Crvena buržoazija iz kruga dvojke

Ako pitate stare Kosmajce ima li Srbija političku elitu, reći će vam: “Koja, bre, elita? Elita je bio čestiti Jova Žujović. I naučnik i ministar, dao Srbima geologiju i Univerzitet, al’ se nije vozio limuzinama, k’o ovi danas. Iš‘o je on, odavde iz Nemenikuća, u Skupštinu i u vladu, a bogami, i kod Drage i Saše kad je neka uzbuna, eto tu preko njive, pa na voz za Beograd.” Danas je “preko njive u vladu” praktično neizvodljivo. Za razliku od doba titoizma, kada je bilo i više nego poželjno da politička elita bude seljačkog ili radničkog porekla, mada su se tu i tamo provukli i podobniji buržoaske provenijencije, u poslednjih 15 godina se mnogo toga promenilo. Na sceni je uglavnom urbana elita, i nekako je postalo poželjnije da političarima u biografiji stoji poreklo iz građanske, po mogućstvu, visokoobrazovane fine kuće, više srednje klase. I Velimir Ilić i Bojan Kostreš, koji se, nikad i ni u čemu ne razumeju, u NIN-ovoj anketi upiru prstom na beogradski krug dvojke: “Nemoguće je da su samo ljudi koji žive u krugu dvojke najpametniji i najsposobniji za najvažnija mesta u državi? Ako se i pojavi neko sa strane, odigra epizodu.” (Kostreš) “Valjda selidbom na Senjak, Dedinje ili Vračar dobijate garanciju za uspeh, šta li?” (Ilić). Istoričar Čedomir Antić će obojici odgovoriti da ne postoji problem u krugu dvojke, jer se u tom krugu nalazi najbolji univerzitet u Srbiji – Beogradski, pa ljudi koji uspeju na tom univerzitetu, logično je da tu i ostanu. “Zar bi trebalo da se u Americi raspusti Ajvi lig (Braun, Kolumbija, Kornel, Prinston, Jejl, Harvard, Dortmaut, Pensilvanija, prim.n.), gde se školuju prvi Amerikanci, jer ona elitizuje Ameriku? Naprotiv, treba napraviti još dobrih univerziteta ali ne veštačkih, kao u Novom Pazaru. Naravno da Srbiju treba regionalizovati, ali ne tako što ćemo imati nekoliko centara moći, kao što ih sada imamo (među kojima je i Čačak) ili tako što ćemo dozvoliti da Vojvodina bude nova nacionalna država na Balkanu, nego tako što će Srbija imati 20 ili 30 regiona u kojima će postojati Beograd Istok i Beograd Zapad”, reći će Antić. Docent dr Slobodan Cvejić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji se bavio društvenom pokretljivošću u Srbiji u procesu postsocijalističke transformacije (Korak u mestu, Institut za sociološka istraživanja, 2006) reći će za NIN, međutim, da je njegovo istraživanje pokazalo da ljudi koji imaju visoko obrazovanje a dolaze sa sela, znatno teže dospevaju na rukovodeće položaje nego oni iz gradova i čije je poreklo iz srednje klase. “To je ono što odslikava sistem socijalne nepravde. Reč je, naime, o posebnim kriterijumima, ili onome što smo mi zvali veze, a što se u teoriji zove društvene mreže. To je veliki problem za Srbiju, jer takvim pristupom selekcije, više od 80 odsto društva ostaje potpuno neaktivno.” Po definiciji, u političku elitu bi trebalo da se ubrajaju oni predstavnici vlasti i opozicije koji imaju mogućnost kontrole nad nekim resursom, ili protokom resursa, ili su pak u posedu nekog, precizira dr Cvejić. Elem, po istraživanju strukturalnih obeležja političke elite iz 2004. godine (ali i 1989), seljaka među elitom u Srbiji – nema. A čak 92 odsto političkih prvaka, na početku karijere nalaze se u višoj srednjoj klasi (80 odsto) ili su već bili na nekom elitnom položaju (12 odsto). Petnaest godina ranije među pripadnicima političke elite 63 odsto je onih koji su na početku karijere bili u višoj srednjoj klasi a 9 odsto je onih koji su već bili predstavnici elite. Gotovo trećina pripadnika srpske političke elite (28 odsto) potiče iz porodice u kojoj je otac bio