreme, vadeći iz torbi nešto što im je donosilo sreću. Ubrzo se na zidu iza osnovne linije pojavila prava galerija zečića, pandi i dinosaurusa. Trener, 77-godišnja Larisa Preobraženskaja, posmatrala je sa strane. Nosila je crveno-belu trenerku i imala znalački i zadovoljan izraz lica. Preobraženskaja je najpoznatiji “Spartakov” trener za mlade, ali je svoj autoritet nosila lako, a iz očiju joj je zračila materinska briga. Još je delovala atletski, krećući se oko igrališta, ali zbog bola u kuku malo je naginjala ustranu, kao DŽon Vejn. Roditelji su se skupili oko vrata posmatrajući u tišini. Đaci su napravili krug sa jedne strane mreže i počeli sa vežbama istezanja. Posmatrao sam ih tražeći znake one “iberkinderske” superiornosti, ali nisam video ništa od toga. Mala grupa je nastavila da energično radi gimnastiku narednih 15 minuta. Kad sam pomislio da će odnekle izvući veliku, arhaičnu kožnu loptu tzv. “medicinku”, ona se zaista pojavila i oni su je jedni drugima dodavali, napred-nazad, sasvim ozbiljno. “Važno je raditi sve vežbe i izvoditi sve pokrete”, govorila mi je Preobraženskaja. “Mala grupa” se potom rasporedila u parove: počela je sa imitacijom, udarajući imaginarnu loptu. Udarali su je lako, okretali su se, zamahivali, a nevidljiva lopta je za njih letela. Preobraženskaja se kretala po terenu kao mehaničar kroz radionicu u kojoj podešava motor. Nekoliko puta bi ih uhvatila za male ruke i usmeravala tela u pravcu udarca. Tako je počela lekcija sa podrazumevajućim implikacijma: velika mašina zvana “Spartak” počinjala je da živi, noseći svoj kargo mini-genijalaca za korak bliže ka sigurnoj slavi. Dok mi se u glavi stvarala slika o fenomenu Davida i Golijata, koji je otelotvorila neverovatna scena iz “Spartaka”, nametnulo mi se putanje: kako to „Spartak” uspeva? Objašnjenja ima dovoljno. Mnoga sam čuo od američkih teniskih kouča. Lista odgovora uključivala je: slovenski genetički rezervoar koji stvara očigledno neiscrpni broj visoke, brze i snažne dece; ekonomski i kulturni izlaz koji je otvoren 1991. kolapsom komunističkog režima; raniji, sada pokojni ruski predsednik Jeljcin, koji je entuzijastički voleo sport (iako je bio katkad trapav); stimulativni efekat Kurnjikove, nekadašnje igračice među 10 najboljih na svetu, iako nikada nije pobedila ni na jednom velikom turniru, dao je mladim i uspeha gladnim devojčicama (i što je mnogo važnije, njihovim roditeljima) vidljiv dokaz da je uspeh u tenisu ono što donosi sjaj, bogatstvo i slavu. Kad o tome pitam Ruse, oni imaju objašnjenja koja uključuju dugoročno, doživotno posvećivanje trenera tenisu, poput Preobraženskaje i superiornu biomehaniku koja se predaje na Moskovskom institutu za fizičku kulturu, gde se mnogi treneri usavršavaju. Oni misle da su deca na Zapadu meka. Gledajući “malu grupu” kako igra, osetio sam jaku potrebu da glasno iskažem svoju teoriju: mora da je tajna u lopti medicinki! Jeste, tajna je u disciplini. Oni nemaju Game Bodžs. Bio sam naročito zatečen količinom uživanja te dece u lekcijama. Jedna od majki pričala je Preobraženskoj da se njena kćer Gunda probudila rano tog dana, jer nije mogla da spava. “Danas je moj dan sa Larisom Dimitrijevnom”, bile su Gundine reči. “To je danas”, ponavljala je devojčica. Kad se sve sabere, ima mnogo objašnjenja, neka su bolja, a neka lošija. Na primer, da li je zaista ruski genetički rezervoar suštinski superiorniji od ukrajinskog ili slovenačkog, ili onog u južnoj Kaliforniji. Ako je Kurnjikova inspirisala