Intelektualni ratovi

Širokoprihvaćeni klišei o “globalnom ratu protiv terora” govore o sukobu dve u osnovi antiintelektualne sile. Po tom shvatanju jednu stranu predvodi samouvereni predsednik Yordž Buš, vlasnik diplome elitnog univerziteta, čiji ratnički impuls – umesto znanja, promišljanja ili suočavanja sa moralnim dilemama – kontroliše samo Isus. S druge strane su sledbenici i poštovaoci intelektualno podjednako nejakog Osame bin Ladena koji se uglavnom pominju uz odrednice kao što su “bezumni”, “krvoločni”, “islamoludaci”... Nekoliko nepovezanih događaja, ali i tekstovi koji su štampani povodom sve bližeg “sumraka Bušove ere”, dovode u pitanje neke od ovih stereotipa i ukazuju da je za razumevanje strategije obe strane potrebno poznavanje dva obimna “kanona” u kojima, bez obzira na stalno pozivanje na Bibliju i Kuran, ne dominiraju svete knjige, već profani i iznenađujuće visokoumni tekstovi. Pažnju na intelektualne korene zapadnjacima teško razumljivog islamističkog fanatizma ponovo su skrenuli (neuspeli) teroristički napadi u Velikoj Britaniji. Iza njih su stajali lekari, ljudi, kako CNN naglašava iz sata u sat, “čiji je posao da spasavaju tuđe živote”. U njihovom okretanju islamizmu važnu ulogu je odigrala politička filozofija Egipćanina Sajida Kutba. Samo nekoliko dana pošto je jedan od lekara pokušao da svojim gorućim telom zapali zgradu aerodroma u Glazgovu predsednik Buš je poništio dvogodišnju kaznu zatvora I. Luisu Libiju. Spisak intelektualaca i političara koji su potpisali peticije i zahteve za amnestiranje Libija predstavlja leksikon moćnika američkog neokonzervativizma, iako je Libi formalno bio samo šef kabineta potpredsednika Dika Čejnija. Ali, u Bušovoj administraciji mesto u hijerarhiji nije merilo moći i uticaja. Libija američki mediji opisuju kao reprezenta nevidljive, misleće strane Bušove administracije. Imao je ključnu ulogu u formulisanju američke spoljne politike i jedan je od glavnih zagovornika “preventivnog udara”, što je samo drugo ime za agresiju bez povoda. Libi je, kao i njegov mnogo poznatiji učitelj Pol Volfovic, jedan od neokonzervativaca, odnosno “političkih štrausovaca”, ljudi koji tvrde da su sledbenici političkog filozofa Lea Štrausa, izbeglice iz nacističke Nemačke koji je na raznim američkim univerzitetima predavao sve do smrti 1973. godine. En Norton, profesorka političkih nauka na Univerzitetu Pensilvanije, citira u svojoj knjizi “Leo Štraus i politika američke imperije” shvatanje da je “svet danas podeljen između sledbenika Lea Štrausa i Sajida Kutba”. Iz kruga političkih štrausovaca, mešavine stvarnih i samozvanih sledbenika nemačko-američkog filozofa, dolazi avangarda ratobornog “bušizma”, intelektualci kojima su uvek bila otvorena vrata Bele kuće. Oni su zauzeli ključna mesta u vojnom i bezbednosnom establišmentu SAD. S druge strane, Ajman al-Zavahiri, “Bin Ladenov mozak”, ideolog Al kaide (i oftalmolog), najpoznatiji je Kutbov đak. Izašao je iz zatvora u kome je Kutb obešen Naserovom voljom, pošto je napisao manifest modernog islamizma, knjigu “Znakovi pored puta”. Kutb nije dao putokaze samo za stvaranje globalnog islamskog carstva, već i, kako tvrdi, dostizanje istinske ljudske slobode. Štrausovci su već stigli mnogo dalje. Oni su ubedili predsednika najmoćnije svetske sile da prati njihove putokaze. To im je uspelo, između ostalog, i zato što su izneverili, ili do neprepoznatljivosti reinterpretirali mnoge elemente Štrausove kompleksne misli. Neki autori smatraju da se Štrausu, čoveku “nesnalažljivom u svim praktičnim stvarima”, ne bi dopali mnogi od postupaka koje njegovi sledbenici pravdaju njegovom “prefinjenom” filozofijom. (Sam Štraus je studente