političar ili direktor, a samo sedam odsto očeva su seljaci. Još 1989. procenti su bili i više nego obrnuti, u korist srpskih seljaka: 31 odsto pripadnika političke elite poteklo je iz porodice u kojoj je otac bio poljoprivrednik, a samo 2 odsto očeva su bili direktori ili i sami političari. To su samo neki od uporednih podataka istraživanja o strukturalnim i vrednosnim promenama i obeležjima političke i ekonomske elite u Srbiji. Istraživanje je obuhvatilo 80 pripadnika političke i 40 pripadnika ekonomske elite na različitim nivoima vlasti. Sproveo ga je tim istraživača pod rukovodstvom dr Mladena Lazića, profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tako, prosečni predstavnik ovdašnje političke elite je muškarac, Srbin, između 40 i 60 godina, sa fakultetskom diplomom. Skoro četvrtina elitnih ima i magistraturu/doktorat. Pripadnost eliti u Srbiji danas podrazumeva i bar jednu čvrstu rodbinsku ili prijateljsku vezu sa nekim na visokom društvenom položaju. Svaki peti elitni političar danas je u braku sa pripadnikom nekog od elitnih slojeva – direktorom (10 odsto), privatnim preduzetnikom (8,1 odsto) i političarem (1,9 odsto), a više od trećine njih (33,5 odsto) ima prijatelja koji je pripadnik političke elite. Šansa za ulazak u političku elitu je nesumnjivo, visoko socijalno poreklo. O tome govori i podatak da je 2004. godine čak 65 odsto sadašnjih pripadnika političke elite iz porodica čiji su očevi pripadnici više srednje klase i političke ili ekonomske elite (37 odsto plus 28 odsto), dakle iz porodica čiji se očevi bave pružanjem usluga (uslužna klasa) a ne proizvodnjom, dok je 1989. godine čak 77 odsto pripadnika političke elite poteklo iz nižih društvenih klasa – radničke i seljačke (14 odsto očeva iz niže srednje klase, 32 odsto očeva manuelnih radnika, 31 odsto seljaka). Zaključak je jasan. Srbija je na sigurnom putu ka zatvorenom društvu. Što je u potpunoj suprotnosti od modernih društava oko nas koja su po definiciji otvorena, i u kojima položaj pojedinca zavisi od njegovih sposobnosti, a ne od njegovog porekla. Istraživači sa Filozofskog fakulteta kažu da su ovi podaci vrlo intrigantni jer je u poslednjih 15 godina došlo do značajnih promena socijalne strukture političke elite. Dr Slobodan Cvejić, sociolog, kaže da je proces konverzije i zadržavanja rukovodećih pozicija tokom tranzicije u Srbiji bio intenzivniji nego u drugim zemljama centralne i istočne Evrope: “Veliki procenat bivših direktora socijalističkih preduzeća uspeo je da se adaptira na nove uslove. Mladen Lazić bi rekao: adaptivna rekonstrukcija elita.” Poznato je, dakle, kako su, prvobitno, direktori socijalističkih preduzeća osnivali jednu ili više privatnih firmi, i onda poslovali “sami sa sobom”, po razume se, najpovoljnijim uslovima za sebe, te cedili društvena preduzeća. Kad su sprečeni da osnivaju firme oni lično, osnivali su ih na imena svojih žena, kumova, prijatelja, rođaka... Slobodan Milošević je tako sebi ostvario podršku novokomponovane ekonomske elite, jer je omogućavao dobre uslove onima koji su hteli da obave taj posao. “Posle, kad više nije bilo mnogo toga oko čega su mogli da se otimaju, veći interes im je bio da se zemlja otvori, da se otvore tržišta da bi oni mogli dalje da posluju. Trebalo je da promene imidž i da postanu normalni poslovni ljudi, te su otkazali podršku Miloševiću”, kaže dr Cvejić koji je uveren da je dobar deo tranzicije završen devedesetih. Svakako, suština je da je ovde reč o transformaciji jednih te istih ljudi i njihovog potomstva od Titove Jugoslavije do danas, koji zadržavaju dominantan položaj i privilegije u društvu, potvrdiće za NIN i dr Kosta