Knjiga straha i zaborava

Zaboravljeni “Model večernje haljine” Milene Pavlović-Barili, preslikan s naslovne strane nekog predratnog “Voga” na korice prve autorske knjige Mirjane Bjelogrlić-Nikolov, nesumnjivo predstavlja više od puke ilustracije. Čitanje ovih dvanaest raznolikih pripovednih celina stvara, naime, neodoljiv utisak da je intrigantni spoj mode i umetnosti, popularne i tzv. visoke kulture, karakterističan za pomenuto, kao i za neka druga ostvarenja srpske nadrealističke slikarke, upravo ono što, hotimično i u izvesnom smislu programski, obeležava i Priče za dosadno popodne. Otuda je neposredno prisustvo Barilijeve i njenih slikarskih motiva, odnosno niza pratećih reprodukcija u najmanje dve priče (“Srce lubenice”, “Opal, bela mačka”) možda manje važno od zapažanja da Mirjana Bjelogrlić-Nikolov zapravo pokušava da u književno-jezičkom mediju na neki način ostvari onaj magično-onirični spoj koji je raspoznatljiv u likovnom rukopisu slavne umetnice. Elementi “narativnosti”, primetni u začudnim figurativnim kompozicijama odabranih slika, postali su, u tom smislu, ovde tematska okosnica pripovedanja koje blagoparodijski oponaša manire horor i detektivske književnosti, i to tako što u isti mah podstiče i izneverava čitalačka očekivanja od ovih izrazito žanrovskih obrazaca. Isti ili sasvim sličan postupak na delu je i u ostalim pričama, koje uvek imaju pseudožanrovski ili pseudomedijski podnaslov (“pačvork-priča”, “sapunska priča”, “virtuelna igrica”, “dnevnik-priča”, “radio-priča”), ali su sve objedinjene uvodnom, “nadrealističkom” pričom, čiji sredovečni junak “od užasa pred praznom hartijom” beži u san, stupajući u nesvakidašnji svet prostornih i vremenskih (“indigo dani”) preklapanja i interferencija. Čini se da se pri tome čitalac najbolje oseća tamo gde je pripovedanje na neki način ipak “stegnuto” i disciplinovano; na primer, u “Tajnom receptu za buku” ili “Muzeju igara”, dok ambicioznije i obimom razvedenije priče, poput pomenutog “Srca lubenice” ili “Kuće ratova”, recimo, iznose na videlo koncepcijsku ambivalentnost ove knjige. Osim oslanjanja na “razbarušeno” barilijevsko-nadrealističko nasleđe Priče za dosadno popodne počivaju, naime, kao što čitamo u jednoj od njih, i na usredsređujućoj zamisli o strahu koji “povremeno ispoljava energetski, materijalni i kinetički vid”, a kako on ne poznaje “prostorne, vremenske i linearne zakone, sasvim je moguće susresti se... sa strahom iz budućnosti ili prošlosti”. Pripovedni venac Mirjane Bjelogrlić-Nikolov može se, dakle, čitati i kao lajtmotivski povezan niz proznih segmenata takoreći iste povesti o traganju za otetim, izgubljenim i zaboravljenim ljudima, delima, odnosno doživljajima (otuda, valjda, i prevlast detekcijske naracije). Naspram ove objedinjujuće tematike deluje, međutim, pravo mnoštvo pripovednih bravura, dosetki i digresija, zbog kojih ova knjiga na čitaoca ostavlja pomešan, nejedinstven utisak istovremene sabranosti i rasutosti, usredsređenosti i razobručenosti, obećanja egzistencijalne izražajnosti i protivslovnog ostvarenja narativno-kombinatoričke razigranosti i dosetljivosti. Smeštajući se takvom, hibridnom fakturom zapravo negde između pavićevski inspirisanog ludizma pripovedne proze Jasmine Mihajlović i parodijski shvaćene čendlerovske poetike pseudo-trivijalnih romana Mirjane Đurđević, ove priče straha i zaborava na živopisnu mapu naše “ženske” književnosti upisuju još jednu samosvesnu i preduzimljivu autorku koja ne preza od posezanja za opštim mestima i prepoznatljivim postupcima “muške” književnosti, već upravo u kreativnom poigravanju s njima pokušava da oblikuje sopstveni izraz. Jasno je da tek sa sledećom knjigom Mirjanu Bjelogrlić-Nikolov verovatno čekaju iskušenja u pravom profilisanju sopstvenog izraza. Stoga Priče za dosadno popodne možda tako valja i čitati – kao debi što obiljem svojih izražajnih mogućnosti otvara izglede za naredna, očekivano svedenija i ujednačenija ostvarenja.