Izgon, u slobodu

Zvali smo ga Oklop. A bio je vitez. Da ga nisam poznavala, ne bih znala šta je viteštvo. U Oklopu: skromnost, dostojansto, mudrost, i mirnoća. Samo dok ne plane. A vreme je bilo teško. Pogotovu za viteze, za pesnike, koji mačem laži jure. Često je Oklop mač vadio iz korica. Nije se tukao sa vetrenjačama, to je onaj, Miki sličan, već pre njega, poslagao. I sve lomeći ih, u istinu, romanesknu, u delo pesničko, pretočio. Završio sa zvaničnom istorijom, kvit. Za smrtnika, mora se priznati, sjajno obavljen posao. Mika mu je bio sličan. To je svakom jasno, i vrapcima. Umeo da kaže: da. Umeo, i: ne. Znao je šta hoće. Hteo je, i borbu. To Mikino da, i Mikino ne, često su se tukli, kao Mika sa starijim bratom. I tako je sve počelo: prvo borba s bratom, pa sa nastavnicom jezika, potom borba s maternjim jezikom, zatim sa izgnanstvom. I sve ostalo. Jer, rođen negde gore, nadrealan, veran mestu svog rođenja-oblacima, Arabalu, pa Lotreamon, Žerar de Nervala, Breton, uz njih je vežbao buntovništvo, mačevanje, lomio rečenice kao karatisti naređane cigle, tako je učio. Lakirao maštom, prtio sopstvene puteve, teške, neprohodne, one, kojima se niko, osim njega, ne bi usudio. I sve kobajagi kad bi se zezali, otvorio vrata novom veku, da proviri u Mikin postmodernizam, koji je napipao davno pre ostalih. Igra, i to “kad bi se zezali” tu je slobodno disao, kao na maternjem jeziku. Jer smo odrastali u čudna, vremena izgradnje. I obnove. Rušilo se staro, novo bilo nakaradno, pa se obnavljasmo. U to vreme i rečnik je bio skučen: razumem, druže! Govorilo se. Rođen kao gospodin, Vitez i gospodin, nije pristajao na dve reči: na razumem, i, na, druže. Ozbiljno mrzovoljan svet, taj po školama, koji nas je učio, humor im je - cokula i pištolj. A Mikin, sve pupeći, cvetajući, bi-bap. Četrnaesta beogradska gimnazija, Mika, pred maturu. Počeo ozbiljno da krvari. “Sva voda mora, kaže Kiš, ne bi bila dovoljna da spere jednu jedinu kap intelektualne krvi”. Ali ko je Kiša ozbiljno shvatao, nije bio ni profesor, ni direktor škole, da se bori za mlade talente. I za red viteški. U učionicu toga dana uhodala nova nastavnica engleskog jezika. Uska suknja, sitan hod. Sela na Mikinu klupu, negde u sredini reda, ne... nikako poslednju. Deca iz ozbiljno propalih familija, onih, sa pogrešnom verom u pogrešne ideale, prokuženi... nisu smela u poslednju klupu, zbog blizine vrata. Plašili se... izgona. I teskobe, bez maternjeg jezika. Oklop je u školi uvek svirao. Sem kad bi zbrisao, tada nije bilo svirke. Kontrabas, telesina debelih zategnutih žica, ozbiljno realna, izvajana čistom fantazijom, lakirana maštom, instrument je buntovnog pesnika. I onako, nevidljiv a stvaran, kad se taj pesnički produkt mašte po klupi rasprostre, čuje se muzika. Pravi jazz iz Blicker street-u, keve mi, radost i veselje. Mika, kad je osetio putenost mlade nastavnice nadomak mu ruke, strasno, gotovo muzički, obuhvati donji deo devojačkog tela. A ona, ne trepnuviši, “Šta to radiš?”, upita. “Širinu i prostranstvo, otvoren vidik, slobodu, za nju bih, da se izborim. Baš sada, s Vama, i uz Vašu pomoć”, kaza Oklop, muški. Svi smo zinuli od čuda, al…smo se, keve mi divili. “Videćeš je, odmah, tu tvoju slobodu”, reče nasavnica. I Mika se nađe na ulici. Smesta je izbačen, sa dve reči... kroz vrata izgona, kojih smo se svi plašili. Sedeo je u školskom dvorištu, dumao, hrabrio se, pesimizmom. Naglas, neka čuju: “Ja, kao psi, osećam potrebu za beskrajem... Ne, ne mogu da zadovoljim tu potrebu! Sin sam čoveka i žene, tako mi bar kažu. To me čudi, mislio sam da sam nešto više”. (Lotreamon) Mika je, već tada, bio nešto više. Mnogo više od ostalih. Vidljivo, keve mi. I posle svega, svih naših puteva, i razilazaka, napisah, te 2004 g., radosna zbog povratka u Beograd, Miki u Kaliforniju, e-mail poštom, kratku poruku: “Nigde ne mogu da udahnem punim plućima, kao u Beogradu. I zato se, kući, vraćam. Dosta mi je tuđe muzike, hoću da mi sviraš jazz na ciganskom kontrabasu”. Imperativni odgovor od Oklopa, iz Kalifornije, glasio je: “Ako mi i dalje budeš pisala, ugušiće me tuga”. Viteška se poštuje. Te tako, ućutah, prestadoh da pišem vitezu čiji je oklop postajao sve tešnji. Da nije tražio, obrazovani pesimista, svetlost s muzejskog pejzaža? Ko se, u “veštačkom raju”... ovajdio. Vratio se Mika bez oklopa. Doneo je reči, remek delo “CA Blues”. Oklopa više nema, ima Mike, ima dela.