Portret pisca u godinama neuspeha

Na stogodišnjicu smrti američkog romansijera Henrija DŽejmsa, 2005. godine pojavio se roman “Gospodar” irskog pisca Kolma Tojbina za koji je DŽon Apdajk rekao da je čudo istraživačke lakoće i iznijansiranog tona. U ovoj imaginarnoj biografiji Henrija DŽejmsa (kao neženju često su ga nazivali i usedelicom američke književnosti) Kolm Tojbin kroz desetak ključnih DŽejmsovih životnih epizoda majstorski projektuje psihološki portret pisca (danas najpoznatijeg po delima “Okretaj zavrtnja” i “Portret jedne lejdi”), opisujući njegov porodični milje, odnose sa najbliskijima, prijateljima, osobama koje je voleo, ali i DŽejmsovu usamljeničku posvećenost prozi, kojom je suvereno gospodario. Tojbin opisuje DŽejmsov život među umetnicima i aristokratijom Pariza, Rima, Venecije i Londona, njegovu potisnutu erotsku želju (kroz epizodu sa Oskarom Vajldom koji je potresao Englesku) i konflikt intimnog i javnog. “Gospodar” je divna priča o gubitku i ceni potrage za savršenstvom, knjiga o istini i prividu intimnosti. Roman “Gospodar” u prevodu Vesne Roganović objavila je “Narodna knjiga”. Ovo je, inače, prva knjiga Kolma Tojbina u prevodu na srpski jezik, ali jedna njegova priča nalazi se u romanu “Hotel Finbar” (“Klio”, 1998) koji je zajedno napisalo sedam irskih pisaca. Za “Gospodara” Tojbin je dobio niz značajnih priznanja: 2006. godine nagradu IMPAK Dablin (kao prvi irski dobitnik ovog priznanja), najbolji strani roman objavljen u Francuskoj, roman godine po izboru “Los Anđeles tajmsa” i jedna od deset najboljih knjiga po izboru “NJujork tajmsa”. Kolm Tojbin rođen je 1955. u Irskoj i živi u Dablinu. Osim “Gospodara” napisao je još četiri romana od kojih je poslednji 1999. bio u najužem izboru za Bukerovu nagradu. Piše i putopise i dokumentarističke knjige. Na početku razgovora za naš list Kolm Tojbin je rekao koji su mu bili podsticaji pri pisanju fikcionalne biografije Henrija DŽejmsa: - Najveći izazov za mene je bio pronaći stil koji bi naveo na stil Henrija DŽejmsa, da nagovesti, aludira na njega, ali ni u kom slučaju da to bude kopiranje ili parodija ili privlačenje pažnje na sebe. Zadržati pažnju čitalaca opisivanjem života koji je uglavnom bio tih i proveden u sedenju. U stvari, najpre ste se zainteresovali za Henrija DŽejmsa, radeći seriju radijskih emisija pod nazivom “Velikani na mom ramenu”. A kako se kasnije širilo vaše interesovanje za DŽejmsov život i delo? - Shvatio sam da je on imao interesantan život, ali samo ako izaberemo najdramatičnije delove. Nekoliko godina pre nego što sam počeo da radim na ovom romanu, pojavilo se nekoliko knjiga u kojima je dat neposredniji, otvoreniji i interesantniji pogled na Henrija DŽejmsa – njegova biografija iz pera uglednog Freda Kaplana, DŽejmsova pisma Hendriku Andersonu, knjiga “Privatni život: Henri DŽejms i dve žene” Lindala Gordona. Ova poslednja knjiga se bavi odnosom Henrija DŽejmsa sa njegovom rođakom Mili Templ i njegovim prijateljem Konstansom Fenimorom Vulsonom, kroz pisma, upućivanja na određena dela i neke briljantne analize. Tu knjigu sam koristio kao osnovu za dva poglavlja moje knjige. Radnja romana “Gospodar” odvija se između 1895. i 1899. godine. Zašto