toliko mnogo Rusa, gde su nemački asovi, koji bi, da ih ima, mogli biti inspirisani uspesima Štefi Graf. Ali, sve te teorije ne objašnjavaju principe koji su u osnovu „Spartakovih” uspeha. Kad pogledam to mesto izbliza, pitam se da li tu uopšte ima nekih principa. „Spartak” zrači svetlošću srećnih slučajnosti, pronalaženja dijamanta u gomili šljunka. (Da isti utisak ima i Ruska teniska federacija, govori podatak da je „Spartak” ostavljen sa samo jednim jedinim pokrivenim terenom.) Čak i ovde, u samom središtu cvetanja najlepših svetskih cvetova, pitanje izvora talenata ostaje enigmatično, koliko za one koji odgajaju sve te sportiste, toliko i za sve nas ostale. Skoro da poželite neke specijalne naočare sa rendgenskim zracima kojima biste mogli razrešiti način kojim nevidljive kulturne, istorijske i genetičke sile deluju zajedno sa treniranjem i ubeđenjima, da bi formirale taj elementarni materijal koji nazivamo talentom. Čovek poželi da nauka jednog dana talenat vidi i učini opipljivim kao mišić ili kost i da jednog dana razjasni način njegovog unutrašnjeg funkcionisanja. Ali, ispostavilo se da se baš to već događa. Virio sam u unutrašnjost jednog inkubatora u Laboratoriji za razvojnu neurologiju Nacionalnog instituta za zdravlje u Betezdi (Merilend, SAD). Inkubator je veličine manjeg frižidera. U njemu su hromirane mrežaste police na kojima je nekoliko redova petrijevih šolja sa ružičastim tečnošću. U tečnosti su končaste grupice mišjih neurona spojenih sa platinskim elektrodama i prekrivenih belom supstancom zvanom mijelin. U tom mijelinu, bar kako proizlazi iz najnovijih istraživanja, leži klica talenta. “U neurologiji, mijelin se posmatra kao epifanija”, kaže mi Daglas Filds, direktor laboratorije. To je nova dimenzija koja bi nam mogla pomoći da shvatimo dosta od onoga kako funkcioniše mozak, a naročito kako se stiču veštine.” Kad se pogleda mijelin u petrijevim šoljama inkubatora, vidi se da ne izgleda baš kao epifanija, tj. kao suština neuroloških zbivanja. Ništa ne čudi, jer mišu mijelin služi da bu nanjušio hranu ili da bi u kavezu rešavao proste laboratorijske zadatke. Neurolozi imaju teoriju po kojoj je taj materijal skromnog izgleda tajna veza koja stoji između onih svetlih tačaka na mapi talenata. To je tim interesantnije što izvan uske oblasti neurologije, koja se bavi mijelinom, malo ko o njemu zna mnogo više. U suštini, kako ističe Filds, iako indirektno, mapa talenata nije tehnički najtačniji naziv za moj hipotetički pejzaž. NJega bi trebalo nazvati mijelinskom mapom. “Ja bih pretpostavio da južnokorejske igračice golfa imaju više mijelina, u proseku, nego igračice iz drugih zemalja”, kaže Filds. “One ga imaju više u desnom delu mozga namenjenom određenoj mišićnoj grupi i to je to što optimizuje njihova elektrohemijska kola u mozgu. Ovo isto važi za bilo koju grupu sličnu Južnokorejkama.” “Tajger Vuds”, pitao sam. “Definitivno, Tajger Vuds”, kaže mi. “Taj momak ima mnogo mijelina.” Filds (53), je snažan čovek širokog osmeha i ležernog hoda. Bivši biološki okeanograf, koji je proučavao nervni sistem ajkula, sad rukovodi šestoricom istraživača u laboratoriji sa sedam prostorija prepunih zujećih aparata i elektronskih boksova, šištećih kanistera i mnoštva snopova žica i plastičnih cevčica. Laboratorija podseća na uredan i efikasan brod. Osim toga, Filds poseduje navike kapetana sa okeana, koji dramatične trenutke doživljava kao stvari po sebi. Što je nešto u laboratoriji značajnije, to ga Filds prikazuje