koji su postali njegovi sledbenici zvao “moja štenad”.) Za razumevanje razočaravajućeg učinka Bušove administracije potrebno je zaroniti mnogo dublje od Štrausa i mislilaca, kao što su Platon, Aristotel i Makijaveli, čijim se delima bavio, ili onih koji su na njega imali značajan uticaj, kao što su Hegel, Hajdeger i Karl Šmit. Neophodno je poznavati i opuse političkih filozofa čija dela ne dovodimo u vezu sa konzervativizmom. Tu prvenstveno spadaju radovi Hane Arent, ali i drugih autora koje politički štrausovci (javno) preziru i koje vezujemo za levicu ili (američki) liberalizam. Norton ukazuje na sličnosti između stavova i “intelektualnog ukusa” oštro suprotstavljenih sledbenika Arentove i Šmita, mada priznaje da će ovakva tvrdnja “izazvati osećaj odvratnosti kod zilota” u oba tabora. Norton opisuje Arentovu i Štrausa kao dva “Hajdegerova deteta” čije stavove, uprkos neskrivene međusobne mržnje, ne vezuje samo tragedija egzodusa i života u emigraciji i njihova, jedno vreme zajednička, intelektualna biografija. Norton kod njih dvoje vidi “porodičnu sličnost”, želju da “poprave” grešku svog “oca” i vrate filozofiju u politiku. Arentova i Štraus su zato svojim sledbenicima preneli “strast prema političkom i prema filozofiji” i čvrstu veru da ih je konačno moguće skladno spojiti baš u Americi. Retko kada je više ideološki jasno opredeljenih intelektualaca bilo u vlasti u SAD kao tokom dva Bušova mandata. Pitanje da li je Buš svesno ili ne oživotvorio štrausovsku sintezu (koja je nazivana i “antiintelektualnim bastardom” i “ideološkom papazjanijom”) može delovati akademski. Ali, bavljenje tekstovima Štrausa i Arentove, intelektualnih ikona prošlog veka, i manje slavnim opusima njihovih sledbenika, može pomoći da dobijemo odgovore na neka naizgled nepovezana pitanja. Na primer, zašto je Buš razočarao američke Srbe (koji su glasali za njega) i one srpske političare koji su verovali da će veliki teksaški hrišćanin okrenuti Klintonov proalbanski list i stati uz “braću po veri” na Kosovu? Zašto je izneverio svoje najbrojnije i najodanije glasače – hrišćanske (ultra)konzervativce u američkoj provinciji? Ili, zašto je broj samoubilačkih napada islamskih fundamentalista u svetu danas sedam puta veći nego pre lažima pravdane invazije na Irak? Kutbovi militantni sledbenici, za razliku od štrausovaca, nemaju nosače aviona i (navodno) precizne rakete. NJihovo glavno oružje su eksplozivom opasana tela šehida. Piter Bergen, britanski stručnjak za terorizam, tvrdi da je rat u Iraku, na kome su “leokonzervativci” (što je samo drugo ime za štrausovce) insistirali mnogo pre Bušovog dolaska na vlast, pomogao teroristima da u Iraku “usavrše napade” i ovladaju “destruktivnijim tehnikama”. On kaže da smo danas svedoci “najveće samoubilačke kampanje u istoriji” i da su taktike razrađene u Iraku već “migrirale” u ostatak sveta. To štrausovcima ne smeta; 11. septembar je učinio (i) ono što su smatrali najneophodnijim: probudio je pospanu velesilu. Time je otvoren prostor da njihove “filozofske ludorije” postanu temelj američke spoljnopolitičke strategije. Sva zla, dva stara koja su opsedala Štrausa i Arentovu, i novo, islamističko koje je udarilo na Bušovu Ameriku, povezana su u jasnu i uznemirujuću sliku: “islamofašizam” je u svesti Amerikanaca zauzeo mesto komunizma. Štraus i Arentova su delili i opsesiju shvatanjem da politička filozofija nije bila pripremljena da odgovori na nacističko i staljinističko zlo. NJihova dela u velikoj meri predstavljaju dva pokušaja da se stvori odgovarajući, ne samo teorijski, aparat za suočavanje sa budućim zlim totalitarizmima – civilizacija ne sme ponovo doći u opasnost da nestane. Ujedinjavalo