“Kupio sam sebi plastičnu lutku...”

Pre neki dan NIN je ovako čuo u Šumatovcu: “Kada ostareli patrijarh prestane da mi čestita svaki Uskrs i Božić sa dve želje: da se reprodukujem i da čuvam Kosovo ko zenicu oka svoga, možda će mi ponovo biti i do seksa.” Ako je neko pomislio da se to Ivana Dulić-Marković ponovo obrušava na srpskog patrijarha Pavla samo zato što je u pismu premijeru zatražio ukidanje “bebi PDV-a”, grdno se vara. Nije Ivana. Nego jedna sasvim obična Mirjana J. (34) sa Voždovca, prevodilac italijanskog jezika u jednoj stranoj firmi u Beogradu. Ona nije udata i neće da rađa u Srbiji – ni za živu glavu. Ukratko, ova prezaposlena mlada žena kaže da je “deca uglavnom nerviraju, oduzimaju puno vremena, zahtevna su, skupa i dosadna, ne možeš da ih baciš kao prošlogodišnji model cipela, ili možeš, ali nije u redu”. Što se Mirjane tiče, “ako nemaš svoj stan, kola, dobar posao i platu od bar hiljadu evra mesečno, nema smisla ni razmišljati o rađanju”. Jer, ona ne zna nijednu uspešnu poslovnu mamu koja živi bez bebisiterke, radi deset sati dnevno i trči kući da pere, pegla, kuva, igra se sa decom i u trenucima odmora – kuva slatko. Ako Mirjanu pitate za “decu iz ljubavi”, slaže se, to je u redu, ali: “Najveći broj onih kojima bih eventualno rodila dete, otišli su iz ove zemlje pre petnaestak godina. To su oni zgodni, duhoviti i obrazovani beogradski dečaci koji su ‘91. imali izbor ili da pucaju i pale od Vardara pa do Triglava, ili da odu u neku zemlju iz koje bi mogli na miru da gledaju kako mi u sopstvenom toru poprimamo psihologiju stada.” Nikakvo ukidanje poreza na bebi-opremu, dakle, pa ni cela plata za vreme porodiljskog bolovanja, Mirjanu neće odobrovoljiti da zatrudni, jer kaže “neće svet propasti ako ga uskratim za sopstvenog naslednika; i dalje će biti dovoljno onih što će puniti Zvečansku prinovama”. Nego, za one koji još možda nisu čuli ko nas je to i kako, od jedne sasvim obične akcije “Pa-pa, PDV!” ponovo saterao u torove da raspravljamo kakva je uloga SPC u Vladi Srbije i kakve to ima veze sa belom kugom koja Srbijom (bez Kosova) hara, ali i “erektilnom disfunkcijom” i “vaginalnom manipulacijom” u srpskim posteljama XXI veka, evo kako je bilo: Aktivisti portala njnjnj.bebac.com i nekoliko nevladinih organizacija su za 20 sati, u 20 gradova Srbije prikupili 40.000 potpisa građana koji podržavaju ukidanje PDV-a na hranu, odeću, obuću i opremu za bebe (26. jun). Vladi je, kako je obznanio mi-nistar finansija Mirko Cvetković, u prvom trenutku bilo “nejasno” koji bi to proizvodi bili (cigarete i kafa, verovatno?) i na koji društveni sloj bi se olakšice odnosile (valjda na penzionere?). Da se slučajno ne bi neko neopravdano ovajdio o neku cuclu i portiklu, odbiše amandman za ukidanje “bebi PDV-a”. E, onda je, dve ne-delje posle vladinog odbijanja da ukine “bebi PDV”, patrijarh Pavle poslao pismo premijeru Vojislavu Koštunici, da vlada, blago nama, pod hitno ukine taj porez na bebeće potrepštine, jer ima da nas nema ni pod onu šljivu. I u vladi se namah sve razjasnilo. Ukida se “bebi PDV”. I ne samo to, pokrenut je i taj nacrt strategije za podsticanje rađanja, opet jedna beživotna, teško izgovorljiva formulacija koja bi trebalo da znači da će trudnice dobijati celu platu za vreme trudničkog bolovanja, biće povećan dečiji dodatak i isplaćivan materinski dodatak nezaposlenim majkama do detetove treće godine. Od 2010. trebalo bi da bude uvedeno pravo na porodični dodatak za treće i četvrto dete u visini najniže osnovice doprinosa do punoletstva deteta, a od 2008. i besplatni udžbenici za treće i četvrto dete tokom celog školovanja. I