Komarci

Komarci su kod nas leti aktuelni i kad su zaprašeni i kad se zaprašivanje tek očekuje. Srećom stanujem visoko na Zvezdari, komarci ne lete tako visoko, te sam im nedostupan i pored širom otvorenog prozora. Ali saučestvujem u mukama onih koji ne mogu da sklope oka od komaraca. I zato ovog puta pišem o njihovim mučiteljima. Komarac se u svim slovenskim jezicima zove slično, jer su i naši preci ovog dosadnog insekta, koga su svakako dobro znali u našoj močvarnoj postojbini, zvali komarc, što se u crkvenoslovenskom skratilo na komar, kao kod Rusa, Poljaka, Čeha, Makedonaca, Hrvata i Slovenaca. Etimolozi tvrde da je reč komarac onomatopejskog porekla, to jest da reč oponaša zujanje komarca. Moram da priznam da ja u korenu kom ne čujem nikakvo zujanje, kao što ga jasno čujem u rečima drugih buba poput zunzara, bumbara, strižibuba. Italijanska reč za komarca zanzara daleko bolje imitira pikiranje komarca na našu kožu, a izgovara se nešto slično kao dzandzara, što je slično sa romskom reči za komarca cincari, pozajmljene iz rumunskog gde glasi cincar, a nema veze sa Cincarima. Španci, Portugalci, Francuzi i Englezi pozajmili su reč musca od drevnih Latina da bi napravili reč za komarca. Taj deminutiv glasi mosquito od reči mosca muva. Dakle, komarac bi bio nešto kao mušica. Srodna je i germanska varijanta za reč komarac, koja je još najjednostavnija za pisanje u holandskom mug i potiče od istog indoevropskog korena mu- koja ima veze sa letenjem i sa našom rečju muva. Kako često ovu kolumnu završavam nekim stihovima, pokušao sam da se setim da li znam neku pesmu u kojoj se spominje ovaj dosadni insekt. Setio sam se samo jedne banalne međuratne melodije još banalnijih reči: “Moja je ženica ptičica selica, stalno menja dom. Čas ljubi jednoga, čas ljubi drugoga, ma bio on suv k’o komarac. Ščepaj ga, ne daj ga, jer je muškarac...” Izvinjavam se za ovu banalnost predratnih muških šovinista! Našao sam još i satiričnu pesmu “Jednom komarcu” (1824) američkog pesnika i političara Vilijama Brajana Kalena, ali je predugačka i baš ne mnogo duhovita. Možda se to muškarci svete komarcima, jer su čuli da su samo ženke krvožedne i da su one te koje nam sišu krv. Jadni, bezazleni muškarci-komarci, oni gotovo ništa ne jedu, osim malo biljnog soka i vode ljubav. Komaraca jedino nema u pustinji i predelima sa brzacima, jer im je za leglo potrebna stajaća voda. Za Andre Žida zujanje komarca bilo je vredno da ga pomene u svom dnevniku iz 1929. godine. On kaže da mu je “san bio tako lak da je bilo dovoljno zujanje komarca da ga probudi”.