Blagodeti ravnoteže

Na primedbu upućenu pre nekoliko meseci Nenadu Čanku, da se zapravo zalaže za nezavisnost Kosova, on je odgovorio da takva optužba ne stoji jer bi to bilo isto kao kada bi neko optužio lekara za rak koji je otkrio pacijentu. Naizgled dovitljiv, odgovor formulisan na ovakav način zapravo nije tačan. Ako bismo koristili istu metaforu, onda bi formulacija koja bi pravilno odražavala smisao izjava Čanka o pitanju Kosova i Metohije bila sledeća: doktor jeste postavio dijagnozu oboljenja od raka što samo po sebi, barem iz perspektive lekara ne predstavlja problem, ali je onda rekao pacijentu – a ovde već problem nastaje – da se protiv raka ne treba boriti. Kao da je nebitno da li će pacijent živeti koji dan, mesec ili godinu duže? Kao da je nebitno da li će možda u toj borbi pacijent i savladati bolest? Drugim rečima, lekar je rekao pacijentu da se prepusti bolesti, odnosno smrti. Jasno je da ovakav savet može dati samo lekar kome, u najmanju ruku nije mnogo stalo do života svog pacijenta. I zaista, bilo bi jako zanimljivo prisetiti se danas svih izjava u kojima se iznosila tvrdnja da će se pitanje statusa Kosova i Metohije neizostavno rešiti nezavisnošću srpske pokrajine do kraja 2006. godine. Zanimljivo bi bilo osvrnuti se i na izjave, mahom istih ljudi, u kojima se izražavala velika sumnja u postojanost ruskog stava o pitanju Kosova i Metohije i neverica da bi Rusija mogla iskoristiti pravo veta u Savetu bezbednosti UN. Oni koji su takve stavove iznosili sistematski su se pozivali na princip realnosti koji je tobože ukazivao na neminovnost nezavisnosti južne srpske pokrajine. Upotreba tog argumenta je istovremeno imala za cilj da pokaže i svu beskorisnost borbe za očuvanje Kosova u sastavu Srbije kao i tvrdoglavost, da ne kažemo zaslepljenost ili zatucanost svih onih koji se bore protiv nezavisnosti dela teritorije sopstvene države. Upotreba argumenta realnosti ne može međutim a da ne izazove sumnju, kako u njegovu logičku ispravnost, tako i u namere ljudi koji su iznosili i još uvek iznose pomenute stavove. Sumnja se javlja iz jednog prostog razloga: jarko priželjkivana “realnost” nikako da se podudari sa (stvarnom) realnošću. Događaji naprosto konstantno demantuju stavove o nezavisnosti Kosova i Metohije. Poslednja dešavanja u Savetu bezbednosti dobro ilustruju tu činjenicu. Nakon odbacivanja više nacrta rezolucija koje su otvarale mogućnost sticanja nezavisnosti za Kosovo i Metohiju - za poslednji nacrt ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin rekao je da su šanse da prođe “ravne nuli” - postalo je očigledno da će se rešenje za status Kosova i Metohije tražiti još mesecima, ako ne godinama. U takvim okolnostima, jedino što je očigledno jeste da sadašnja realnost ne pruža mogućnost za nezavisnost Kosova i Metohije. To naravno ne znači da do takvog ishoda neće doći. Ali svakako znači da takav ishod nije neminovan i da je samim tim moguće da do njega nikada ne dođe. Utoliko pre što postaje jasno da su se međunarodne okolnosti i odnosi snaga po prvi put od početka devedesetih, uravnotežili i da se polako bliži kraj unipolarnog sveta. Naime, prvi put od raspada SFRJ jedna velika sila je u mogućnosti da brani srpsku poziciju na delotvoran način. Ova činjenica svakako predstavlja novost za zemlju kojoj je opšti međunarodni kontekst retko bio naklonjen poslednjih petnaestak godina. Za Srbiju je od početka devedesetih skoro svaki značajniji događaj onemogućavao ostvarenje nacionalnih interesa: od potpisivanja Sporazuma o EU iz Mastrihta koje je omogućilo Nemačkoj da iznudi od svojih evropskih partnera priznanje jednostrano proglašenih nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, do strukturalnog poremećaja međunarodnog sistema prouzrokovanog padom SSSR-a koji je izolovao Srbiju. Unipolarni momenat, sa SAD kao jedinom supersilom, po Srbiju je bio koban. Ekonomski embargo, pad Republike Srpske Krajine, NATO agresija 1999. godine učinili su da srpski narod na poprilično bolan način iskusi odsustvo ravnoteže u međunarodnim odnosima. Računica je prosta u unipolarnom svetu: zemlja čiji se interesi ne poklope, ili još gore, suprotstave, interesima