O sprdnji sa istorijom

Duga je, žalosna i veoma opasna ovdašnja navika da se prošlost preuređuje u skladu sa aktuelnim potrebama ove ili one političke pseudoelite. Posle Petog oktobra na trenutak je izgledalo da je toj praksi došao kraj i da će sveopšta demokratizacija bezbolno ukloniti istoricistički šamanizam i da će – konačno – svetlost dana ugledati jedna realna i kritička istorija srpskog naroda. Od toga, kao i od mnogih drugih stvari, nažalost nije bilo ništa. Što je u izvesnom smislu razumljivo za narod koji kao poluboga slavi najvećeg razoritelja tradicije, Vuka Karadžića, čoveka koji je nekolikim potezima pera učinio nečitkim prethodnih hiljadu godina srpske pismenosti. Budući da osim nekolicine eksperata niko nije u stanju da pročita, kamoli da razume dokumente koji datiraju pre polovine devetnaestog veka, ogromna provalija u istoriografiji je popunjena svim i svačim, poglavito slepačkim pesmama, poskočicama i poslovicama. A posledica svega toga jeste konfuzija iz koje nikako da se iskobeljamo. Svaki, uostalom, pokušaj da se u tu istorijsku pomrčinu unese nešto svetlosti ovde se osujećuje svim sredstvima i u svim režimima. Pa tako i u ovom, “legalističkom” režimu – kentauru, u čijoj vladi saborno sede članovi Đinđićeve partije i Đinđićevi najveći neprijatelji i mrzitelji. Još jedna, reklo bi se, od naših “posebnosti”, apartnosti kojima se toliko dičimo, ali tu nešto ne štima. Nekako odmah po formiranju vlade, krenula je snažna kampanja revizije najnovije istorije. Redefinisanje lika i dela Zorana Đinđića. Besramni pokušaj kriminalizacije njegove ličnosti i ličnosti njegovih saradnika. Kampanju finansira i vodi deesesovska polovina, dok desovska mudro ćuti ili se oglašava krajnje stidljivo. O čemu se zapravo ovde radi. Nakon donošenja presude ubicama Zorana Đinđića na red je prirodno došlo pitanje političke pozadine atentata. Senka sumnje, koja se nadvija nad DSS-om i njegovim istaknutim članovima, mora da je neprijatna. Ali ona se sasvim lako mogla otkloniti pojavljivanjem određenih ličnosti na sudu. Advokat Srđa Popović je učinio neke pokušaje u tom smeru. Kadinica sa indignacijom odbila da bilo koga od predloženih pozove. A predloženima nije na pamet padalo da se sami prijave. I da, konačno, raščiste stvari. Palo im je, međutim, na pamet ono što je padalo i komunistima. I bivšim šatro disidentima, koji su ih takvoj politici i učili. Ovako to ide: ako činjenice nisu u sladu sa ukusom vrhuške i potrebama trenutka, onda činjenice treba promeniti, izvitoperiti, iskriviti do neprepoznatljivosti. Kao i uvek kada se neki nitkovluk sprovodi u delo, bilo je neizbežno da se tu nađe i Dobrica Ćosić. Blagoizvoleo je da se pojavi u loše režiranoj Tijanićevoj pučkoj predstavi čija je (promašena) poenta bila da se Zoran Đinđić (autor knjige Subjektivnost i nasilje; oni koji su je pročitali znaće na šta ciljam) predstavi kao srbokumunista, verni sledbenik i adept Ćosićevih ideoloških bućkuriša. Budući da mi je pokojnik jednom zgodom, onako uz čašicu, ukratko izložio svoje mišljenje o “ocu nacije”, nešto povoljnije od mog, ali ne bitno, gledajući vlastoljupčeva prenemaganja morao sam da se zapitam: ko koga ovde zavlači? ima li nama spasa? Da nam nema spasa, bar ne skorog, potvrdila je akcija drugog ešelona. Sve je to zbrkano, traljavo, jadno – drugačije ne može da bude imajući u vidu ljudski materijal. Nevolja je u tome što ovde zbrkane, traljave i jadne stvari imaju najbolju prođu. Elem, slika koju treba da sklopimo izgleda ovako: Zoran Đinđić je bio srbenda i ćosićevac, naš čovek koji se uhvatio lošeg društva. Mi smo, je li, pokušavali da ga prizovemo pameti, ali to društvo ga je odvelo na stranputicu, u podzemlje, povezalo ga sa kriminalcima i srpskim neprijateljima, manipulisalo njime, koristilo ga za prljave poslove i na kraju ga – kada im više nije bio potreban ili kada im je zasmetao – streljalo na vratima vlade. Najednom je iz povlenskih magli iskrsao i Duško Mihajlović sa tezom da su vladom (čiji je, uzgred, bio član) upravljali neki drugi ljudi i da je sve to, u stvari, bila jedna zavrzlama, haos jedan, luda kuća. Priča dostojna fabule za Vreme vlasti III. Istina (subjektivna, naravno) potpuno je drugačija. Tačno je da se Zoran Đinđić sretao sa svakakvim ljudima. Ali je isto tako tačno da nakon dugogodišnje devastacije, komunizmom ionako devastirane zemlje, kontrolu nad doslovno svim i svačim u Srbiji drže kriminalci raznih sorti. Za nepune tri godine koliko je predvodio vladu, Đinđić je nadljudskim naporima (uz pomoć ministara i saradnika, razumljivo) uspeo da preotme i vrati državi većinski kontrolni paket. Osim onoga dela kojeg su podržavali legalisti. Taj nekontrolisani segment vlasti će mu i doći glave upravo u trenutku kada je obračun sa njima bio pitanje dana. Tačna je i druga stvar. Oko vlade se beše okupilo šaroliko društvo lovaca u mutnom. Isto se, međutim, društvo okuplja oko svih vlada u svim zemljama sveta. Zar, ono, taze optuženi Davinić ne beše popečitelj u prethodnoj vladi? Zar legalisti zaboraviše onolike afere, marifetluke i lopovluke? Zar se takvi neće rojiti oko svake vlade sve dok ne osvane dan kada će politika u Srbiji prestati da bude sredstvo za ostvarivanje bolesnih ambicija, olakog bogaćenja i nasilja nad neistomišljenicima i kada će postati ono što i treba da bude: kontrola nad teritorijama, zaštita ustavnog i pravnog poretka, izvođač javnih poslova. Ništa manje. Ništa više. Ideja cele kampanje jeste apsolutna relativizacija i obezvređivanje istorijskog značaja Petooktobarske revolucije, izvedene bez kapi krvi, bez revanšizma, sa željom da svako – pa i politički protivnici – nađe svoje mesto u demokratskom poretku. To je tako veliko krivotvorenje istorije da će nas, ako kampanja uspe, sve skupa neminovno odvesti u ćorsokak sličan Miloševićevom. A u ćorsokaku prestaju da važe demokratska pravila koja je, prvi put posle Drugog svetskog rata, uspostavila upravo vlada Zorana Đinđića. A onda na scenu stupa stihija. Ne mora to da bude nekakav “šesti oktobar”. Može to biti sedmi april, recimo. Sasvim svejedno.