Energetiku ne treba rasprodavati

Intervju: prof. dr Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije Energetika predstavlja „kičmu” države, obezbeđuje ne samo manju zavisnost od drugih, već predstavlja i faktor razvoja privrede: za srpsku energetiku radi najmanje 100.000 ljudi. EPS vredi najmanje 20 milijardi evra, zato je najlogičnije da se energetska preduzeća pretvore u akcionarska društva, da se omogući narodu da novac ulaže u akcije tih strateških firmi a ne u banke koje taj novac preprodaju uz visoke kamate, tvrdi profesor dr Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije u razgovoru za NIN. “Srbija mora da sačuva svoj energetski sektor u državnom vlasništvu zato što energija predstavlja strateški državni resurs. Sektor energetike sa sobom nosi multiplikativni razvojni faktor, značajno intenzivira investicione radove i donosi strategijsku i tehnološku osnovu razvoja svake države. I zbog toga država mora da kreira budućnost tog sektora”, ističe on. Jasno je da “kada govorimo o budućnosti tog privrednog sektora moramo imati u vidu da je razvoj energetike političko pitanje par ekselans, koje zahteva precizno sagledavanje mnogih, a ponajpre tehničko-tehnoloških, ekonomskih, geopolitičkih i socijalnih perspektiva”. Bar te četiri struke treba da se nađu i jasno kažu da vredi ulagati u energetiku i da je taj sektor razvojna šansa Srbije. Ekonomisti moraju da preciziraju efekte svega toga. “Moramo reći koliko će ekspanzija tog sektora doneti razvoja ostaloj srpskoj privredi, kakav tehnološki napredak donosi energetika i kakvu perspektivu ima zemlja koja ima razvijen taj sektor. Međutim, on prvo treba da se prestrukturira i, da bi bio efikasan, što pre da izađe na finansijsko tržište.” Zašto je neophodno da energetika bude eksponirana i na finansijskom tržištu? - To je iskustvo koje su stekle sve zemlje koje su prošle tranziciju. Wihovi energetski sektori su, uglavnom sa određenim procentom akcija, izašli u takozvanu prvu javnu ponudu. Sada jedan procenat tih akcija flotira, „pliva”, a efekat te flotacije je da energetske kompanije tako dolaze do novca za finansiranje sopstvene ekspanzije. To je samo jedan aspekt koristi za državu i energetske kompanije. Kod nas bi, s obzirom na sigurnost produkcije državnih hartija od vrednosti, stanovništvo steklo pravo da mnogo unosnije plasira sredstva od držanja novca na depozitima u privatnim, stranim bankama koje daju par procenata kamate, a istovremeno „prodaju” taj isti novac građana Srbije drugim žiteljima Srbije, po stopi od 11 do 17 odsto. Tvrdite: bolje je da narod Srbije novac ulaže u akcije državnih firmi, trguje njima, zarađuje... nego da njihovim novcem trguju strane banke. Da li je zaključak tačan? - Da, taj stav je teško osporiti. Tako bi i elektroprivreda, na primer, došla do kvalitetnog novca za finansiranje sopstvene ekspanzije. Pri tom, ti papiri, bez obzira da li se radi o akcijama ili obveznicama, postaju svojevrsna „sidra” na finansijskom tržištu. U Srbiji je, inače, ono veoma plitko i procene ukazuju da se kod nas oko 10 odsto ukupne finansijske aktive nalazi na berzi, a 90 odsto u bankama. Naše tržište je ne samo plitko, nego i u povlačenju. Energetika bi bila idealan sektor da se obezbedi razvoj tržišta kapitala. To pokazuje iskustvo privreda u tranziciji. Suptilnim ekonomskim metodama države u tranziciji su učinile taj sektor atraktivnim za ulaganja, znajući da njegovim razvojem kompanije stiču ekonomsku a države i ekonomsku i političku stabilnost. Razvoj tržišta kapitala je veoma važan cilj, jer predstavlja osnovu ekonomskog razvoja. Bez razvijenog tržišta kapitala nema integralnog tržišta. Ne možete smatrati da su vam reforme održive, ukoliko nemate samoregulišuće mehanizme, među kojima je tržište