ih je, kako piše En Norton, i shvatanje da “pretnja od Sovjetskog Saveza nije samo pretnja od totalitarizma”, već pretnja s istoka – “orijentalne despotije i azijskog mentalnog sklopa, običaja, sujeverja i okrutnosti”. Oboje su poverovali da je, kako je Hegel sugerisao, “razum našao utočište u Americi”. I Štraus i Arentova su se plašili za sudbinu modernosti. Oboje su verovali da antička filozofija “može ojačati, ne samo modernu filozofiju, već i američku demokratiju”. Štraus je smatrao da se liberalna demokratija mora spasavati od nihilizma i relativizma, “pošasti” kojih se ovaj izbeglica iz nacističke Nemačke posebno plašio jer je verovao da utiru put tiraniji. Štrausovci su kasnije jedan uspešan recept za borbu protiv tih pošasti našli u izraelskoj “demokratiji”. Norton piše da oni izraelski sistem smatraju primerom “čvrstine koja je Americi nedostajala”. Američka “veština opstajanja” je “zarđala” i štrausovci, mada ne i sam Štraus, u Izraelu, zemlji koja je “naučila kako da disciplinuje demokratiju”, nalaze “učitelja”, model kako se demokratska “rđa” može skinuti. Štrausovci kao da su zaboravili da je jedna od velikih briga njihovog filozofskog oca bila to što zapadnjaci ne poznaju ništa sem Zapada. Mnogi sledbenici Hane Arent su pak poverovali da izvan Zapada danas i nema šta da se spozna. Oni, kao i štrausovci, veruju da istorija seleći se sa istoka prema zapadu, iza sebe, na Orijentu, nije ostavila ništa sem despotije. Štrausovci su ostali verni Štrausovom stavu, koji je izneo u knjizi “Čovek i grad”, da “da bi svet postao bezbedan za zapadne demokratije... svaka pojedinačna zemlja kao i međunarodni poredak država moraju postati demokratski”. Lik Sadama Huseina je, kao i Miloševićev pre njega, prepoznat u Štrausovom opisu onih koji pružaju otpor i koji “u ropstvu drže milione ljudskih bića.” Štraus je bio uveren da je liberalna demokratija krhki poredak i da je suviše ranjiva ako funkcioniše samo u malom broju zemalja. Štrausovci su kasnije tvrdili da opasnost predstavljaju sve zemlje koje ne dele “američke demokratske vrednosti”. Štraus je pisao da “jedino obuzdavanje u koje Zapad može da ima izvesno poverenje je strah tiranina od njegove ogromne vojne moći”. Bušu bliski štrausovci su otišli korak dalje i zaključili da će to “poverenje” biti mnogo veće ako je pretnja uverljiva, odnosno ako se vojna moć stvarno i koristi. U ovome leži jedan od ključnih razloga njihove podrške Klintonovoj agresiji na Srbiju koja je branjena i opravdavana arentovskim diskursom. Bio je to jedini čin administracije Bila Klintona, političara koga su neskriveno mrzili, koji je dobio bezuslovnu potporu političkih štrausovaca. Štrausovci su zaključili i da je došao “američki trenutak u istoriji”, da samo SAD mogu spasiti Zapad, i da to preko potrebno spasenje (u formi izvoza demokratije silom) može doći samo ako su konzervativci – ne bilo koji, već baš “leokonzervativci” (što znači štrausovci) – na vlasti u Beloj kući. Širenje demokratije po svetu, što je njihov glavni javno objavljeni cilj, ne podrazumeva ni upotrebu demokratskih sredstava ni preveliku probirljivost kada se radi o izboru saveznika. Ovi obožavaoci Makijavelija nisu krili oduševljenje “modernim prinčevima”: Ataturkom, Mušarafom i singapurskim premijerom Li Kuan Juom. Qubav štrausovaca prema (orijentalnim) “autokratskim demokratama” nije bila posledica samo toga što su oni služili interesima Zapada, već što su i sami pokušavali da budu (pravi) Evropljani. Za štrausovce ta prava Evropa završava nedaleko od Beča i Berlina. Mrak i opasnost, kakvu su “krotili” Ataturk, Li, Mušaraf i ostali “junaci” autokratske modernizacije, počinje već tu negde, pored obala Dunava