Rusija non grata

Proteravši četvoro ruskih diplomata novi ministar inostranih poslova Velike Britanije Dejvid Milibend postao je prvi evropski političar koji je preduzeo konkretne mere protiv Kremlja. Do sada je Putinova borbenost dočekivana samo verbalnim protestima, a Milibend je našao način da kazni Rusiju za njeno ponašanje.” Tim rečima “The Daildž Telegraph” opisuje situaciju nastalu kao odgovor na odbijanje Rusije da izruči Andreja Lugovoja britanskoj policiji. Britanski list proglašava ovu odluku najblažom od svih koje je vlada britanske kraljice mogla da donese – proterivanje samo četiri od 66 diplomata autoru teksta izgleda kao krajnje džentlmenski gest. Pogotovu kad je greh druge strane tako veliki. Između ostalog, prema rečima ministra Milibenda, Rusija “proganja” osoblje Britanskog saveta u Moskvi, a pripadnici proputinskog pokreta “Naši” stalno prave neprilike ambasadoru Wenog veličanstva u Ruskoj Federaciji. “Rusija s pravom pretenduje na važno mesto u međunarodnim odnosima, pa zato mora da poštuje međunarodne pravne norme i da bude odgovoran igrač na međunarodnoj areni”, smatra britanski ministar. U obrazloženju odluke o sankcijama Rusiji pomogao je i Majkl Mur, liberalni demokrata, koji je svojim kolegama objasnio da ima mnogo sfera “gde su naši odnosi sa Rusijom važni, ali odsustvo napretka u oblasti ljudskih prava i demokratije, kao i neelastičan ruski pristup međunarodnim odnosima, izaziva ozbiljnu zabrinutost”. Mura posebno brine stav Moskve o Kosovu, moratorijum na sporazum o konvencionalnom naoružanju, kao i energetska politika Rusije. Proterivanje četvorice diplomata srednjeg ranga zato mu deluje kao previše blaga mera. Rusija odbija da izruči Lugovoja tvrdeći da mora da poštuje sopstveni Ustav. Ali i za to Britanci misle da ima “leka”. Milibend predlaže Rusiji da jednostavno izmeni Ustav kako bi udovoljila zahtevu engleske vlade. Uostalom, zašto i ne bi – Britanija uopšte i nema ustav pa ipak normalno živi. Rusija bi, dakle, mogla, ako ne da potpuno ukine Ustav, onda bar da ga prilagodi željama evropskih partnera. Istina, kad se nešto ranije pominjala eventualna promena Ustava kako bi Putin i dalje ostao na vlasti, ceo zapadni, demokratski svet se zgražavao tvrdeći da bi to predstavljalo nedemokratski postupak, korak ka autoritarizmu... Ali promeniti Ustav na zahtev engleskog ministra – to je krajnje demokratski postupak. Situacija nije nimalo prijatna. Ishitrenom odlukom da kazni Moskvu za nešto za šta formalno-pravno ona nije kriva, London je sebe doveo u veoma nezgodnu situaciju. Ali i to je bio iznuđen potez. Čitavih godinu dana londonska štampa je pisala o ruskoj obaveštajnoj službi koja je ne veoma perfidan i za mnoge građane opasan način, korišćenjem radioaktivnog elementa polonijum 210, otrovala svog bivšeg saradnika Aleksandra Litvinjenka. Od samog početka čitaocima britanskih medija sve je bilo jasno – postavljalo se samo pitanje da li je Putin lično naredio ubistvo neposlušnog bivšeg špijuna, ili je naređenje izdao neko od njegovih najbližih saradnika. Istraga koju je vodio Skotland jard svakodnevno je praćena u britanskim medijima, a “dokazi” o umešanosti ruskih obaveštajnih službi u slučaj Litvinjenko množili su se iz dana u dan. Otkriveno je da se Litvinjenko zaista sastajao sa svojim bivšim