Nikolić, istoričar, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. To je, dakle, “dokaz da mi još živimo u tranziciji, jer nismo odnegovali novu socijalnu grupu, ili klasu kako su to komunisti nekad govorili”, reći će on. Nikolić je uveren da se politička elita u Srbiji tek izgrađuje i da su elite zapravo “interesne grupe”. Tako da samo i možemo govoriti o interesnim grupama: “Sve se odvija u uskom krugu partija i njihovih finansijera. I kulturna i politička elita proizlaze iz srednje klase. A šta je danas sa srednjom klasom, imamo li je uopšte? Imamo samo osiromašene građane. Politička elita u Srbiji je uvek bila skoncentrisana u strankama, ali je paralelno postojalo nezavisno javno mnjenje. Danas ne postoji, tačno se zna ko kreira javno mnjenje u Srbiji. Zna se koji politički analitičari u Srbiji kreiraju javno mnjenje. A jesu li oni nezavisni? Ili su i oni vezani za stranke? Nema, dakle, kritične mase javnog mnjenja koju bi trebalo da kreira politička elita. Politička elita bi trebalo da bude nezavisna od interesnih grupa koje vladaju ovom zemljom. Današnja politička elita može mnogo puta da promeni stavove u veoma kratkom roku a da se ništa ne dogodi. Sve prolazi u difuznom, neobaveštenom i nezainteresovanom javnom mnjenju. U osnovi, ne postoji svest kad neko priča istinu a kada laž. Sve je istina i ništa nije istina. U jednom devastiranom društvu koje tek treba da napravi iskorak ka modernom, nažalost, takozvana elita, i politička i novokomponovana ekonomska, mogu da utiču na kreiranje javnog mnjenja preko finansiranja medija.” I istoričari i sociolozi a i većina anketiranih pripadnika političke elite složili su se da je “najveći nedostatak srpske politike nepostojanje kontinuiteta”, i to što se u Srbiji stalno događa neki novi početak. Istoričar Antić će reći što zbog ratova, što zbog ubrzanog toka modernizacije u Evropi koji je, prirodno, nametnuo brzu modernizaciju Srbiji i čitavog našeg, uvek donekle zaostalog regiona. Međutim, prepreka za napredak našeg društva nije nepostojanje volje za modernizacijom, “teškoća je što imamo elitu koja se oseća više evropskom od Evropljana”, ističe Antić. I dodaje: “Zato njeni prvaci često misle da mogu da primene bilo koji obrazac modernizacije u Srbiji i onda grde narod što to ne može da podnese ili uspešno primeni. Mi imamo neku vrstu postmodernih Prokrusta koji će ili odseći noge svojoj žrtvi koju stave na kratak krevet ili će je ukoliko je preniska rastezati do smrti kako bi joj krevet bio taman. Tako je sa našom političkom elitom. U ovom trenutku ljudi koji reformišu Srbiju nemaju jasan ideal i cilj. Nema ideologije. Srpski narod nema cilj – od 1918, politički, a od 1945. – ideološki. Tako je bilo i tokom devedesetih godina. Kad neko kaže da je to neki projekat Velike Srbije to nije tačno, možda, na nekoj političkoj margini, ekstremu, ali suštinski devedesete su nastale zato što većina srpskog naroda nije mogla da se pomiri sa činjenicom da Jugoslavija nije srpska država i da je njen kraj neminovan.” Kad je predsednik naprednjačke vlade Stojan Novaković septembra 1896. predlagao Jovanu Žujoviću da bude kraljev poslanik u Skupštini, zatim i ministar prosvete, što su mu srdačno nudili i kraljica Natalija i šef naprednjaka Milutin Garašanin, odbio ih je, kao i radikale, prethodno, koji su mu nudili da bude i ministar policije. U to vreme politički neopredeljen između radikala i naprednjaka, a prezirući liberale, Žujović je kratko odgovorio premijeru Novakoviću: “Ne terajte me u ministre, nisam ja za to”. Stojan Novaković mu je pragmatično, jezikom politike, odgovorio: “Jeste Vi za to, i bićete, neizbežno. Zemlja nema