i Odre. U prethodnim pasusima navedeni su neki od razloga zašto je bavljenje – i štrausovaca i sledbenika Arentove – ne samo Orijentom, već i Balkanom, koji oni često shvataju kao njegovo prljavo evropsko predvorje, potencijalno opasno. Takođe, korist od primene njihovih ideja u politici prema ovim prostorima će obično biti slučajna, bez obzira na opravdanja koja se navode i eventualnu kolateralnu dobrobit od njihovog upliva. Za Arentovu i Štrausa “svi politički događaji su posmatrani kroz prizmu uspona i pada nacističke Nemačke”, piše Norton. Oni su ono što su doživeli u Evropi dvadesetih i tridesetih “uzeli kao model za razumevanje svake politike na svakom mestu”. Ono što je za nas najvažnije je da se to “na svakom mestu” odnosi i na ona mesta, kao što je, na primer, Srbija, u kojima nisu zadovoljene neke od temeljnih pretpostavki na kojima su sagrađene teorije kojima se objašnjava naša prošlost i presuđuje o našoj budućnosti. Evrocentričnost Arentove i štrausovaca nije problematična samo kada govorimo o zemljama koje leže istočno ili (previše) južno od njihove zajedničke kolevke. Oni, naročito Arentova, i u slučaju SAD, kako piše Norton, ignorišu “veliki uticaj afričkih i azijskih elemenata na američku kulturu”. Odgovor Hane Arent na pitanje šta čini politiku polazi od sećanja na nacističko potčinjavanje nepolitičkog. Ona je čak “ignorisala svakodnevicu” i u svojoj novoj domovini. Idealizovala je Ameriku i njene institucije, odnosno, kako u uvodu zbornika “Hana Arent i Leo Štraus”, koju je izdao Univerzitet u Kembridžu, piše Peter Graf Kilmansek, Arentova je “podigla američku republiku na status mita”. Sledbenici Arentove i Štrausa našli su se na istoj strani i nekoliko decenija pre suočavanja sa “Miloševićevim Srbima” i političkim islamom. Taj veliki susret suprotstavljenih intelektualnih tabora, prvi posle otpora Hitleru i Staljinu, bio je vezan za vrednovanje borbe američkih crnaca protiv rasne segregacije. Hana Arent je 1959. godine, u tekstu koji počinje najavom da će ono što sledi “možda šokirati dobre ljude i biti zloupotrebljeno od loših”, zahtevala da se država ne meša u borbu za prava crnačke dece i njihovo integrisanje u američke “bele” škole. Za ovu beskrajno samouverenu ženu bila je neprihvatljiva bilo kakva politizacija pitanja koje je smatrala “društvenim”, kao što su, na primer, ženska prava, obrazovanje ili ekonomija. Mešanje privatnog i javnog, društva i politike, kako je tvrdila Arentova, “ugrožava opstanak republike” i demokratije. Već je tada, krajem pedesetih, odbijanje Arentove da prihvati mogućnosti da kulturna pitanja mogu postati politička, a da “republika” ne plati najveću cenu za tu navodnu transgresiju, delovala prevaziđeno, čak i u američkom kontekstu. To je ipak nije sprečilo da ode i korak dalje i proglasi “treći svet”, sva ta mesta gde razdvajanje društvenog i političkog često nije bilo moguće, nebitnim u svetskoj politici. NJeno shvatanje, koje je malo (ili nimalo) relevantno za prostore gde je brkanje privatnog i javnog pravilo, prihvaćeno je vremenom od različitih intelektualno-političkih snaga. Usvojili su ga i “liberali” u Srbiji, koji su baš na ovoj, najosporavanijoj tački njene misli, postali veći “arentovci” i od same Hane Arent. Mada neokonzervativci u SAD nisu smatrali da mešanje, o kome je Arentova napisala stranice (u eseju Reflections on Little Rock koji je uspela da objavi tek dve godine pošto je napisan) koje su najžešće kritikovane, predstavlja bilo kakvu transgresiju, njima su se svideli i zaključci koje je Arentova izvela. Bilo je samo pitanje vremena kada će neki “loši” ljudi pogrešne premise “zloupotrebiti” na tim nebitnim prostorima odakle dolazi