kapitala jedno od glavnih. Tvrdite da bi energetika bila idealan privredni sektor za obezbeđenje razvoja tržišta kapitala, ali i osnove ekonomskog razvoja. - Upravo tako. Tu nema spora. Ali, već sedam godina eksperti nas ubeđuju da je energetika sektor u kome preovlađuju neracionalnost i neefikasnost, da je država loš vlasnik i da vlasnik nema kapitala za njeno buđenje i ekspanziju. Kao spas nam nude prodaju energetskog sektora? - Tačno je da u energetici ima neracionalnosti. Ali, racionalnost i efikasnost se uvek mogu poboljšati. Zbog toga ne treba prodavati energetski sistem. Kada imate neracionalnosti, vi to možete da popravite. Kada jednom nešto prodate, nikada više nećete ponovo postati vlasnik toga. Zato ko je pametan, prvo proba da svoju imovinu popravi, uveća joj vrednost, a ne da je proda nekome ko će mu sutra tu istu robu prodavati skuplje. Licemerno je dolazak stranog vlasnika proglašavati spasom za elektroprivredu i narod Srbije a pri tom ćutati o činjenici da ta ista elektroprivreda prodaje električnu energiju, svetsku berzansku robu, po državno regulisanim cenama koje su mnogo niže od evropskih. Kada bi EPS imao evropsku cenu svog proizvoda i efikasnost tog sistema bi bila mnogo veća. Tada bi i EPS gradio, investirao, širio se u regionu... Možda bi te pare otišle u plate. Ko garantuje da ne bi bilo tako? - Sa realnom cenom svoje robe, EPS bi imao toliko para da bi bilo nemoguće da sve ode u plate. Bilo bi toliko novca da bi velike strateške državne investicije, kao što je gradnja novih elektrana, povećanje domaće proizvodnje električne energije, samim tim i smanjivanje zavisnosti od uvoza, bili imperativ. Potpuno je naivan argument da će efikasnost biti veća kada dođu strani vlasnici, kao i da EPS treba prodati, jer nema dovoljno kapitala za ekspanziju elektroprivrede. I bez prodaje sistema, može da se nađe privatni partner za velika zajednička ulaganja. Država mora jasno da kaže – ja sam vlasnik, želim da gradim, razvijam elektroprivredu i hoću da idem u razne oblike zajedničkih ulaganja do 50 procenata. Pa, da li država to govori? - Sada sve više. Ranije ne. Tvrdim – kada se postavi takva otvorena razvojna politika i kada se liberalizuje energetsko tržište, to će biti veliki izazov za nove preduzetnike nastale u tranziciji, da se okrenu pravim investicijama, a ne da ulažu u supermarkete i finansijske posrednike. Govorite o privatnim partnerima, ali pri tom ne kažete „stranim”. Da li to znači da je dobrodošao i domaći privatni kapital? - Šansu svakom privatnom kapitalu pruža akcionarstvo. Država samo treba da pruži jasan signal da je energetika prioritet broj jedan, da će preduzeće biti državno akcionarsko. Velikim dokapitalizacijama može da se rešava ulazak stranih partnera u zavisna preduzeća državnog holdinga. To se može učiniti u postojećim termo i hidroelektranama, ili distributivnim sistemima, u izgradnji novih proizvodnih kapaciteta... Ali u holdingu vlasništvo države treba da bude najmanje 50 odsto plus jedan. Zašto se do sada niko nije setio svega ovoga, ili nije hteo da se seti? - Zato što Srbija, u ovom trenutku, liči na jednu veliku brokersku firmu koja funkcioniše po sistemu „kupi što jevtinije i prodaj što skuplje”. Zahvaljujući ovakvom kursu domaće valute imamo ogroman deficit koji se pokriva iz prihoda od privatizacije. Nema značajnijeg rasta industrijske proizvodnje. Većina naših tranzicionih kapitalista su sa brokerskom orijentacijom. U zrelim privredama preduzeća se kupuju, jer novi vlasnik računa da će sa novom firmom ostvariti određeni efekat kada ga priključi svom sistemu. To je ugao kupca. A ugao prodavca je da je nezadovoljan prinosom na ulaganja i opštim efektima koje to preduzeće donosi. Prema tome, prinosom na ulaganja treba da budu nezadovoljni