ljudi, Žujoviću.” Tako je i bilo. Sto godina kasnije, zemlja je, i dalje, u deficitu s ljudima. Vladimir VuletiĆ, sociolog Nova plava krv Politička elita u Srbiji je mnogo zatvorenija i prijateljski i bračno omeđena nego druge elite, a u nju je danas teže ući nego što je bilo u vreme Josipa Broza i Slobodana Miloševića Šta je politička elita – pitamo sociologa dr Vladimira Vuletića, profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu koji je radio ovo istraživanje? - Političku elitu čine oni koji zauzimaju najviše položaje u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti. Koliko je toga u brojkama? - Ne znam tačan broj, ali to se može lako videti. Ima 250 poslanika, zatim svi ministri, državni sekretari i pomoćnici ministara i sudije Vrhovnog suda. Promena režima u Srbiji 2000. godine učinila je da se promeni i politička elita. Kakva je razlika između istraživanja iz, recimo, 1989. i ovog o kojem vi govorite iz 2004. godine? - Naše istraživanje je pokazalo da nije došlo do promena na način kako je to teorija predvidela, i naša elita je još uvek mnogo sličnija eliti koja je karakteristična za socijalistička autoritarna društva. To je bilo prvo, teorijsko, iznenađenje. Zatim, pokazalo se da postoje strukturalne pretpostavke u okviru ove elite koje koče njenu transformaciju. Reč je o čvrsto integrisanoj grupi koja je po definiciji privilegovana, sa visokim stepenom socijalne integracije i relativno visokim stepenom moralne integracije. Regrutacija ove elite se odvija u jednom relativno zatvorenom krugu. U poređenju sa nekim drugim istočnoevropskim zemljama, pokazuje se da je naša elita mnogo zatvorenija, nego što je, recimo, bila elita u Mađarskoj. Ona se trudi da odnose koji postoje reprodukuje na istim osnovama. Dakle, oni koju su danas pripadnici političke elite u Srbiji, češće su potomci nekadašnje političke elite, nego što je slučaj u nekim drugim zemljama? - Pored ove tvrdnje, imate i slučaj da su u Srbiji veoma razgranate prijateljske i bračne veze u okviru političke elite, tačnije da je to mnogo vidljivije nego u drugim društvima. I ono što je posebno važno, podaci govore da je danas mnogo teže ući u političku elitu nego što je to bilo u vreme socijalizma. Znači li to da je u vreme Broza bilo mnogo poželjnije da se radnički sin školuje i uđe u političku elitu, nego što to radnički sin može danas? - To je jedno od objašnjenja, jer je tada bilo dobro ako pripadnik političke elite u biografiji ima radničko poreklo. Tada nije bilo dobro da neko iz političke elite ima građansko poreklo. A pogledajte kako se danas ’peru’ biografije. Danas mnogi u svojoj biografiji upravo ističu svoje građansko poreklo. S druge strane, po zakonu verovatnoće, na osnovu činjenice da je Srbija sedamdesetih godina prošlog veka bila pre svega agrarna i radnička zemlja, položaj u eliti su morali da zauzimaju ljudi radničkog i seljačkog porekla. Da li se tokom poslednje decenije u Srbiji elita reprodukuje pre svega na osnovu materijalne moći? - Elita se, inače, reprodukuje na osnovu moći – političke i ekonomske. Uz to je bitan kulturni kapital. Vi danas ne možete biti pripadnik elite a da nemate bar fakultetsko obrazovanje. Čini se normalnim da neko ko potiče iz obrazovane porodice, ekonomski jake, od detinjstva ima više mogućnosti za dobro školovanje, ima dobre društvene kontakte i veću mogućnost da jednog dana postane deo establišmenta. Međutim, to objašnjenje se gotovo izjednačava sa onim starim konzervativnim tumačenjem da vam maltene samo ’plava krv’ daje mogućnost da zauzmete najviše položaje u društvu. To tradicionalno shvatanje je razvijeno i u modernim društvima. Međutim? - Važno