Unuk Andreas

Po narodnom verovanju, na Vratolomnu subotu, ne valja se penjati ni na drvo, a kamoli na strma mesta i planinske visove. Na tu, Naplašitu subotu, kako je još zovu, ne preporučuje se ni letenje Jatom. Zato su, valjda, bogovi srpski, ali i bogovi švajcarski, odlučili da se sa rođom i snajkom ne veremo po brdima Apencela već da u nizini, pored Ciriškog jezera, opet, posetimo dom Karla Gustava Junga. Tim pre što je Vratolomna subota, još iz davnina, posvećena uspomenama na pokojnika. Mada, pitanje je koliko je Jung pokojnik jer je, pod stare dane, govorio da je živi bog. Iz Sen Galena u Kisnaht, u predgrađe Ciriha, stižemo knap! Dobro, kasnimo po srpski deset minuta te se odustaje od kupovine cveća i vina za Jungove. Neka to ostane za drugi put. Osećam, dolaziću ovamo, Srbi moji, dolaziću do kraja života, ovde, u Zešstrase 228. Blesavo je, ali znam da ću tamo i živeti i u Jungovom kabinetu pisati, švajcarski vazduh disati, disati... Upadamo rođinom „mečkom” u Zešstrase 228 kao u svoju avliju. Parkiramo se ispod stare trešnje. Vrata nam otvara Andreas Gerber Jung, unuk onog koga sanjam i na javi i u snu. Andreas liči na dedu, ali je sitniji. Deda je bio krupniji, viši, štaviše, atletske građe. Sa Andreasom nas dočekuje i njegova supruga Freni. Odmah Andreasu dajem na ruke “Jungovu mapu duše” od Mareja Stajna koja je, nedavno, prevedena na srpski. Andreasu i Freni sinule su oči. Marej Stajn je jedan od najmlađih jungovaca iz SAD i sa njim se čuju, dopisuju. U “Jungovoj mapi duše” ima jedna rečenica koja me dirnula posebno. Ona kada poslednjeg dana života Karl Jung zamoli sina da mu pomogne da dođe do prozora i još jednom vidi Ciriško jezero i omiljene mu planine. Unuk Andreas tu krši obrve, mršti mu se čelo, kao da se nečeg priseća, pa će: “Koliko se sećam, meni je otac pričao da je deda Karl, pred smrt, zatražio da mu iz podruma donesu flašu dobrog crnog vina, što će reći da ni poslednjih dana života nije baš bio zanemoćao.” Ipak, tražim da mi Andreas pokaže taj prozor spavaće sobe. Ali, on kaže: “Nažalost, ne mogu to da vam učinim. Deo kuće u kojoj je bila dedina spavaća soba izdali smo mladom bračnom paru i oni su tu sobu preuredili po svom ukusu. Ali, mogu da vam pokažem dedinu biblioteku i radni kabinet čiji prozori imaju isti pogled kao i dedina spavaća soba.” Dok se penjemo uz masivne drvene stepenice, drhturim. Osećam NJegovo prisustvo. U Jungovu biblioteku ulazim pokorno kao u hram nad hramovima. Oh, nebesa, od te posete Jungovoj biblioteci, znam, živeću mesecima, godinama. Pet hiljada knjiga, brale! I sve važnija od važnije! Iznad kanabeta Jungov portret velikog formata. Pored njega portret oca Ahila!? A tu je i fotografija Jungove prelepe žene, inače, ćerke fabrikanta Šafhauzena. Odjednom, primetim da me iz uglova posmatraju hladno dva kipa Budina koje je deda doneo iz Indije. A tu je i lobanja šimpanze pored lobanje čovekove. “Deda je imao čudan osećaj za humor”, smeška se Andreas. U grlu me grebucka prašnjavi vazduh biblioteke, težak je zadah starih knjiga. Ali, šta je to prema božanskom dahu jungovskog znanja upakovanog u ta četiri zida? Pitam Andreasa: Da li se Jung dopisivao sa Karlom Špitelerom, švajcarskim nobelovcem? U stvari, pokušavam da zapodenem