normalnijim i jednostavnijim. Kad mi je pričao o šestodnevnom penjanju na El Kapitan, vertikalnu kamenu stenu visoku 1.000 metara, u Nacionalnom parku Josemit, pitao sam ga kako izgleda spavanje u mreži koja visi na konopcima, 1.000 metara iznad tla. “U stvari nema neke razlike”, odgovorio mi je, ne menjajujći izraz lica, kao kad bi pričao o odlasku u obližnju piljarnicu. “Navikneš se”. Filds je otvorio inkubator, izvadio jednu od petrijevih posuda i stavio je pod mikroskop. “Pogledaj”, rekao mi je tiho. Nagnuo sam se i video isprepletan svežanj končića sličnih špagetima, za koje mi je Filds rekao da predstavljaju nervna vlakna. Mijelin je bilo teže videti. To je talasasta površina oko neurona. Gledao sam, menjao fokus na mikroskopu i pokušavao da zamislim kako bi mi to što vidim pomoglo u golfu. Filds mi je pričao da mijelin izgleda kao omot kobasice i da je to, u suštini, sloj guste masti, koji obmotava nervna vlakna i da je njegov monoton i nezanimljiv izgled suština stvari. Mijelin je izolator nervnih vlakana, kao što je guma ili plastika izolator električnih žica. Deluje tako što ne dozvoljava izlazak nervnih signala izvan nervnih produžetaka, koji ga prenose i sprovode do odredišta. Mijelinski omotač je za nervno vlakno izolaciona traka. Stvara se u posebnim ćelijama mozga, koje nisu neuroni već spadaju u potporne ćelije namenjene održavanju stalne i neizmenjene forme nervnog sistema i mozga, pa se stoga i nazivaju glijom (grčki, glia=lepak). Za razliku od glije, funkcije neurona objašnjavaju nam skoro sve klase mentalnih fenomena – memorija, emocije, kontrola mišićnih pokreta, mišićni pokreti, senzorna percepcija i slično. Ali, pitanje koje neuroni ne mogu objasniti jeste: zašto je potrebno tako dugo vremena da bi se naučile i stekle kompleksne veštine. “Sve što neuroni rade, rade vrlo brzo; sve se događa u deliću sekunde”, kaže Filds. “Ali, to nije način kojim učimo kako se nešto radi. Da bi se postalo dobar pijanista, šahista ili igrač bejzbola, potrebno je mnogo vremena. To je, zapravo, ono za šta je potreban mijelin”. Na veliko iznenađenje neurologa, ispostavilo se da taj izolator ima interakciju sa neuronima. Pomoću mehanizma koji je Filds sa saradnicima opisao u časopisu Neuron, mijelnski omotač oko nervnog vlakna povećava debljinu kad se nervna ćelija često i uzastopno stimuliše. Što je deblji mijelin to je bolja izolacija nervnog vlakna, a električni signal kroz neuron prostire se brže i preciznije. Signali kroz neuron moraju putovati nepromenjenom brzinom i moraju stići do cilja u pravo vreme. Kako kaže Filds, “stvaranje mijelina tj. mijelinizacija, predstavlja način kojim mozak kontrolioše brzinu nervne sprovodljivosti”. Ovo doprinosi dinamici koja je dovoljno elegantna da bi zadovoljila i samog Darvina: mijelin kontroliše brzinu impulsa, a oni su ključni za funkcionisanje nervnog sistema. Što je bolje kontrolisana ta brzina, to je bolje kontrolisano pravo vreme naših misli i pokreta, bez obzira da li trčimo, čitamo, pevamo, ili udaramo topspin bekend – da se vratim pravoj temi. Na “Spartakovom” teniskom terenu, “mala grupa” se poređala van servisnog boksa, spremno držeći rekete. Preobraženskaja je sa loptama stajala na mreži. Sačekala je tišinu i onda je počelo: forhend, bekend, nazad do kraja linije. Jedno po jedno, deca su zamahivala – po meni, sasvim lepi udarci. Ali ne i za nju. Preobraženskaja ih je često zaustavljala i tražila da ponavljaju udarce. “Pravilno, molodjec, dobro ste to radili, harašo”, rekla