stalna “orijentalna” opasnost, gde je politika (pre)često bila sve – pa i sudbina, kao što je Balkan, ili islamski svet gde je navodno obavezujuće razdvajanje privatnog i javnog bilo još teže ostvarivo. Štrausovci su verovali da se sloboda mora ograničiti u ime odbrane liberalne demokratije. NJima se posebno dopala tvrdnja Hane Arent da “manjine nad kojima se vrši represija nikada nisu bile najbolje sudije u takvim stvarima” i njena nedvosmislena odbrana ne samo opravdanosti, već i neophodnosti postojanja diskriminacije u društvu (o čemu je pisala u pomenutom eseju). Mali je korak od ovakvih stavova do shvatanja da nisu sve grupe nad kojima se vrši diskriminacija u istom položaju. Alan Blum, prvi svetski poznati štrausovac i autor bestselera “Sumrak američkog uma”, napravio je razliku između dve vrste diskriminacije. Jedna je ona koja je primenjivana protiv onih koji su, kao na primer Jevreji, bili isključeni i getoizovani od strane drugih. NJima se, po Blumu, mora pomoći jer su ih drugi učinili žrtvama. S druge strane Blum je video američke crnce, za koje je tvrdio da su sami sebe isključili kako bi profitirili, odnosno da su se izdvojili iz sveta da bi ostvarili opipljive privilegije za sebe ili svoju zajednicu. Oni zato, po njemu, ne zaslužuju pomoć i razumevanje. Ovakav odnos prema “samoisključenima” je kasnije samo ekstrapoliran na ceo svet i danas definiše važan aspekt američke spoljne politike. Mesto koje je Blum dao crncima u Americi, njegove kolege, uglavnom prosečni, ali neverovatno moćni Štrausovi đaci, kasnije su dodelili “neistorijskim” Srbima i (nebalkanskim) muslimanima. Ovako dobijena etiketa se ne može lako skinuti ni kada “samoisključena”, “profiterska” zajednica od (pro)zločinačke postane žrtva. Cena profiterstva se mora platiti, a pri njenom određivanju, kako nam je objasnila Arentova, mali, oni čiju dobrobit smatra irelevantnom, nisu relevantne sudije. Tu treba imati u vidu da nema mesta iz koga se vidi više arentovskih nebitnih “manjina” nego kada globalizovani svet gledate iz svemoćne američke “republike” koja je postala imperija. Samo nekoliko nedelja posle klimave pobede na izborima 2000. godine, Buš je, birajući saradnike i savetnike iz redova intervencionistički nastrojenih neokonzervativaca, pokazao da bombardovanje nije bio samo Klintonov, već i njegov mali rat. Alan Blum je na Kornelu i čikaškom Univerzitetu odškolovao najmoćnije među onima koji se danas diče Štrausovim imenom. Tek su 1987. godine, sa Blumovim ogromnim medijskim uspehom, politički štrausovci izašli iz svog nečujnog “akademskog geta”. Bilo je potrebno samo 14 godina – plus jedan Yordž “NJ” Buš i jedan 11. septembar – da bi zavladali Amerikom. Nigde jaz između štrausovske “filozofske politike” i njenih rezultata nije veći nego u okupiranom Iraku. Invazija Sadamove domovine trebalo je da kruniše njihov politički trijumf u SAD. Frensis Fukujama, profesor na Yons Hopkins univerzitetu i jedan od retkih disidenata iz štrausovskog kruga, napisao je da su neokonzervativci napadom na Irak pokušali da “poguraju istoriju pravilnim korišćenjem snage i volje”. Štrausovci tvrde da su za to imali jake razloge. Totalitarizam, po njihovom shvatanju, trijumfuje kada individualizam i relativizam zavladaju društvom. To je neophodno sprečiti pre nego što bude kasno. Doba spoljne pretnje, stvarne ili izmišljene, ili još bolje rat, taj moćni neprijatelj ambivalencije i skepse, vremena su kada je ljudima najlakše nametnuti stroge moralne zakone i zaštititi društvo od korozivne snage slobodne volje. Bušu se mnogo toga svidelo u filozofskom shvatanju koje je zahtevalo “energičnog vođu i disciplinovani narod”. Povrh svega Štrausovi sledbenici