baš taj period? Zbog čega je to doba značajno u životu Henrija DŽejmsa? - To su bile godine neuspeha, koje su za mene, kao romansijera, interesantnije. One počinju sa neverovatnim javnim poniženjem u pozorištu kada DŽejmsova drama “Gaj Domvil” doživljava neuspeh i on biva izviždan od strane publike. Bilo mi je potrebno nešto javno i dramatično sa čim bih započeo knjigu. U tih pet godina, po mom mišljenju, jedino dugoročno delo koje je DŽejms stvorio bila je duga priča “Okretaj zavrtnja”. Našao sam puno načina za čitanje te priče, načina da se dovede u vezu sa njenim poreklom, kako je narativno građena. Ono što sam uočio je da je to delo blisko knjigama nastalim u godinama 1901, 1902. i 1903, koje nisu obuhvaćene mojom knjigom – “Ambasadori”, “Golubičina krila”, “Zlatni pehar”, a to su tri DŽejmsova kasna remek-dela. One se javljaju kao sirovo iskustvo, još netransformisane u fikciju. DŽejms nije shvatio njihovo značenje. Ali ono što je za mene bilo važno, jeste da je bilo ko mogao da čita moju knjigu, ne samo poznavaoci DŽejmsovog dela, pa sam pokušao da to što spretnije učinim. Mini Templ, rođaka Henrija DŽejmsa, bila mu je inspiracija za knjige “Portret jedne lejdi”, “Dejzi Miler” i “Golubičina krila”. Kakve prirode je bio odnos između nje i Henrija DŽejmsa i zašto mu je ona bila posebno inspirativna? - Ona je bila prva osoba koju je on voleo, a da je umrla. On je u svojoj fikciji počeo da priziva njen duh. Ali takođe on ju je posmatrao kao novi tip ličnosti u svetu – kao novu američku ženu, više se interesujući za njenu duhovnu sudbinu nego za socijalni rang, video ju je kao hrabru, radoznalu, otvorenu, potpuno drugačiju od Engleskinja njene generacije. On je shvatio da bi mogao napraviti veliku dramu o dešavanjima osobe koja poseduje tako puno duha u sebi. Zašto je Henri DŽejms ostao toliko nepoznat? On je bio osoba savršenog držanja i britkog uma ali je uporno štitio svoju privatnost i tajnu svoje homoseksualnosti. - DŽejms je bio tipičan predstavnik velikog broja homoseksualaca njegove generacije. Sve o svojoj seksualnosti on je držao u tajnosti. Delom je to činio zbog prirodne suzdržanosti, a delom to ima veze sa dobrim manirima, ali uglavnom to je bilo u skladu duha vremena. Čak i u Francuskoj, samo se nekoliko muškaraca toga vremena deklarisalo kao homoseksualci. Henri DŽejms se nikada nije ženio, nikada nije razložio svoj seksualni identitet i napadi na intimu neizbežno su razočarali njega i svakog koga bi on pokušao da voli. Kako ste vi shvatili njegovu ličnost? - On je bio ispunjen dvosmislenostima. Voleo je žene, ali nije gajio seksualno interesovanje prema njima. Voleo je društvo, ali je isto tako čeznuo da bude sam. On je bio Amerikanac u Engleskoj, ali čak više Englez kada se vratio u Ameriku. On je voleo svoju porodicu, ali je uspeo da se drži dalje od njih. Zbog toga, ja sam se pažljivo čuvao izjava o njemu, ali sam stavljao detalj do detalja, gradio lik, kao što je Sezan slikao svoje slike, potez po potez, radije nego da ga prikažem neposredno u glavnim crtama. Ja sam odlučio da ga ostavim kao nedovoljno poznatu osobu – svako od nas, živeći u povučenosti u sopstvenoj svesti, ostaje sam sebi nepoznat. Šta je to, po vašem