je, međutim, da postoji cirkulacija kroz društvenu vertikalu koja osvežava društvo i motiviše ljude. Veoma je loše ako mlad čovek, bez obzira koliko se školovao, trudio i radio, zna da je limitiran u svom napredovanju. To demotiviše ljude. S druge strane, problem u Srbiji čini i nepostojanje razvijenog tržišta, jer tržište na dobar način reguliše odnose i omogućava učinak pojedinca. Mi smo proteklu deceniju i po imali blokiranu tranziciju, kako to kaže kolega Mladen Lazić, koja je omogućila da se ono što je nekada bio politički kapital transformiše u ekonomski kapital. Sve u svemu, u Srbiji imamo zatvorenu i političku i ekonomsku elitu. Cirkulacija kroz ekonomsku elitu je, ipak, nešto veća u odnosu na političku. Recimo, istraživanje u Mađarskoj i u Srbiji iz 1989. godine govori da je bilo oko 2-3 odsto procenata samoobnavljanja tadašnje elite. Nakon političkih promena u tim zemljama, taj procenat u Mađarskoj je bio 5-6 odsto, a kod nas 21 odsto. Ovakav podatak demantuje ideju razvijenog demokratskog društva da najsposobniji pojedinci zauzimaju najviše društvene položaje? - Demantuje je jer ne postoje jake grupe koje se takmiče. Vama se može učiniti da kod nas postoje te grupe, ali one su pre svega vidljive na ideološkom, a ne na ekonomskom planu. A ekonomski plan je veoma važan da se potre taj isključivo politički plan. U svetu imate praksu da se vojna, ekonomska i politička elita integriše da bi napravila elitu vlasti, što takođe onemogućava demokratsku komponentu u stvaranju elite jednog društva. Kada se sve ovo što je karakteristika našeg društva prevede na jezik naroda, vi imate ono što vidi svaki građanin Srbije: jednu relativno zatvorenu političku grupu i ko god da dođe na vlast to se ne menja. Radmila Stanković Da li sebe doživljavate kao deo političke elite i da li je politička elita svesna koliku odgovornost nosi u Srbiji? leksandar Popović, ministar za energetiku - Takozvana elita se sastoji od pojedinaca, ne mogu da dajem ocenu stavova grupe ljudi. Sebe ne smatram nikakvom elitom. Ja sam običan čovek, ali, da, osećam strahovitu odgovornost. Oliver Dulić, predsednik Skupštine Srbije – Bili smo svedoci devedesetih godina koliko je jedna neodgovorna politička elita koštala ovu državu i društvo. Najiskrenije se nadam da je najveći broj ljudi na visokim državnim pozicijama svestan sopstvene odgovornosti. Ubeđen sam da je aktuelni državni vrh dorastao zadatku da odgovori na sve izazove koji su pred nama a kojih ima više nego što bismo to želeli. Kao predsednik Skupštine ću se svim silama truditi da podignem ugled srpskog parlamenta, istovremeno radeći na poboljšanju njegove efikasnosti. Nažalost, kada je poverenje građana u pitanju, ova institucija se nalazi na začelju liste državnih ustanova. Nikad nisam razmišljao o svom mestu u društvu nego o tome kako mogu, baveći se politikom, da doprinesem stvaranju boljeg društva. Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine - Da bi neko bio deo političke elite neophodno je da bude u prilici da donosi odluke i da te odluke budu izvršne odnosno sprovodljive. Nažalost, vojvođanska autonomija je jedna ljuštura bez suštinskih nadležnosti, nemamo zapravo resurse kojima bismo mogli da utičemo na državnu politiku. Onog dana kad Vojvodina bude imala zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, izvorne prihode i imovinu, i kada se Vojvođani budu više slušali u Srbiji, a to će se desiti kada se Srbija decentralizuje, tada će i regionalni političari moći da se ubrajaju u elitu. Žalosno je da politička elita u Srbiji nema jasno profilisanu ideologiju. Nisam skoro video političara u Srbiji koji je čvrsto stajao iza