još svašta nešto, ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će. Buduće vreme koje obećava, mada je Mlađan Dinkić kazao da je njegovo mišljenje da “nije dobro ukinuti porez na bilo koju robu, jer cene ostaju iste i profitiraju proizvođači i da bi bilo bolje rešenje da se određenim kategorijama stanovništva sa nižim dohotkom refundiraju sredstva koja su platili na ime tog poreza”. (18. jul) Borba za “darove Gospodnje”: Nevladin sektor je, kao po komandi, kidisao na devedesetčetvorogodišnjeg poglavara Srpske pravoslavne crkve, predvođen gospođom Dulić-Marković, inače majkom dvoje dece i potpredsednicom (koalicione) G17+. Umesto da zahvali patrijarhu na podršci, kako lepo vaspitanje nalaže. Eto, šta on ima da se meša u porez, i pampers pelene, šta se njega to tiče. I kako to da je premijeru preče pismo patrijarhovo nego 40.000 potpisa građana Srbije? Odjednom je nekako ispalo da su en-dži-o pomalo zlobne i da im je odistinski krivo što je “SPC najuticajnija nevladina organizacija u Srbiji”, reći će Dragan Ćirić (34), otac troje dece i direktor agencije za odnose s javnošću “Kontekst”. “Ako patrijarh Pavle ima toliki uticaj na vladu i koristi ga za nešto plemenito, teško je zamisliti šta bi mogli biti motivi onih koji ga napadaju”, kaže Ćirić. Posebno kada je i više nego poznato da SPC nije ni prva ni poslednja crkva na svetu koja je, zbog bele kuge (rasprostranjene mahom u hrišćanskim zemljama), odlučila da, koliko je to ona u mogućnosti, pomogne državi u podsticanju žena na rađanje. Tako, Vatikan, recimo, ima Papski savet za pitanja porodice, osnovan još pre tri decenije, a papa Benedikt XVI redovno ističe koliko je važno posvetiti se rešavanju problema demografske krize baš kao i ruski patrijarh Aleksij II. Ruska pravoslavna crkva je i od predsednika Vladimira Putina, i od vlade i od Dume zatražila vrlo konkretne poteze za saniranje ruske demografske katastrofe: da se trudnicama obezbedi finansijska pomoć, da se država preko posebnih institucija ozbiljno pozabavi produžetkom prosečnog životnog veka Rusa i smanjenjem smrtnosti. Početkom XXI veka očekivano trajanje života prosečnog Rusa je 58,8 godina, a Ruskinje 71,9, naspram prosečnih 70 godina životnog veka muškarca u Srbiji (bez KiM) i 75,1 godine prosečne Srpkinje. Ni Italijanima ni Nemcima, rimokatolicima, a ni Rusima, pravoslavcima, kao ni protestantima u Holandiji, Švajcarskoj ili Mađarskoj, nije nimalo neobično “uplitanje” Crkve u nacionalnu strategiju suzbijanja bele kuge, pa makar to bilo i u podršci ukidanju poreza na bebi-opremu, što je na Zapadu odavno praksa. Naprotiv. To i jeste, kažu, posao Crkve, da se bavi očuvanjem porodice i nacije, hrišćanskih vrednosti. Ili kako papa Benedikt XVI voli da kaže, “deca nisu opterećenje, nego dar Gospodnji”. Drugo je pitanje koliko zapravo religija u XXI veku može da bude od nekog značajnijeg uticaja na odluku bračnog para ili odluku žene da donese na svet jedan, dva ili pet “darova Gospodnjih”, ili da liši čovečanstvo “darova” kao što je odlučila Mirjana sa Voždovca. Valjda su globalne sekularizacija i ateizacija, čak i svojevrsna dehristijanizacija učinile svoje. Prohujala su vremena kad su vernici slušali šta im sveštenici govore. Rečju, ta vrsta zajedništva se u XX veku polako topila, ljudi su odavno počeli da gube poverenje u bračnu instituciju, sve je veći broj razvoda, a oni koji su taze u braku, sve češće uzvikuju: “Šta mi je ovo trebalo!” U porastu je, pri tom, sve veći broj “labavih” zajednica, porodični sociolozi ih nazivaju kohabitacijama (dr Mirjana Bobić, Od tradicionalnog domaćinstva do partnerstva, Bela kuga, Naše teme, jun 