Ko se sprda sa istorijom

Svaki obožavalac lika i dela Vojislava Koštunice, kojeg mrzi da se bavi činjenicama, poteže „argument” da je imenovani izabran na neposrednim izborima, a da je Zoran Đinđić došao na vlast „i bez prethodne izborne provere”, pa to čini i autor članka „O biciklisti”. Tako se zamagljuje činjenica da je prvi izabran zahvaljujući i ovom drugom, tačnije svima iz tadašnjeg DOS-a, kao i da se predsednik vlade ne bira na neposrednim izborima, dakle „bez prethodne izborne provere”, ako se kao ta provera ne računa broj glasova koje je dobila njegova stranka, zahvaljujući kojem rezultatu se i postaje predsednik vlade. Valjda je tako u svim demokratskim zemljama. Zatim, da li je korektno i pošteno insistiranje na formalnom postojanju „SR Jugoslavije, odnosno, kasnije SCG” te „kako je, prema tome, predsednik vlade jedne republike u saveznoj državi mogao da imenuje ambasadore?” kad se zna da su stvarnu vlast imale republike, Srbija i Crna Gora? Ako se svoje klimavo stanovište podupire takvim, nepostojećim argumentima, onda treba reći da je to, zaista sprdnja sa istorijom ali i sa zdravim razumom čitalaca, koji ne boluju od Alchajmerove bolesti. Ne može se reći da smo mi, koji smo 2000. glasali za Koštunicu, bili baš slepi kod očiju. Ne, ali kako je Đinđić tada u ovom, za medijima povodljivom društvu, bio satanizovan, prvi se kao Miloševićev Putin, činio prihvatljivim za izlaz iz lavirinta. Nismo mogli pretpostaviti da će se Koštunica, za razliku od Putina, kasnije postaviti kao smetnja sveopštem raskidu sa prošlošću i neophodnim reformama. To će biti njegovo mesto u istoriji ove zemlje, tako da su svi pokušaji zamagljivanja činjenica, uzaludni. Ne bih da ponavljam ono što u Basarinoj kolumni „O sprdnji sa istorijom” cenim. Tim pre što vidim da se on i Tirnanić ubiše od uzajamne razmene komplimenata, koji u kontekstu u kojem su izrečeni, zvuče kao najgore uvrede. Sačuvaj me bože takvog laskanja, ali moram odati priznanje Svetislavu Basari što je smogao snage da barem malo načne ustajalu žabokrečinu savremenog, javnog života, ovog društva. Marko Smukov, Beograd