jedine velike sile, osuđena je na poraz jer je najčešće sistem ostavlja bez pravih saveznika. Iz tih razloga povratak Rusije na međunarodnu scenu predstavlja veliku šansu za Srbiju, jer sama struktura međunarodnog sistema dobija nove obrise. Iako bi bilo preterano, i intelektualno netačno govoriti o novom hladnom ratu, nesporna je činjenica da Ruska Federacija danas vodi agresivniju spoljnu politiku. Preduslov za navedenu emancipaciju, posle teškog perioda državnog rasula i opšte korupcije devedesetih, bila je temeljna konsolidacija zemlje učinjena za vreme dva mandata predsednika Putina. Zasnovana na povratku državne kontrole nad energetskim sektorom i velikim prirodnim resursima – Rusija zauzima prvo mesto po rezervama, proizvodnji i izvozu gasa, uz to je Rusija drugi proizvođač i drugi izvoznik nafte na svetu, a po količini dokazanih rezervi na svojoj teritoriji zauzima osmo mesto – i zahvaljujući visokim cenama energenata, Rusija se ekonomski oporavila. Svi makroekonomski pokazatelji su pozitivni. Prevremeno je otplatila dug Pariskom klubu poverilaca 2006. godine. Nezaposlenost je smanjena sa 12,7% koliko je iznosila 1999. godine na 7,7% 2005. Bruto nacionalni proizvod za 2006. je dostigao 1.584 milijardi dolara. Ekonomska dobit od uvoza nafte je omogućila Rusiji da poveća rezerve od 12 milijardi u 1999. godini na 315 milijardi dolara 2006. godine. Direktne strane investicije su 2005. godine iznosile 26 milijardi dolara, a za prošlu godinu su procenjene na 30 milijardi. Prosečna godišnja stopa privrednog rasta za period od 1999. do 2005. godine iznosi 6,4%. Ekonomska snaga ruske države je omogućila i konsolidaciju ruske vojske, operacionalizaciju novih sistema oružja poput balističkih raketa “topolj-M” i “bulava” i koncepciju novih. Iako se još uvek ne može porediti sa vojnim budžetom SAD-a, ruski vojni budžet za ovu godinu iznosi oko 30 milijardi dolara. Pored navedenih ekonomskih pokazatelja pokazana je i čvrsta politička volja da se zemlja sačuva i izdigne – od najavljene politike za povećanje nataliteta do pokazane odlučnosti u borbi protiv separatističkog pokreta u Čečeniji. Ono što je, pak, najbitnije za rusku politiku uravnotežavanja nije povratak ekonomske moći Rusije – koja naravno predstavlja neophodan ali ne i dovoljan uslov – već postojanje spora između Rusije i SAD. Odlučujući faktor agresivnije i u potpunosti emancipovane spoljne politike Rusije leži zapravo u ruskoj percepciji SAD kao potencijalne pretnje po ruske interese. O toj percepciji najbolje svedočanstvo pruža govor Vladimira Putina u Minhenu februara ove godine. Ruski predsednik je jasno rekao da se na širenje severnoatlantskog saveza na istok, odnosno opkoljavanje Rusije i samim tim uspostavljanje veće kontrole nad energetskim putevima, kao i na postavljanje antiraketnog štita, iz Moskve gleda kao na neprijateljski čin. Kada se dve sile spore oko strateških stvari onda se nalaze u sporu i u sporednim predmetima. Stoga nikako ne treba da čudi što se Moskva protivi svuda gde može odlukama Vašingtona. Ne treba da čudi što prodaje sisteme protivvazdušne odbrane Iranu ili Venecueli. Ne treba da čudi što ne prihvata nametanje rešenja za Kosovo i Metohiju. Rusija je ta koja čini protivtežu američkoj spoljnoj politici. Od ove ruske politike uravnotežavnja Srbija može samo da profitira. Ipak, moglo se čuti u srpskoj javnosti, pa čak i među najvišim državnim zvaničnicima, da nikako nije dobro što smo postali predmet spora velikih sila. Istaknuta je, kao ilustracija naše nezahvalne pozicije, afrička poslovica koja kaže da trava strada kada se slonovi biju ali da još više strada kada slonovi vode ljubav. Van konteksta, izrečena bojazan je verovatno ispravna. U našoj situaciji međutim, pomenuta poslovica kao i žaljenje što smo postali predmet spora između velikih sila, tj. SAD i Ruske Federacije, nije primenljiva. Jer da se “slonovi nisu potukli”, odnosno da Rusija nije istrajavala na poziciji da bez saglasnosti Beograda ne može biti rešenja, na Kosovu i Metohiji bi se uveliko slavila nezavisnost. Alternativa je prosta: ili gubimo meč, ili ostajemo u igri. Nesporno je da smo još uvek u