2006). Na razvijenom Zapadu, u EU i Sjedinjenim Državama sve je veći broj LAT (Living Apart Together) zajednica, zapravo parova koji ne žive zajedno, ali nisu samci. A registrovan je i značajan postotak bračnih parova koji su se unapred dogovorili da neće imati decu, tzv. DINKS (Double-Income-No-Kids). Oni su zdravi, visokoobrazovani, mladi ljudi koji u partnerstvu zahtevaju ličnu autonomiju. Zemlja bez nade: Psihoterapeut Aleksandra Janković to objašnjava činjenicom da smo danas i u vezi s pitanjem potomstva i brakova – nespremni na žrtvu: “Žrtva je danas izraz mazohizma. Danas ćete retko čuti da je neko spreman da se žrtvuje zarad nečega što smatra osnovnom ljudskom vrednošću. Živimo u narcističkoj i materijalističkoj kulturi u kojoj se partneri biraju tako da predstavljaju produžetak vlastitih potreba.” Jankovićeva objašnjava da u hrišćanskom okviru, čovek nije centar sveta, ne vrti se svet oko njega. U takvoj, religijski omeđenoj egzistenciji, “učite da je ljubav neodvojiva od žrtve i da podrazumeva žrtvu”, tumači Jankovićeva i dodaje: “Kao da postoji neka precenjena ideja da smo mi ti koji mogu da kontrolišu i život i njegov ishod, a okolnosti nas često demantuju. Materijalne garancije ne postoje, materijalna pomoć države može da bude stimulacija, podsticaj, ali nije dovoljna za suštinsku promenu vrednosnog sistema. Ovakvim vladinim akcijama koje bi trebalo da podstaknu žene u Srbiji da više rađaju, cilj je buđenje savesti, buđenje iz emotivne anestezije. A patrijarhov potez pobuđuje na razmišljanje.” Vuk Stambolović, upravnik Instituta za socijalnu medicinu, međutim, tvrdi da je nacrt strategije za podsticanje žena da rađaju, “skup kratkoročnih mamaca, koji vređaju zdrav razum građana”, a da žene nisu glupe da nasednu na tako nešto: “Ako političari hoće da postignu zadovoljavajući natalitet, onda se to može postići samo socijalnom državom. Zvanična težnja da se poveća natalitet u Srbiji inkopatibilna je sa zvaničnom političkom orijentacijom ili bar, orijentacijom koja se nameće kao jedina zvanična. Dakle, ovde je na sceni strukturalno prilagođavanje, povlačenje države iz raznih funkcija kontrole društvenog života. Veliki je ovde problem što se država povlači iz domena solidarnosti, zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja. Svedoci smo velike tranzicije iz socijalne države u kojoj smo živeli, u kojoj smo imali besplatno i dobro obrazovanje, besplatnu i dobru socijalnu zaštitu, dobru zdravstvenu pokrivenost, u neoliberalnu državu gde se sve to polako gasi. Ideal neoliberalne države jeste da je pojedinac odgovoran za svoj život. Na primer, sa gašenjem domena solidarnosti, već sada smo suočeni sa tim da praktično nemate mesto za svoje dete u obdaništu. Dovoljan je broj mesta, s druge strane, u privatnim obdaništima, ali većina roditelja ne može da plati uslugu privatnog obdaništa. I kako, kad smo siromašni, kad imamo više od milion nezaposlenih, kad je prosečna plata 26 000 dinara...” Drugi, neophodan faktor, pored sistematskog stvaranja socijalne, a ne neoliberalne države, koji dr Stambolović ističe kao osnov istinske strategije za suzbijanje bele kuge jeste – atmosfera nade: “Mi živimo u zemlji u kojoj nema nade. Nada je osnov preživljavanja, osnov našeg susretanja, multiplikovanja našeg života. Ako nemate nadu, onda ste vi ukopani. Znači, ovde bi trebalo da se uspostavi politika koja će u ljudima buditi nadu.” Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, podseća Stambolović, ta se nada pojavila nakratko, 2001. i 2002. Naime, prema stopi nataliteta od 1990. do 2000. godine, može se uočiti konstantni pad nataliteta sa 14,9 (1990) na 9,5 (2000), da bi 2002. skočio na 10,4, a 2003. godine rastao na tom talasu (10,6). “Ali, onda je ubijen Zoran Đinđić i 2004. i 2005. ponovo je zabeležen pad. U Zavodu, kako kažu, još nemaju podatke za 2006. godinu”, precizira dr Stambolović. Vaginalna manipulacija: Kontradiktornost bele kuge od koje su, s jedne strane, obolela najrazvijenija društva u svetu, ogleda se i u tome što, u našem slučaju, njene uzroke treba tražiti u “nenormalnim uslovima za život”, kako piše “Drčna baba” u komentaru na vest o strategiji za podsticaj rađanja na sajtu B92: “U zemlji gde ljudi doslovce preživljavaju, žive sa roditeljima do duboke starosti jer nemaju gde da odu i da se osamostale, gde najbolji i najsnalažljiviji odlaze čim diplomiraju, apeli za povećanje broja dece su čisto politikantstvo.” Vuk Stambolović bi, pri tom, dodao da mnogo zavisi i od nivoa psihosocijalne egzistencije na kojem se nalazi jedno društvo: “Kad govorimo, recimo, o visokoj stopi nataliteta na Kosovu, tu je reč o plemenskom nivou psihosocijalne egzistencije. Mi smo, trenutno, na trećem nivou psihosocijalne egzistencije. A za nju je karakteristična krajnja egocentričnost, nasilje u odnosima, razni vidovi manipulacije i eksploatacije. A to nije sredina za uzgajanje dece. Četvrti nivo psihosocijalne egzistencije je nivo reda i pravde. Tu već ima dece.” Srbija je bila na tom nivou za vreme Titove Jugoslavije. Tu je postojala religija – samoupravljanje. Ona je snabdevala sistem vrednosti, postojala je socijalna država, kakva god da je bila, znao se red, i svako je znao koje mu mesto pripada. Tada je postojao relativno visok natalitet. Sada vlada haos. Redom, pojednostavljeno gledano, nivoi psihosocijalne egzistencije se uspostavljaju iz odnosa pojedinca/društva prema strahu: na prvom nivou, pojedinac se plaši da neće preživeti, na drugom da će ga izbaciti iz plemena, na trećem da neće biti dovoljno jak, da će ga jači na razne načine uništiti, na četvrtom nivou se plaši da se ne ogreši o pravila, na petom (nivo prosperiteta) da neće biti uspešan, na šestom da ga neće voleti (nivo zajedništva). Na sedmom, nema više strahova. Ovdašnji muškarci su, kaže dr Stambolović, na trećem nivou (strah od jačeg), a žene daleko iznad, na petom i šestom (strah da neće biti uspešna i voljena). I eto dodatnog nerazumevanja u srpskim posteljama XXI veka. NIN-ova SMS anketa, uglavnom među visokoobrazovanim, zaposlenim muškarcima i ženama iz Beograda starosne dobi od 27 do 46 godina, potvrdila je pretpostavku da one ipak više hoće decu, nego oni. One bi pristale na trudnoću i uz odgovarajuće žrtve i rizike da lako postanu samohrane majke, ali “nemaju s kim”, a oni “zasad” ne žele decu, ne žele ni brak, ni kohabitaciju, jer bi u bilo kakvom obliku “zajedništva” bili samo “na gubitku”. Dobar deo je iskreno priznao: “Hoću i ženu i decu, ali hoću i miraz!” Romantična ljubav kod Srba još postoji, mada je sve ređe povod za brak. Na pitanje: “Zašto nemaš decu”, jedan ispitanik (43) odgovorio je: “erektilna disfunkcija”, mada je njegova doskorašnja ljubavnica prokomentarisala: “Ma laže, bre, on će pristati i impotentan da bude, samo da mu decu ne spominjem. Uostalom, deca se i s cijalisom prave (novi lek protiv impotencije, popularniji od vijagre, prim.n.).” Rajko B. (33), arhitekta, oženjen, dvoje dece, na pomen “erektilne disfunkcije”, odgovara: “Nije nego vaginalna manipulacija, kao u pesmi Atomskog skloništa.” “Kupio sam sebi plastičnu lutku, Da mi zamjeni tebe, draga, Kad padne noć... Kad stiglo je jutro, ja sam je ispuhao, Jer sve što mi je pružila Bilo je kao kod tebe Vaginalna manipulacija...”