Ugriz krokodila

Krokodil je skoro savršeni ubica. Retko ko ima sreću da preživi njegov napad. Ako se to nekim slučajem i dogodi, žrtvu dokusuruju bakterije koje žive u njegovim čeljustima. One kroz rane koje krokodil napravi žrtvi dospevaju u krvotok i njoj, najčešće, nema spasa. Ono što nije uspeo golemi krokodil, uspevaju sićušni mikrobi, jer im je on svojim ugrizom otvorio put. Nešto slično se dogodilo i zemlji Srbiji. Krokodil, najveći koji je do sada postojao, nas je progonio više godina i konačno nas je teško ugrizao 1999. godine. U otvorene rane ranjene Srbije nagrnuli su, iz krokodilskih čeljusti, razni mikrobi trujući njeno biće. Ko je ko u ovoj priči, sasvim je jasno. Ti što su izmileli iz čeljusti krokodila već duže vreme nam, agresivnom propagandom, nameću krokodilsko viđenje naše najnovije istorije. Omiljeno stanište im je Televizija B-92, a pošto ih je mnogo, razmileli su se po čitavom informativnom prostoru. Sednu tako dva tri mikroba pred kamere i kao nešto analiziraju i ocenjuju. Priča je uvek ista: krokodil nas je napao da bi nas prevaspitao, a ne da bi nas pojeo. Ovih dana su posebno aktivni u svom nametanju krokodilskog viđenja tzv. procesa stoleća. Sam naziv ovog procesa, koji je verovatno potekao iz njihove kuhinje je besmislen, jer je ovaj vek tek počeo i čega će sve biti do njegovog kraja, to niko ne zna, a ponajmanje to znaju oni koji misle i propovedaju da je došao kraj istorije i da će njihova dominacija trajati doveka. Inače, istorija se u mnogo čemu ponavlja, tako da prisustvo mnogobrojnih izdanaka oktobarske revolucije na završnici suđenja optuženima za ubistvo Đinđića, kao i sam tok suđenja, umnogome podsećaju na spektakle koji su priređivani povodom spaljivanja jeretika i veštica, u doba inkvizicije. To je tada bio društveni događaj na kome je ponekad i ceo dvor bio prisutan. To je, verovatno, bio čin podrške nezavisnom sudstvu inkvizicije. Nikoga tada nije interesovalo na koji način je glavni inkvizitor vodio postupak i da li je, u krajnjem slučaju, jeretik kriv. Važan je bio sam čin spaljivanja osuđenih koji je u osnovi izražavao pagansku potrebu tadašnjih društava za ljudskom žrtvom. Grešnici u publici su se osećali pročišćenim i to je bio osnovni razlog njihovog prisustva na tim spektaklima. Čini mi se da je moralno-psihološki okvir ovog „procesa stoleća” sličan. Budimir Mrdović, Aranđelovac