vlasnici. Vlasnik naše energetike je država. Da li je država nezadovoljna prinosom na ulaganja? U prethodnom periodu nije bilo spremnosti da se razmišlja o strateškim stvarima. Kratkoročni interesi su prevladavali dugoročne a privatni socijalne. Bilo bi lepo da se ono što predstavlja porodično srebro čuva i to sve kuće rade. To su proverene vrednosti. Međutim, centralno pitanje je, po meni – odakle dolazi predlog za privatizacijom? Ko ga daje? Da li su to političari, da li su to političari u opoziciji, političari na vlasti...? Ko to predlaže da se proda srpska energetika? - Kada pogledate precizno, taj predlog dolazi iz MMF-a i Svetske banke, mada i iz nekih domaćih krugova. Wihov rezon je veoma jednostavan. Vi ste zemlja koja ima veliki dug i neefikasan javni sektor. Imate prevelik broj zaposlenih u javnom sektoru, loš finansijski rezultat i vi morate da privatizujete te sektore. Moraju da dođu i drugi igrači koji imaju više znanja u tome, da preuzmu vašu energetiku, da je oni restrukturiraju... Prodajom svojih najvrednijih firmi vi ćete nama da vratite dugove. Mi predstavljamo poverioce, a ovi drugi će već znati bolje da rade sa tom aktivom i onda će usrećiti sve. To je predlog koji dolazi sa poverilačke strane. Oni kažu, loše upravljate, a pošto je to bitno, vi to prodajte da bi mogli da servisirate dugove, da bi svi imali sigurnost u naplati dugova. To je vaš kolateral. Razne su procene vrednosti, na primer, EPS-a. Kada bi država odlučila da ga proda, koliko bi novca mogla da dobije? Kako se to određuje cena za jedan takav sistem kao što je elektroprivreda i kako da građani Srbije znaju da se on neće prodati ispod svake cene? - Pre svega treba znati da se radi o rasponu vrednosti, a ne o egzaktnoj cifri. Vrednost kompanije je uvek raspon, a ne jedan broj. Koriste se različite metode koje usaglase zainteresovani kupac i zainteresovani prodavac. Metod knjigovodstvene vrednosti predstavlja donju granicu vrednosti preduzeća koje ima pozitivno finansijsko poslovanje. Ukoliko je ono negativno procena se radi po likvidacionoj vrednosti, odnosno po vrednosti elemenata. Znači ne kao celina, već na parče. Postoji i gornja granica koja uvažava prinosnu vrednost. Između te dve vrednosti se nalaze sidra koja treba da približe stavove – raspon može biti dosta veliki između kupca i prodavca. Kupac želi knjigovodstvenu, a prodavac prinosnu vrednost. Da bi se granice približile postoji nekoliko osnova. Prva je tržišna vrednost, ili vrednost sličnog preduzeća koje je već prodato na tržištu i to je obično neka ugledna kompanija. Druga vrednost je vrednost troškova zamene, odnosno koliko bi trebalo uložiti da se napravi EPS po sadašnjim tržišnim vrednostima, umanjeno za amortizaciju. Međutim pošto se EPS nalazi u strateškom sektoru i ima proizvod koji se sam prodaje i ne postoji funkcionalni supstitut za električnu energiju, onda cena EPS-a, bez značajnih komercijalnih rizika po prinosnom metodu i veoma konzervativno procenjena, iznosi najmanje 20 milijardi evra. To je preko dva puta više nego efekti svih privatizacija u realnom i finansijskom sektoru. Ali, EPS vredi, verovatno, i mnogo više. Međutim, postavlja se pitanje da li mi prodajom EPS-a uskraćujemo strategijsku perspektivu zemlje o kojoj sam govorio i koristimo taj novac da bi političke partije lakše održavale socijalnu ravnotežu. Dakle, prevodite novac iz visokoproduktivnog sektora i stavljate ga u Skupštinu da se opredeli kako će biti korišćen. Iz jednog tehnokratskog modela odlučivanja gde su profit, investicije i tehnološki napredak imperativ, preselite novac u strukture koje ga samo preraspodeljuju. U pitanju je populistički a ne reformski pristup koji zemlji ne može da obezbedi ne samo održive reforme, već ni održivi razvoj.