je na kraju. Kad bi se sve ono što Preobraženskaja radi sa decom svelo na jednu jedinu reč, onda bi ta reč bila tehnika. To se potvrđuje i dekretom: nikom od učenika nije dozvoljeno da igra na bilo kom turniru u prve tri godine učenja. Ne mogu ni da zamislim tako nešto među američkim roditeljima, a među ruskim, ni jedan to nije ni za sekund doveo u pitanje. “Tehnika je sve”, kaže mi Preobraženskaja, udarajući pesnicom o sto, kao nekad Hruščov. “Ako počnete da igrate bez tehnike pravite veliku grešku. Veliku, veliku grešku.” Pomislio sam na ono što je govorio Filds: “Moraš razumeti da je svaka veština jedno elektrohemijsko kolo u mozgu i da se to kolo mora oformiti i optimizovati”. Kad se to razmotri iz “Spartakovog” ugla, onda se vidi da je mijelin rob tehnike, isto kao što je to i “mala grupa”. Preobraženskaja ih ne podučava taktici i pozicioniranju, niti nudi psihološke savete, već su svaki gest i reč usmereni ka učenju i izvršenju elementarnih zadataka oko udaranja lopte – čisto i jako. Oni to rade jedno za drugim. Neka od dece su uspela da steknu tu magičnu moć udarca polugom, od kog lopta prostao eksplodira odvajajući se od udarane površine reketa, uz onaj prepoznatljiv “tvak”. “Šta se događa kad atletičari treniraju”, pita me DŽordž Bartcokis, profesor neurologije na UCLA (Univerzitet Kalifornija, Los Anđeles). “Šalju se precizni impulsi duž nervnih vlakana, čime se daje signal za njihovu mijelinizaciju. Posle svih treninga oni raspolažu superprovodnicima sa debelim omotačima, velikom brzinom i savršenom preciznošću prenošenja nervnih impulsa. To je ono što ih razlikuje od nas ostalih.” Neuroni su binarni: ili odašiljaju električni impuls ili ne – ništa između te dve mogućnosti ne postoji. Neuron odašilje impuls samo kad dobije dovoljno jak signal, tj. nadražaj od nekog susednog neurona. Taj nadražaj ga budi i aktivira. U nekom definisanom električnom kolu u mozgu, koje se sastoji od bezbroj neurona i koje u stvari predstavlja neku veštinu, nekad je potrebno da dva ili više neurona probude treći neuron, koji recimo upravlja snagom zamaha u golfu. Ta dva impulsa sa različitih neurona moraju prispeti u istom trenutku. Ukoliko jedan od njih kasni za 4 milisekunde, treći neuron se ne budi, jer pojedinačni impulsi nemaju dovoljnu snagu. To je kao kad se dva momka zalete da otvore teška vrata i pri tom jedan kasni. Vrata, naravno, ostaju zatvorena, jer je primenjena sila suviše mala. Pravovremeno, akcija je u “tajmingu”. Mozak ima suviše mnogo neurona (1014) i neuronskih kola da bi geni mogli da kodiraju svaki neuron i tako osiguraju tajming. Ali, mijelin je tu da obezbedi pravovremeno pristizanje impulsa i aktiviranje suseda. Dok “mala grupa” nastavlja sa vežbanjem, pokušavam da zamislim mijelin. Na Fildsovom računarskom ekranu video sam uvećanu sliku, koja je izgledala kao fotografija sa morskih dubina: blještave boje na tamnoj pozadini. Oligodendrociti, potporne ćelije u mozgu, “oligosi”, u laboratorijskom žargonu, zaduženi su za stvaranje mijelina. Podsećaju na zelenkaste lignje koje pipke pružaju ka nizu nežnih nervnih vlakana. Kad ih dosegnu, svaki pipak počinje da se uvija oko vlakna, a “oligo” iz sebe istiskuje citoplazmu koja nastavlja da se spiralno uvija oko nervnog vlakna, sve dok ga popuno ne obmota. “Ovo je jedna od najsuštinskijih i najsavršenijih interakcija dveju po tipu i po funkciji različitih ćelija”, kaže Filds. “Svaki omotač je oko nerva uvijen 40-50 puta, a za to su potrebne nedelje. Zamisli