Nova srpska desnica

Jedna politička skupina, na prvi pogled savršeno marginalna, ali tim više agresivna, pokušava da se predstavi kao jedina prava opozicija postojećoj strukturi vlasti tvrdnjom da se zalaže za nov sistem vrednosti, to jest da je odlučno protiv večnog obnavljanja lošeg sistema vrednosti iz vampirske slobističke prošlosti. To je legitimno, nema zamerki. Jedino što se gospoda kriptojakobinci ne izjašnjavaju oko toga šta su za njih te nove vrednosti, osim što su ubojita vruća parola u političkim suprotstavljanjima. Neko zloban će pomisliti da njihova opsednutost lošim vrednostima u nasleđu predstavlja prikriveni pokušaj da se u javnosti opravdaju za nepoćudne radnje kojima su (uz čistu savest) svojevremeno prljali ruke. Ta je potreba ljudski razumljiva, ali izgleda da zakon ne pati od takve vrste razumevanja. Ali, ako se ostavimo toga, pitanje je da li definicija o lošem sistemu vrednosti pije vodu. Jer, kako nešto što je vrednost može istovremeno biti loše? Ne razumem takav dijalektički materijalizam. S druge strane, još manje mogu prihvatiti ideju o novom sistemu vrednosti. Kao da su vrednosti cipele, pa da, kada ih istrošimo, uzmemo nove. Neće biti. Sama ideja o podeli vrednosti na dobre i loše, na stare i nove, isto je što i pronalazak drvenog gvožđa, odnosno ona se zasniva na bazi krucijalne dileme o tome da li je voda hladna ili topla. Uopšte se ne bih pačao u ovu kašu da, nekim slučajem, ovih nedelja nisu bila u svetu dva paralelna politička događaja koji su mi skrenuli pažnju na opisani fenomen sa ovih prostora. Jedan je pobeda Sarkozija na francuskim predsedničkim izborima, a drugi je ostavka Tonija Blera na mesto britanskog premijera. Izgleda da su to dve potpuno različite stvari: početak jedne uspešne (?) i kraj jedne neuspešne karijere (?). Možda je zbilja tako. Ali, uprkos tome, postoji među njima jedna za ovu temu značajnija sličnost. Naime, Sarkozi je svoju konkurentkinju iz redova socijalista potukao istom retorikom poput one kojom je Bler svojevremeno svrgao konzervativce sa vlasti. U oba slučaja strategija je bila da se, kako zaključuje jedan francuski analitičar, protivnik optuži za “mlitavost, osrednjost i nekompetenciju”. Da li vam ovo, iz pozicije naše političke situacije, deluje familijarno? Najbolje tek sledi: u oba slučaja oni koji su osvojili vlast zasnivali su svoju predizbornu retoriku baš na isticanju vrednosti. Preciznije: ukoliko je pre njih došlo do političke eutanazije rada, oni će iznova afirmisati vrednost rada. Kako bi ovaj plan delovao slikovito i privlačno biračima, oni su rado u svojim govorima suprotstavljali primer čoveka koji ustaje u cik zore da negde šljaka, a nema ništa, sa primerom nekoga ko hvata zjale ali vozi najnoviji model skupog automobila. Lepo, sa mašnicom. U praksi je to, pak, značilo da se njihova politika vrednosti rada zasniva na smanjenju (ili čak ukidanju) prava socijalno ugroženog dela stanovništva zakonskim preprekama za štrajk, zamrzavanjem minimalnih nadnica, ubacivanjem krtica u sindikate, a sve to u korist krupnog kapitala na bazi sniženja procenta oporezivanja velikih prihoda sa 70 odsto na svega 28 odsto. Rezultat toga je da vrednost rada uspostavljaju direkcije, a ne radnici. To je, prosto, stari recept, koji je Sarkozi preuzeo iz američkog političkog iskustva tokom tamošnjih mandata Niksona, Regana ili juniora Buša. Sa Blerom je stvar još teža: taj laburista, dakle levičar, osim što je uveo zemlju u nekoliko ratova, baš je i time dodatno osnaživao principe tačerizma. Onaj francuski analitičar kaže da je to, u osnovi, univerzalni recept svake desnice: “Ne izjašnjavati se o važnim pitanjima... već neumorno koristiti neiscrpnu temu vrednosti: poredak, poštovanje, zasluga...” Analogno tome, onaj sa druge strane političke barikade je izazvao krizu rada i podstakao mržnju prema porodici, društvu, državi, naciji. Vratimo se vrednostima, one su neiscrpne. Naročito da se pitanje plate zameni razdorom na bazi discipline i moralističkog zakeranja. Dakle, oni koji u nas svoj politički program zasnivaju na novom sistemu vrednosti – ali su ipak toliko oprezni da bi se oko tog programa preciznije izjasnili – jesu Nova srpska desnica. Nemam ništa protiv. Biti desničar je – naročito u ovo globalističko vreme – legitimno opredeljenje. Međutim, ono što smeta jeste činjenica da oni koji građanima probijaju uši nekakvim novim sistemom vrednosti neće to da priznaju čak ni pod batinama. Umesto da se za svoj globalističko-desničarski program zalažu političkom borbom otvorenih karata u institucijama sistema, oni su skloniji da se za pozicije bore populističkom drekom, optužujući za desničarenje svakog ko im se ne sviđa. Kao što je Sarkozi, kritikujući mlitavog Širaka (i, posredno, kandidata levice), naveo primer Luja XVI, “koji u Versaju montira svoje brave u času dok Francuska tutnji”, tako i naša Nova desnica, kojoj je stalno na usnama propast države zbog odanosti lošem sistemu vrednosti, uporno tvrdi da nam se sve ovo događa zato što mlitavi Koštunica šeta mačke, a lepuškasti Tadić manikira nokte i puderiše se!