su rekli da će lider radi “dostizanja plemenitog cilja” nekada možda morati da “uđe u zlo”. Ništa štrausovcima nije sveto. Religija je važno sredstvo za uvođenje građana u moral i za pacifikovanje njihovih znatiželjnih mozgova. Ali, to ne znači da su i sami štrausovci religiozni. Religija im je važna jer je korisna za ostvarenje njihovog utopijskog cilja da oslobode svet od zla – sve se može umotati u oblandu ispunjavanja božje volje. Yon Volš, američki antiratni aktivista, napisao je da su za štrausovce religije, patriotizam i nacionalizam samo velike korisne laži kojima je ponekad potrebna pomoć malih korisnih laži, kakva je ona o “imanentnoj opasnosti” od Sadamovog (nepostojećeg) oružja za masovno uništenje. I ovde su oni izneverili stavove svog učitelja. Štrausa i Arentovu, kao i mnoge druge izbeglice koje su doživele Evropu pod Hitlerom tridesetih ili četrdesetih, ujedinjavala je sumnjičavost prema patriotizmu koji su štrausovci kasnije proglasili za jednu od glavnih vrlina. Patriotizam je za Štrausa zaklon koji obično služi da sakrije “privatni i javni gangsterizam”. Svoje stavove i tekstove neokonzervativci – vođeni Štrausovim tumačenjem ključnih tekstova antičkih filozofa koji su bili odlučni da izbegnu Sokratovu sudbinu – obogatili su skrivenim, ezoteričnim značenjima koja navodno sadrže one stvari koje neinicirane mase ne bi pravilno razumele. Štrausovci veruju da je istina nepodnošljivo teška, da obični građani s njom ne bi mogli da se nose, i zato im nije bilo teško da šire “plemenite laži”. NJihovi kritičari su ih zauzvrat nazvali “moralno hendikepiranim... kompulsivnim lažovima” koji rat tretiraju “kao ekskurziju” i koji visoke moralne standarde primenjuju na sve sem na sebe. Rat protiv terora je za štrausovce idealan sukob zato što briše granice koje bi omogućile građanima da ga ignorišu i žive bez straha. Neće ga na svojoj koži osetiti samo (plaćeni) dobrovoljci pod komandom Pentagona koji se kuvaju u paklu iračke pustinje, već svako ko, makar i u najzabačenijem američkom gradu, uđe u aerodromsku zgradu ili železničku stanicu. BBC Buša navodi kao primer političara koji, umesto da građanima obezbedi ostvarenje snova, “obećava da će ih zaštititi od noćnih mora”. Yonatan Frilend u uticajnom magazinu Nenj York Revienj of Books tvrdi da je Buš, zahvaljujući “spektakularnom neuspehu u Iraku”, “uradio ono što je bio Bin Ladenov posao”. Ne radi se samo o ratovima. Štrausovci su, vođeni avanturizmom i (kontra)revolucionarnim žarom, odvojili tradicionalni američki konzervativizam od većine principa koji su ga karakterisali. Rezultat njihovog neobičnog i nestrpljivog, “radikalnog konzervativizma” je imperijalna arogancija supersile koja je prividno bez kolonija, ali sa 737 baza u inostranstvu i sa vojnim prisustvom, različitog obima, u čak 132 od ukupno 192 država sveta. Frilend piše i da se, kao i svi kolonijalni projekti u istoriji, i ovaj današnji američki opravdava “civilizatorskom misijom”. Štrusovci su joj dodali i apokaliptični element predstavivši tu misiju kao jedinu alternativu propasti Zapada. NJihovo vreme ipak još nije isteklo. Može se pokazati da će irački debakl – baš kao i vijetnamski na koji sve više liči – biti samo jedna izgubljena bitka u ratu bez granica koji će posustala američka imperija na kraju dobiti. Radi se o oružanom sukobu bez jasno definisanog neprijatelja, bez frontova i bojišta, ratu u kome je teško čak i zamisliti kako bi mogla da izgleda pobeda. Zato ćemo možda morati da sačekamo nekoliko decenija pre nego što dođemo do konačnog suda o medijski već ozloglašenoj štrausovskoj “filozofskoj politici” koja veruje da će ovo biti njen vek i koja odbija da bude uzdržana.