samo koliko je potrebno za oblaganje i izolovanje celog neurona i ukupnog električnog kola koje se sastoji od više miliona nervnih vlakana.” Svaki put kad Aleksandra, Denis ili Gunda zamahnu reketom na odgovarajući način, ili kad god vežbaju “drop šot”, majušni pipci “oligosa” to osećaju i odmah počinju sa oblaganjem i izolovanjem nervnog vlakna. Poboljšana izolacija nervnog vlakna, doprinosi radnom opsegu i preciznosti električnog kola, što se pretvara u veštinu i brzinu. U dečjem dobu, mijelin omotava nervne završetke u talasima, od kojih su neki determinisani biološkom šifrom (kodirani su) dok su drugi talasi mijelinizacije zavisni od ponavljanih aktivnosti, tj. vežbanja. Obmotavanje živaca mijelinom odigrava se sve do kraja mladalaštva i zato je u mladosti mozak prijemčiv za učenje novih veština. Iako i odrasli zadržavaju sposobnost mijelinizacije, jer srećom, 5 odsto oligodendrocita ostaje nezrelo i spremno na proizvodnju mijelina, svako ko je u zrelom dobu pokušao da uči strani jezik ili da svira neki instrument, zna da stvaranje novih električnih kola u mozgu košta mnogo znoja i vremena. Mijelin je uzrok i posledica. Kao što kaže Bartcokis: “Mijelin je naša ahilovska snaga, ali je i naša Ahilova peta. To je ono što nas je učinilo onim što jesmo.” Sav taj mijelin kombinovan s vremenskom razlikom, malo mi je izmenio osećaje. Šetao sam Moskvom, kao da sam sve oko sebe video kroz naočare obojene mijelinom. Gde god da pogledam video sam zelenkaste lignje sa pipcima i snežno bele kobasičaste tvorevine. Na TV su prikazivali Ronaldinjov gol. Čist mijelin. Violinista koji svira Mocarta u podzemnoj? Kakve neverovatne oligodendrocite ima taj čovek! Poster za Olimpijadu 2008? Internacionalno takmičenje u rezultatima kultivacije mijelina. Onda, moja poznata osobina gubitka orijentacije, zbog čega često zalutam nekoliko blokova pre hotela? Ponovo mijelin. (Bolje je reći nedostatak mijelina.) Mislio sam o tim grupama zgusnutih boja na mapi talenata. Pitao sam se da li na tim mestima postoje neki faktori za ubrzavanje mijelinizacije. Koje su sile i uslovi koji promovišu ono što Filds naziva optimizacijom. Da li ti faktori mogu objasniti ispehe tih super sportista? Uspon južnokorejskih igračica golfa koje su pobedile na jednoj trećini svih prošlogodišnjiih turnira Profesionalne golferske asocijacije, obično je objašnjavan citiranjem dvaju faktora: roditelji koji strašno podstiču decu i status rok-stara koji uživa Se Ri Pak, koja je osvojila 23 turnira i koja je jedna od najvećih nacionalnih zvezda. Ipak, logika ove formule oduvek je bila konfrontirana zagonetnom činjenicom: Južna Koreja je zemlja u kojoj je mladim osobama teško da igraju golf. Tamo ima samo 200 kurseva za golf u poređenju sa SAD u kojima postoji 17.000 kurseva. Gledano kroz mijelinsku prizmu, situacija dobija više smisla. Nedostatak kurseva i igrališta upućuje roditelje i decu željnu golfa na posebne terene koji su daleko i potpuno su nezavisni od igrališta. Na njima po dvadesetak ljudi sa jedne linije udara i upućuje loptu ka obeleženim mestima. I tako satima. Takav teren nosi naziv Driving range i za razliku od retkih mogućnosti treninga na pravim golf terenima, tereni bez rupa prava su fabrika mijelina. Najimpresivnija kolekcija mijelina, koju sam sreo za vreme mog putovanja u Moskvu, pripadala je ženi obučenoj u jagnjeću bundu, sa krznenim čizmama i najobičnijim belim šeširom. Elena Dementijeva (25) predstavljala je vrhunski “Spartakov” proizvod. NJenih 