razgovor o Jungu i Srbima. Jer, Špiteler je, od 1912. do 1914. godine učiteljovao u Srbiji. A 1914. godine kada nas je Austrougarska napala, Špiteler je usred Ciriha održao predavanje i jasno rekao da Srbi nisu divlje pleme, već narod koji homerovski zna da peva. Andreas brzo sa police skida Špitelerove knjige i daje mi ih na uvid. Dok listam “Olimpijsko proleće”, Andreas prelistava katalog Jungove prepiske sa savremenicima. “Nema tragova da se deda dopisivao sa Špitelerom”, kaže Andreas. Tu se osmelim da pređem Rubikon. Pitam Andreasa: A ima li tragova da se Jung dopisivao sa nekim Srbima? Ima li kod Junga, bar, jedna rečenica u kojoj se pominju Srbi? “Ne! Mislim da Srbe ni u jednom radu nije pominjao, niti se sa nekim iz Srbije dopisivao”, odlučan je Jungov unuk. Oh, kako mi je teško pala ta Andreasova rečenica! Ali, ne mirim se s njom! Ako se Jungov otac Ahil zvao, Jung mora da se za Troju interesovao, a onda mora da je i do Srba došao! Iz biblioteke ide se u Jungov radni kabinet. Ah, kako sam tek ovde sav drhturio od uzbuđenja! Jer, tamo sam, verujte mi, u prošlom životu boravio! Sve mi je poznato: i pisaći sto i stolica i police sa knjigama. I prozor u vitražu i triptih na njemu! Na njemu je i Bogorodica sa detetom i Raspeće, ali nema skidanja sa Krsta a ni Vaskrsenja. Kažem vam, Srbi moji: ni Jung nije verovao u Vaskrsenje! Sedam za Jungov sto i taj sto mi leži, a i stolica kao da je za mene pravljena. Moj rođa me slika, a Andreas mu kaže: “Pošaljite mi ovu fotografiju!” Rođa mu kaže: “Poslaćemo vam sve što sam fotografisao.” Na to će unuk Andreas: “Ne, ne. Pošaljite mi samo ovu fotografiju.” Tada su nam se pogledi sreli i kao da smo se nešto razumeli... Onda mi Andreas pokazuje fotografije Jungove kule u Voligenu, ej tamo, na drugoj strani Ciriškog jezera, u kantonu Sen Galena. “Sam je nosio kamenje i sam zidao ovu kulu. Ali, kada je video da kula sporo odmiče, ipak je iznajmio majstore.” Priča mi Andreas o dedinom graditeljstvu, a ne zna da sam sa braćom i ocem i ja dizao kamenu kulu u Ravništu podno Suve planine, da sam kamen sam nosio i zidao... Potom smo se razmileli po dvorištu Jungove kuće. Olja i snajka oduševljavaju se zastakljenom verandom. Veranda ima svoj kamin i divan, masivan drveni trpezarijski sto sa šest stolica. Sećam se, večeravao sam tu sa dedom Jungom i uz crno vince dugo bismo razgovarali o dunavskoj Troji. Stojim sa rođom iz Švice na malom Jungovom molu pored zimovnika za jedrilicu. Jer, Jung nije samo jedrio sedmim nebom već i Ciriškim jezerom. I daće bogovi da jedrim još dugo sa Jungom, tamo negde daleko, po zaboravljenim srpsko-švajcarskim arhetipovima… U tu Vatrenu subotu, naveče, trebalo je da se Jatom vratimo u Beograd. Ali, Jung se sa tim nije složio i šta sve te noći nije izvodio! Čak je udesio da se točak Jatovog aviona u ponoć menja i, opet, ništa od letenja... U nedelju, na Svetog Vartolomeja, kada smo, konačno, za Beograd poleteli, mada besan, zahrkao sam u avionu i usnio moju Crnu iz Vrčina. A ona mi je ovako govorila: “Ne zameri Jatu, ni Jungovom alhemijskom zanatu! Ali, valjda, si shvatio da je Jung za tebe kao za sina brinuo i nije dozvolio da poletiš u Vratolomnu subotu kada se pravi Srbin, ni za živu glavu, ni na trešnju ne bi penjao.”