igri kao što je nesporno da je za to zaslužna Rusija. Preduslov da nam Rusija pomogne je naravno bio da ne pokleknemo i ne poverujemo u neminovnost po nas najgoreg rešenja, što su mnogi na ovdašnjoj javnoj sceni sugerisali kroz pomenutu priču o “realnosti”. Međutim, ako je tačno da smo još uvek u igri (možda i više nego ikad za poslednjih sedam godina) zahvaljujući ruskom stavu, podjednako je tačno da ruski stav sam po sebi ne rešava pitanje Kosova i Metohije već ga dovodi, barem trenutno, u pat poziciju. Stavovi glavnih aktera, kao i sila koje ih podržavaju dijametralno su suprotni. Kada se kaže da je jedino prihvatljivo rešenje ono oko kojeg se dogovore strane u sporu, jasno je da trenutno ne postoji mogućnost da se dođe do kompromisa. Između albanskog stava “ništa sem nezavisnosti” i srpskog stava “sve sem nezavisnosti”, teško da postoji manevarski prostor. Kako izaći iz ove pat pozicije? Francuzi, koji rešavaju mnogo jasnije i manje sporno pitanje Nove Kaledonije već dvadeset godina, i čije rešavanje nije predviđeno još narednih desetak godina, često koriste lepu izreku – ostaviti vremenu još vremena. Time zapravo naglašavaju da protok vremena, sam po sebi može biti delotvoran i da je potrebno da celokupan kontekst na neki način sazri da bi se određenom problemu pronašlo rešenje. U slučaju Kosova i Metohije jasno je da sada ne može biti istovremeno brzog i dobrog rešenja. Utoliko je razvoj događaja u kojem se sve češće pominje nastavak pregovora vrlo ohrabrujući. Podjednako je ohrabrujući stav većeg dela “međunarodne zajednice” o nepriznavanju jednostranih akata koji jedini mogu predstavljati brzo “rešavanje” kosovskog problema. Ovakav stav je u potpunosti opravdan, naročito kada se ima u vidu da nijedno jednostrano rešenje problema u ovim balkanskim krajevima nije proteklo bez prolivanja krvi i talasa izbeglica pa verovatno ne bi ni ovo. Čini se da Kosovo nikada nije bilo tako blizu nezavisnosti kao u prvoj polovini 2007. godine. Činjenica da se to još nije dobilo mogla bi po automatizmu da oslabi samu ideju o nezavisnom Kosovu. Uostalom, već se proučavaju alternative. Sve češće se u poslednje vreme provlači po medijima ideja o podeli pokrajine. Istini za volju, ovo rešenje nije sasvim besmisleno ali da bi se zaista efikasno sprovelo zahteva dva elementa koja ga osetno komplikuju. Prvo, podela se ne može odvijati srazmerno broju i prisutnosti Albanaca i Srba jer ta teritorija nije ničija zemlja pa da postotak teritorije bude proporcionalan postotku stanovništva koje na njoj živi. Morali bi se takođe uzeti u obzir i spomenici srpske kulture. Osim toga, takvo rešenje bi bilo legitimno samo ako bi se na isti način otvorila i druga pitanja na prostoru bivše Jugoslavije, kao što su pitanja Albanaca u Makedoniji, Albanaca i Srba u Crnoj Gori, Srba u Republici Srpskoj, Srba u Hrvatskoj. Takav pristup, svakako koherentan i pravedan zahtevao bi vrlo kompleksan posao redefinisanja granica na zapadnom Balkanu. Lord Dejvid Oven je upravo 2001. godine predlagao sazivanje međunarodne konferencije na kojoj bi se ponovo iscrtale granice između republika bivše Jugoslavije. Postoji ipak mnogo jednostavniji i realniji način da se dođe do pravednog, koherentnog i principijelnog rešenja. To rešenje je suštinska autonomija Kosova i Metohije u okviru Srbije. Osim što ovakvo rešenje zaista izlazi u susret legitimnim aspiracijama i Albanaca i Srba, ono je i u skladu sa načinom na koji su se rešavali slični problemi u bivšoj Jugoslaviji što je od najvećeg značaja za stabilnost regiona. Glavni problem naravno ostaje: kako će Albanci kojima je toliko puta obećavana nezavisnost prihvatiti takvo rešenje? Za sada sigurno neće. Upravo zbog toga treba ostaviti vremenu još vremena, jer će promena albanskog raspoloženja na kraju biti uslovljena. Za sada je sigurno da smo se nepovratno udaljili od najgoreg mogućeg rešenja za Srbiju – nezavisnosti cele pokrajine. Ostaje još da se vidi koliko je moguće približiti se razumnom rešenju koje Srbija nudi – suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije u okviru matične države. (Autor je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu)