Postskriptum

Osamnaest priča ove knjige, praćeno isto tolikim brojem lirskih pesama i dvema “okvirnim” prozama, u potpisu nosi različite godine, počev od kraja osamdesetih pa do danas. Stoga nema sumnje da je datiranje činilac s kojim je autor morao računati u čitalačkom odzivu, jednako kao što je to slučaj i s vremenskim opsegom ispripovedanoga koji obuhvata najnoviju istoriju beščašća na prostoru što se u poslednje vreme najčešće označava imenom zapadnog Balkana. Pa ipak, Qudi koje su na krilima donijele guske ne donose narativnu hroniku tog okrutnog vremena, što je vidljivo već iz činjenice da hronološki redosled priča nije doslovno ispoštovan, a naročito iz zapažanja da većinu njih ispisuje pripovedač koji u velikoj meri koincidira sa samim piscem knjige, uspostavljajući se još od samog uvoda kao pobornik “romantičnog shvatanja koje kaže da se pisac rađa, a ne postaje”, odnosno da se piše “bez plana, bez određenog cilja”. U pitanju je, naravno, svojevrsna autorska retorika koja upućuje na nekonvencionalnu logiku pripovedanja, zasnovanu na ideji pročišćavajuće spontanosti (“Ovo pišem da bih prvo sebi nešto objasnio... pisanjem se oslobađam svog otpada”) kao odgovoru na sve ono iz čega je zapravo i nastala ova proza. Najvažniji oslonci takvog opredeljenja su (auto)biografska subjektivnost i izrazita osećajnost i zato Samardžićeve priče sve vreme balansiraju na tankoj žici sasvim ličnog tona, prizivajući neposrednost i autentičnost, ali isto tako i rizikujući pad u afektiranost. U najsugestivnijima od njih (“Moj otac se povio kao toranj u Pizi”, “Pogrešna dijagnoza”, “Djevojka na cesti”) osećajnost je oblikovana pripovednim distanciranjem prema sopstvenom detinjem biću, odnosno empatijski živopisnim doživljajem sudbina drugih ljudskih bića. U onim drugim, možda i suviše sugestivnim pričama (“Istorija ljubavi”, “Klopka”, “Postelja od snijega”), pripovedačeva intima, međutim, zaklanja sve ostalo u razrastanju koje liči na sentimentalističku samodovoljnost. O dvosmislenosti ovakvog utiska svedoči pak jedna od najneobičnijih i najuspelijih priča, “Firnajz”, čiji junak i pripovedač, obrevši se unutar svojevrsne sidranovsko-kusturičinske situacije razobručenog slavlja i drame jednog romskog “geta” usred Beograda, u isti mah doživljava i malu privatnu katarzu. “Moj rat se tek sprem’o. Iz budućnosti mi je slao signale. Ali to s ovom pričom nema veze. Možda s knjigom u kojoj je”, kazuje pri tom narator, senčeći iz naknadne perspektive nagoveštajem skrivene, posredne simboličnosti naizgled banalno, svakodnevno značenje ispripovedanoga, a ta perspektiva naknadnog pisanja, u kojemu se avet skorog rata pokazuje tek nakratko i doslovno samo u “postskriptumima” nesumnjivo je presudna za razumevanje ove pripovedne zbirke. Qudi koje su na krilima donijele guske je, naime, knjiga koja se odigrava na relaciji između Beograda i Sarajeva, dva danas možda više nego pre udaljena grada, ali i između dva možda još udaljenija vremena, predratnog i poratnog. Jedna ili dve priče koje su posvećene samom ratu predstavljaju u njoj pre višak nego nužnost, u smislu koji proizlazi iz prethodno kazanog, budući da ekspliciraju, ponekad – začudo – i uz pomoć retorskih stereotipa ratne propagande, ono što je zapravo nemoguće eksplicirati i što je u preostalim proznim celinama vispreno prepušteno sugestiji odsutnog i nesaopštivog, strahobnog iskustva stradanja. Pripovedna fraza Gorana Samardžića najsugestivnija je, pri tome, onda kad spaja britku opservaciju detalja i slikovitost koje prevladavaju oporost samih situacija i događaja, stvarajući polje neobičnog ukrštanja patosa, humora i poetske refleksije, podržane isto tako neobičnim žanrovskim melanžom cele zbirke. Bez obzira na izvesnu neujednačenost u kvalitetu i obimu među samim pričama, koje variraju od skica i gotovo anegdotskih zapažanja do ambicioznih pripovedaka, uprkos tonu koji ovdašnjem čitaocu na momente može da zapara sluh, reč je o knjizi koja svakako zaslužuje zanimanje, ako ni zbog čega drugo, a onda zbog činjenice da donosi osoben uvid u ono što se na različite načine tiče tog istog čitaoca, a što inače nema tako često priliku da sretne u književnoj ponudi koja mu je dostupna.