1,80 visine i 70 kg težine i emitovane vibracije nezemaljske fizičke perfekcije, prosto su prisiljavale prolaznike da se razdvoje dok se kretala trotoarom. Gledajući Dementijevu kako ulazi u sportski klub Ruske armije, u kome trenira između dva turnira, pred očima mi se pojavila slika dece u “Spartaku” uz osećanje neverice. Takva transformacija mi se činila nemogućom. Sedeći na klupi pored igrališta, toplo se smejući i bez ikakvog traga slave i veličine, Dementijeva je pričala svoju priču. Iznenađuje, ali ona je bila odbijena u nekoliko klubova pre nego što je došla u “Spartak”. Pričala je zadovoljno, iako malo površno, o danima u klubu: jurila je ulične pse koji su se muvali oko terena, prala prljave teniske lopte u lavabou, a domaće zadatke radila je u podzemnoj železnici. NJen prvi instruktor bila je Raisa Islanova, majka Dinare Safine i Marata Safina, pobednika otvorenog prvenstva SAD u 2000. godini, koja je bila poznata po strogosti i sistemu eliminacije u kome su se učenici borili za mesto među onima koji će i dalje trenirati. Grupa u kojoj je bila Dementijeva brojala je u početku 27 članova, da bi posle godinu dana u njoj ostalo svega njih 7. Od tih sedmoro dece, četvoro su postali igrači svetske klase (Miskina, Kurnjikova i Safina su bile preostale tri). “Ja mislim da je ’Spartak’ za mene bio dobar”, kaže Dementijeva žmirkajući, kao da zaviruje u zamagljenu prošlost. “Uvek sam imala osećaj da idem napred, dobijajući bolju tehniku”. Kad je Dementijeva ušla na teren da bi vežbala, započela je nizom vežbi zagrevanja. Izgledala je kao da je još uvek član “male grupe”, i to toliko da sam gledajući je sa stolice u gledalištu u trenutku bio nesiguran da li je to ona ili neka početnica. Dementijeva je radila imitaciju. Svaki udarac je vežbala usporenim pokretima. Onda, kad se njen sparing-partner pojavio na terenu, počela je da loptu udara tako jako, tačno i konzistentno da se činilo kako igra igru kakvu pre toga nikad nisam video. NJeno telo se izdizalo prema lopti, izvijeno balističkom silom, čija se snaga mogla naslutiti jedino po odizanju njene guste kose uvijene u pletenice. Lopta je fijukala. Kakva metamorfoza devojčice koju je nekoliko teniskih klubova odbilo jer jer bila suviše spora, a koja je postala ono što vidim na terenu... Čudo i magija. Srećom, postoje racionalni ljudi koji se mogu konsultovati, a možda najracionalniji među njima je K. Anders Erikson, koji je dobar deo života posvetio izučavanju fenomena kao što su Dementijeva i “Spartak”. Erikson je rođeni Šveđanin, profesor na Državnom iniverzitetu Florida i jedan od urednika The Cambridge Handbook of Expertise and Expert Performance – “Kembridžski priručnnik o perfektnoj veštini i perfektnom izvođenju veštine”, koji je publikovan 2006. Priručnik je na 901 strani, ali u interesu vremena dozvolićete mi da ga sažmem. Svaki talenat je, kaže Erikson, rezultat jednog jedinog procesa: dobrovoljno vežbanje, koje on definiše kao individualno angažovanje u aktivnostima koje su osmislili učitelji, sa punom koncentracijom u poboljšavanju nekih aspekata izvođenja veštine, tj. performansa. Dobrovoljno vežbanje znači rad na tehnici, traženje konstantne povratne veze ili “fidbeka” i nemilosrdno usmeravanje napora ka poboljšavanju slabosti u izvođenju. “To izgleda kao da stalno odlazite negde gde se ne osećate komforno, i da se upuštate da uradite više nego što možete”, kaže mi Erikson. Teško je izdržati dobrovoljan rad tokom dugog vremena, što objašnjava zbog čega su