jedne svoje ideje bez obzira na to da li je ta ideja za njega profitabilna ili ne. Nego je politika manje-više svedena na biznis. Ivica Dačić, predsednik SPS-a i šef poslaničke grupe - Mislim da politička elita nije dovoljno svesna koliko je za Srbiju važno ko upravlja državom, i ko se uopšte bavi politikom, i da postoji veoma visok stepen problema u reciprocitetu između odgovornosti koju neko nosi i potencijala koji neko ima. Politička elita bi trebalo da bude imuna na razna iskušenja koja vlast sobom nosi, spremna na dijalog, toleranciju, a ne na isključivost. Zato mislim da Srbija nema dobru političku elitu. Zato što je ovde jedino cilj da se neko pobedi i uništi. Istraživanje je nažalost pokazatelj da smo mi prešli u jednu fazu političkog sistema u kojoj se upravo to dešava da elite reprodukuju jedna drugu. Program SPS-a je suprotan tome. Mi se zalažemo za princip jednakih šansi za sve. Međutim, oni koji su 89. bili ispitanici, sad su očevi, praktično, retko ko iz nižih društvenih slojeva može da dođe do najviših položaja u ovoj državi. I to je loše. Velimir Ilić, ministar za infrastrukturu - Oni koje narod izabere imaju priliku da budu politička elita u određenom periodu. Politička elita mora da traje a da bi trajala mora da pravi rezultat. Nekada su, posle Drugog svetskog rata, bili nepodobni potomci srpske predratne elite, zato što su im roditelji imali pedigre, što su bili predratna buržoazija. To je posle Drugog svetskog rata bila velika mana. Danas, nas iz unutrašnjosti žigošu da smo nepodobni, iako pravimo dobre rezultate, valjda zato što se nismo, čim smo došli na vlast, preselili na Senjak ili Dedinje. Svi koji žele da prosperiraju odmah se tamo dosele. Ja sam presrećan što živim ceo život u istom dvorištu gde sam rođen, gde su mi rođeni i deda i pradeda. Maja Gojković, gradonačelnik Novog Sada - Promene ne nastaju same od sebe, a za njih je uvek odgovorna politička elita. Dok god postoji kohabitacija kao način da se zaobiđe izborna volja građana, samo da bi se bilo na vlasti, pripadnici političke elite neće do kraja biti svesni koliko su odgovorni za promene u društvu i koliko su one rezultat njihovog političkog delovanja. Loš izborni rezultat je proizvod lošeg obavljanja važnih političkih poslova, koji se onda pravljenjem najneobičnijih koalicija pretvara u pobedu i na taj način politika zapravo gubi svoj osnovni smisao. Doživljavam sebe isključivo kao gradonačelnika Novog Sada, prvog među jednakima u mom gradu. U svakom slučaju se radi o izuzetno odgovornom poslu i trudim se da ga tako i radim. Krajnje odgovorno i predano. Svaka politička funkcija, pogotovo ona na koju su vas građani izabrali svojom voljom, na neposrednim, demokratskim izborima, nosi sa sobom velike obaveze. Ivana Stefanović, državni sekretar Ministarstva kulture Republike Srbije – Paradoksalno, i oni koji govore ružne reči na javnim mestima i u Skupštini i oni koji se hvale svojim neznanjem i neobrazovanjem pripadaju tom veoma širokom pojmu političke elite. Takvo stanje se ne može menjati zakonima ili naredbama. Mi živimo u trenutku koji od nas traži krajnju ozbiljnost i odgovornost. Želim da verujem da većina onih koji se kreću političkim prostorom shvata da nemamo vremena za gubljenje ni jednog jedinog voza. Sasvim sigurno da su mnogi od onih koji predstavljaju političku elitu, svesni odgovornosti. Važno je da budu u većini. Ne znam da li je jedino položaj nešto što vas upisuje u političku elitu ili ne. Ono što znam i u šta ne sumnjam to je da sa mnogim ljudima okupljenim oko demokratske proevropske opcije delim isti vrednosni princip, isto uvažavanje prava na različitost i toleranciju.