Neuspeo pokušaj zamene teze

Tokom više od dvadeset godina koliko pišem za NIN, nikad nisam polemisao sa nekim tekstom objavljenim na njegovim stranicama. Smatram, ipak, da je korisno da nešto kažem kao predsednik Komisije Srbije za saradnju sa Uneskom, kojoj uskoro ističe mandat. Ovoga puta ne vodi se rasprava o suštini, već o jednoj važnoj formalnosti: da li na Preliminarnu listu, koju uz pomoć stručnjaka predlaže naša Nacionalna komisija Uneska, mogu, osim onih koje je država je svrstala kao nasleđe od “izuzetnog značaja”, uvrstiti i one koje je svrstala među one od “velikog značaja”. Što je Petrovaradinska tvrđava svrstana u ovu drugu grupu, to je u nadležnosti države i Zavoda na čijoj se teritoriji nalazi spomenik, koji, očigledno, nije na vreme obavio prekvalifikaciju Petrovaradina. Koliko sam obavešten nedavno je podneta dokumentacija za prelazak iz druge u prvu grupu. Preliminarna lista nasleđa, čiji broj nije ograničen, sve vreme može da se dopunjava, te nema razloga za ljutnju, neprikladne aluzije “na separatnu politiku” i netačne formulacije u stilu da je jedan skinut spomenik zbog drugog, a najmanje “Petrovaradin protiv Kalemegdana” i diskvalifikovanja članova Komisije koji bi odavno svrstali Petrovaradin na Preliminarnu listu da su stručnjaci obavili čestito svoj posao. Unesko u Parizu jedino zanima da li država stavljanjem na Preliminarnu listu stoji iza svog predloga još većom brigom za njega, a posebno, kad se jedne godine (a može da se predloži svake godine jedno kulturno i jedno prirodno dobro), mikroskopski podrobnim postupkom analizira da li je jedan spomenik dostojan svetske liste. Posebna je tema ton kojim raspravlja na ovu temu Đorđe Srbulović. On sebi dopušta da optužuje Komisiju da vodi “separatnu” politiku kad ta komisija stavlja Sirmium na Preliminarnu listu, a Sirmium je, koliko znam, u Vojvodini. Ružnim i neduhovitim aluzijama poriče pravo direktorki CZKD da bude član Komisije, a izrikom se pita čime je kvalifikovana Gorica Mojović da bude izabrana u Komisiju, osobi visokog obrazovanja sa dugogodišnjom praksom i izuzetnim zaslugama na planu kulture grada u kome živi i deluje sa punom ozbiljnošću, stručnošću i zalaganjem. Rečenica “kako to da jedan Nišlija može da osnuje Carigrad i dugoveku imperiju, a pomoćnik gradonačelnika Niša ne može da bude član Komisije”. Ne znam da su savremene Nišlije imale delegata u dalekoj prošlosti kasnoantičkog Naisusa. A i kad bi se car Konstantin uslovno mogao nazvati Nišlijom što bi to bila kvalifikacija za današnjeg niškog “pomoćnika” da uđe u komisiju. Nije lako sastaviti telo koje će izborom najboljih stručnjaka pokriti četiri oblasti: nauku, kulturu, prosvetu i komunikacije, kojima se bavi Unesko. To je problem svih nacionalnih komisija u svetu i njegovih predsednika, ali i kad je u pitanju izbor samog generalnog sekretara Uneska u Parizu. Nema čoveka koji je stručan za sve te oblasti. Kakva god se odluka o nečem donese uvek će neki g. Srbulović moći uprti prstom u nekoga od članova i pitati otkuda taj u Komisiji, šta taj i taj zna o toj problematici i otkud mu pravo da o tome odlučuje. Ja pred izbor nove Komisije mogu samo da preporučim da vlada koja imenuje Komisiju treba da da prednost stručnosti, a ne stranačkoj pripadnosti, a, naravno, valja voditi računa o stručnjacima iz svih krajeva naše zemlje i uzeti ljude koji će hteti da rade bez naknade, iako je jedan od mojih kolega kolumnista u ovom listu sa ironijom aludirao da članovi Komisije primaju još i “neke pare”, a neki članovi “činodejstvuju u komisiji”, iako su “vatreni protagonisti takozvane treće Srbije”. Kako bilo, ali siguran sam da nikada ne bih za člana Komisije predložio tako pristrasnog, neučtivog i nelogičnog čoveka, kao što je Đorđe M. Srbulović. Jovan Ćirilov