igrači poput DŽimija Konorsa uspevali sa naizgled malo treninga, dok su njihovi suparnici svakog dana udarali loptu hiljade puta. Kako mi kaže teniski komentator Mari Kariljo: “On jedva da je trenirao jedan sat na dan, ali to je najintenzivniji sat koji si imao u svom životu.” Erikson, takođe, razmatra “pravilo o deset godina”, intrigantan zaključak iz 1899. godine, koji pokazuje da je i najtalentovanijim osobama potrebno 10 godina posvećenog vežbanja pre nego što dostignu svetski nivo. Čak je i velikan, Bobi Fišer, utrošio 9 godina krvavo radeći na teoriji šaha pre nego što je stekao status velemajstora u 16. godini. Mada se to pravilo koristi za određivanje idealnog trenutka za početak treniranja (u teniskom sportu devojčice su fizički najjače u 17. godini, tako da bi trebalo da počnu sa treninzima u 7. godini, dok dečaci malo kasne, tako da je start u 9. godini sasvim OK), ono ima mnogo univerzalnije implikacije. Naime, ono podrazumeva da se sve veštine stiču korišćenjem jednog fundamentalnog mehanizma koji ima fiziološke zahteve od kojih nema izuzetaka. Ovo ne znači da je jedina razlika između običnog čoveka i Majkla DŽordana u tome što DŽordan ima iza sebe nekoliko hiljada sati treninga. Skoro svi naučnici, sa kojima sam razgovarao, misle da je nasleđe ogroman faktor u potencijalu svakog čoveka, pa možda i najvažniji. Eriksonova teorija zvuči logično i privlačno, ali deo mene se usprotivio. Šta je sa genijalcima? Šta reći o Mocartovoj famoznoj sposobnosti zapisivanja čitave partiture posle samo jednog slušanja? Šta je sa Šekspirom, Leonardom i svim tim mladim ljudima koji se upisuju na doktorske studije u 14. godini života? Erikson na sve to kaže da u glavi i mozgu genija ne postoje ćelije kojih nema u mozgu bilo kog čoveka. Vratimo se na početno pitanje: kako to radi “Spartak”? Ukoliko je nova nauka u pravu i ukoliko je mijelinizacija za talenat ono što je fotosinteza za rast biljaka, onda nam “Spartak” govori da sama fotosinteza nije dovoljna i da su potrebni tlo, voda, sunčeva svetlost i sreća. Pitanje glasi: šta od svega toga omogućava “Spartaku” da izazove tako moćno uvećanje količine mijelina oko nerava svojih pitomaca. Četiri faktora su važnija od ostalih: AMBICIOZNI RODITELJI. Glad za životom obilja u kome bi živela njihova deca i potreba za izlaskom iz anonimnosti, jedinstveni su među Rusima, jer je tamo život težak, a svi znaju da je jedan njihov čovek, bivši radnik na sibirskim naftnim poljima, Jurij Šarapov, u Ameriku došao sa 1.000 dolara u džepu i sa kćeri Marijom, koja danas zarađuje oko 30.000.000 dolara godišnje i to samo od reklama. U neku ruku, ruski roditelji se ne razlikuju mnogo od roditelja u Srbiji, Češkoj ili Kaliforniji. RANI POČETAK. Deca u Rusiji počinju rano sa učenjem sportskih veština i rano se specijalizuju. Kad su igrači tenisa, onda ih ništa drugo ne interesuje i ne odvlači im pažnju (samo šačica poseduje video-igre, bar po mojim informacijama) a s druge strane, dobro im dođe deo ruske kulture, koja sportiste ne izlaže akademskim pritiscima. Sasvim slučajno, oko “Spartaka” je lebdelo mnogo dobrih gena. Aleksandrini roditelji su odlični atletičari dok je jedna od sadašnjih učenica Miskinina rođaka. Dobri geni verovatno igraju važnu ulogu, a osim toga, život i odrastanje u blizini šampiona, deluju blagotvorno. MOĆNI I KONZISTENTNI TRENERI. Najveći broj trenera koje sam sreo u Rusiji imaju tretman profesora univerziteta. Teniske klubove često obilaze grupe stručnjaka čija je institucionalna