mišljenju, što Henrija DŽejmsa čini velikim piscem? - Mislim da je većina njegovih knjiga zabavna i čini mi se da je on imao stila. I većina njegovih priča su vrlo loše. Ali u pet romana i jednoj dužoj priči on je stvorio, po mom mišljenju, kvalitetno delo zahvaljujući kome je njegova reputacija opstala. Ta dela su: “Vašington skver”, “Portret jedne lejdi”, “Ambasadori”, “Golubičina krila”, “Zlatni pehar” i duga priča “Okretaj zavrtnja”. U tim knjigama njemu je pošlo za rukom da objašnjava sugestijama, dramatizovanjem nijansi odnosa, a ponekad samo ispitivanjem svesti. On je marljivo radio na arhitekturi tih dela, gradeći ih vešto i brižljivo, uvek pišući lepe rečenice. NJegov osećaj za ljudski karakter – čin saznanja i pričanja – bio je neizmerno složen, i on je pisao o izdaji sa izuzetnom moralnom hrabrošću, kao da je to za tadašnje vreme bilo skoro normalno. Henri DŽejms je rođen u SAD, da li je on imao ikakvih veza sa Irskom? - NJegov deda je emigrirao iz Irske poslednjih godina osamnaestoga veka. On je bio prezviterijanac (pristalica pravca hrišćanstva koji ne priznaje nikakve biskupe, već hoće, kao u prvim vremenima hrišćanstva, da crkvom upravljaju samo sveštenici, prim. V. Og.) i bio je obrazovan… U potrazi za religioznom slobodom javio se veliki talas takvih emigranata, i to u godinama pre velike irske gladi koja je trajala od 1845. do 1847. godine. Posle toga i siromašni irski katolici počinju da emigriraju. Postojala je veoma slaba veza između te dve grupe emigranata i sigurno je da se prva grupa stidela siromaštva druge grupe. Zato je i na grobu njegovog dede u SAD napisano: Vilijam DŽejms iz Albanija i Irske (Albani je glavni grad države NJujork, SAD, prim. V. Og.). Ali, Vilijam DŽejms je umro 1833. godine. On je bio drugi čovek po bogatstvu u državi NJujork. Posle 1850. i nadalje bogati američki prezviterijanci nisu tako glasno deklarisali svoje irsko poreklo. Henri DŽejms je bio u društvu vladajuće klase u Londonu i sigurno je da nije želeo da bude doveden u vezu sa Irskom. Kritika kaže da je vaš “Gospodar” “portret umetnika u kasnom srednjem dobu”. Kako vam izgleda ova aluzija na poznati DŽojsov roman? - Radi se o drugoj stvari. Italijani i Španci su imali velike teškoće zbog prevoda naslova romana. U Italiji ovaj naslov (na engleskom “The Master”) asocira na mnoge osobe iz perioda renesanse. U Španiji, reč “maestro” takođe označava učitelja. U prevodu na italijanski ostao je naslov na engleskom jeziku – “The Master”, dok su u Španiji želeli drugi naslov, pa smo uzeli “Portret umetnika u srednjem dobu”. Sad žalim zbog toga i mislim da je to bilo pogrešno. Ko je zaslužan što se irska književnost mnogo promenila u poslednjih 15 godina? U tom vremenu se pojavilo mnogo dobrih pisaca poput Rodija Dojla, Huga Hamiltona, DŽozefa O’Konora, Frenka Mekarta…. - Kasnih osamdesetih veliki broj novih irskih pisaca počeo je da objavljuje svoje knjige u Londonu, uključujući Rodija Dojla, DŽoa O’Konora, En Enrajt, Deridre Maden, Dermota Bolgera, Huga Hamiltona, Koluma Mekena, pa i mene. Ne mislim da je za sve njih postojala neka zajednička tema. Ali mislim da je Irska na način na koji se promenila, postala bogata temama za književna dela.