Bolni neuspeh

Slažem se sa I. Mlađenovićem da sam namerno prećutao, kako on to kaže, „organizacionu farsu” koja je pratila Konkurs za programsko rešenje blokova 25 i 26 na Novom Beogradu, jer se u Ogledalu kritike bavim isključivo stručnim aspektima arhitektonskih zbivanja, a ne i staleškim ili organizacionim pitanjima vezanim za udruženja i društva arhitekata. Pišući osvrt na Konkurs, imao sam uvid u saopštenje žirija, katalog i izložbu radova, i nije mi bilo potrebno ništa drugo da dam svoju ocenu ovog takmičenja. Žiri je, po meni, imao veoma kompetentan sastav i, kako sam naglasio u osvrtu, pažljivo je pregledao sve radove i svaki od njih propratio opisnim i analitičkim komentarom, te sažetom ocenom. Takmičenje je, inače, održano uz anonimno učešće autora i, koliko je meni poznato, proteklo je u skladu sa ustaljenim pravilima. Pretpostavljam da bi ono bilo završeno bez bilo kakvih, bar javnih, osporavanja da se Mlađenović nije našao oštećenim zbog lošeg plasmana svog projekta rađenog u koautorstvu sa arh. Vedranom Zelićem. Prema saopštenju žirija njihov rad je eliminisan iz konkurencije za nagrade već u prvoj, široj selekciji, a sam smatram da njihovo rešenje spada među najslabije od trideset konkursnih predloga. Primedba Mlađenovićeva da bih ja, kao kritičar arhitekture, morao znati da se „... trenutno nigde u svetu ne grade, niti planiraju gradnje, četiri mamutska tornja na jednom mestu” deluje doista šaljivo. Tvrdnju „nigde” on odmah poništava nabrajanjem četiri grada (mada je mogao da im doda još koji), a tornjevi visine 200 metara danas nikako ne spadaju u kategoriju „mamutskih”. Milorad H. Jevtić