specijalnost biomehanika i koji trenerima nude savete i preporuke. Međutim, izgleda da tamo nisu važni detalji treninga već strast, čvrstina i jednoobraznost kojima se obavlja posao. Ovo je potuno različito od američkog menadžerskog sistema u kome rade američki kouči, konkurišući jedni drugima i uzdajući se u sposobnosti prodaje usluga usplahirenim roditeljima. Američki kouči moraju biti originalni i unikatni da bi preživeli, što sa ruskim nije slučaj – svi su isti. ČVRSTINA. Kao što je poeta već rekao, autentična čvrstina ruske žene je legendarna. Istorijski gledano, to bi moglo imati neke veze sa teškim životom za vreme komunizama i sa gubitkom 11 miliona ruskih vojnika u Drugom svetskom ratu. Šta god da je, prva je posledica mentalna snaga i radna etika kojoj nema premca. Na kraju krajeva, u „Spartaku” se ne koristi glagol “igrati” tenis, već borotsja – boriti se. Ukoliko popustim Eriksonu i stavim “Spatakove” uspehe u formulu, ona bi mogla izgledati ovako: Zahtevni roditelji + mlada deca + rigorozna tehnika = talenat. Ali, ovo bi se moglo napisati i kao drugačija jednačina: Trening + vreme = mijelin = talent Kad sam posmatrao “Spartakovo” igralište nisam mogao da ga svedem na formule zato što su formule racionalne, a “Spartak” je sve drugo do potpuno racionalan. Eh, sva ta deca koja gore od želje da budu tu, u klubu, za koju je svaki zamah smislen i koja se bude ujutru govoreći: “Danas je moj dan sa Larisom Dmitrijevnom”, to je duboko ali svrsishodno iracionalno, jer je sazdano na ljubavi prema sportu i svojoj zemlji. To se ne može objasniti, ali ide dobro jedno uz drugo. “Spartak” nije nauka: ono što se u njemu odigrava nije analogno onome što se odigrava u fabrici ili u laboratoriji. Bliže je onome što se događa u zaboravljenoj ili zapuštenoj bašti koja i pored toga, svakog leta daje perfektan paradajz. Tvak......Tvak....Tvak......Tvak. “Mala grupa” udara po lopti, a Preobraženskaja, baštovanka, posmatra sve to uz smešak, povremeno govoreći kako popraviti udarac i mrmljajući pohvale i instrukcije: “Pametno. Ne tako. To je to.” U septembru prošle godine, Tenisko udruženje SAD planiralo je da centralizuje program razvoja tenisera u sklopu napora za oživljavanje tenisa u SAD. Novi kompleks na Evertovj akademiji u Boka Ratonu na Floridi trebalo bi da ima 23 igrališta, od toga 14 sa osvetljenjem za noćne treninge, internate sa najmodernijim video-salama i 30 trenera, uključujući i psihologe. Kursevi sa stanom i hranom iznosili bi 42.000 dolara po osobi. Poređenja radi, ukupni budžet Ruske teniske federacije za razvoj mladih iznosi svega 300.000-400.000 dolara. Replika “Spartakovog” sistema u SAD ne bi dovela do iznenadne pojave novih tenskih zvezda. Razlog zbog koga SAD gubi tlo na mapi talenata, malo je u vezi sa mehanizmom treninga, a više sa mnogo većim faktorima: destruktivna kultura mladih sa žižom interesovnanja na glamuru pobede, umesto na postepenom izgrađivanju tehnike i sportske atmosfere. Robert Lendsdorp iz Los Anđelesa, koji je u svojim 60-im godinama, i koji je trenirao Mariju Šarapovu zajedno sa igračima kao što su Pit Sampras, Trejsi Ostin i Lindzi Devenport, tvrdi da nisu potrebne nikakve “fensi” akademije. “Potrebni su ti temelji i disciplina, a u ovoj zemlji niko ne daje ni pet para na temelje i na disciplinu”. Lendsdorp, takođe, kaže da je posetio “Spartak” na kome je držao predavanja. “To je prilično različito mesto od svih drugih”, rekao je, “ali, ta Larisa Preobraženskaja zna svoj posao.”