kolegom, sada vlasnikom firme za obezbeđenje u Londonu. Pronađeni su tragovi polonijuma 210 na svim mestima gde je boravio Andrej Lugovoj – u sobi hotela u kome je stanovao, u baru gde je svraćao, u avionu kojim je leteo, na svim papirima i novčanicama koje su prošle kroz njegove ruke. Krunski dokaz je činjenica da se polonijum 210 uglavnom proizvodi u Rusiji. Na osnovu toga, opšti je zaključak da je ubica Lugovoj. Da bi stvar izgledala još uverljivije – samo nekoliko dana pre odluke Londona da zatraži ekstradiciju Lugovoja, pojavio se konobar koji je tog zlosrećnog dana poslužio čajem Litvinjenka i njegovo društvo u londonskom baru “Milenijum”. On se sada, posle više od godinu dana, prisetio da su u jednom trenutku, dok je služio džin sa tonikom, zaklonili svojim telima sto od njega, tako da je jedva uspeo da sipa piće. “U tom trenutku sipali su polonijum u čajnik”, zaključio je konobar. On se prisetio i činjenice da su ostaci čaja u šolji bili žuti i gusti, pa je sav srećan što, kako kaže, pošto je rukama izbacio sadržaj iz šolja, nije stavio prste u usta – inače danas ne bi imao ko da ispriča policiji taj detalj o delovanju polonijuma na zeleni čaj. Nova britanska vlada upala je u zamku koju joj je svesno ili nesvesno postavio Toni Bler. Buka koja se više od godinu dana dizala oko slučaja Litvinjenko morala je da dobije nekakav epilog kako se nezadovoljstvo Blerovim kabinetom ne bi prenelo na novi na čijem je čelu Gordon Braun. Skotland jard je morao dobiti potvrdu svojih rezultata. Pogotovu što se u poslednje vreme sve češće suočava sa terorizmom u samom centru Londona i drugih velikih gradova. Novi premijer nije mogao da ignoriše činjenicu da je u jednom trenutku u potencijalnoj opasnosti bilo čak 300 građana Ujedinjenog kraljevstva. On je morao da pokaže svojim biračima da je bezbednost britanskih građana najvažnija. Ulje na vatru je dolivao i Boris Berezovski, ruski oligarh, koji je utočište našao u Londonu, stalnim širenjem neproverljivih tvrdnji koje se odlično uklapaju u njegov lični rat protiv Vladimira Putina. Slični navodi su mu, uostalom, i omogućili da dobije azil u Velikoj Britaniji uprkos činjenici da Rusija godinama zahteva njegovo izručenje zbog niza krivičnih dela u koje je navodno direktno umešan. Na zahtev Londona da izruči Lugovoja Moskva je odgovorila onako kako je London očekivao – citiranjem člana 61. Ustava, ali je i zatražila od Skotland jarda dokaze o krivici optuženog i obećala da će mu, ukoliko su dokazi uverljivi, suditi u Rusiji. Umesto dokaza, stigao je arogantni odgovor da Britanci ne smatraju za shodno da odgovore na postavljena pitanja jer ih smatraju nesvrsishodnim. Ne uklapaju se, valjda, u njihovu verziju događaja. I molba ruske strane da se pretresu kancelarije Borisa Berezovskog i Bedrija Patrikašvilija, u čiju umešanost sumnja Rusija, takođe nisu naišle na razumevanje, iako bode oči činjenica da su svi koji su se viđali tih dana s Berezovskim kontaminirani polonijumom, a on je jedini ostao zaštićen. Započeta je partija u kojoj nema pobednika, konstatovao je jedan ruski politikolog. Odnosi između dve zemlje dovedeni su na najniže tačke za poslednjih 10 godina. Čak ni u januaru prošle godine, kada je FSB (ruska federalna služba bezbednosti) demaskirala četvoricu britanskih diplomata u špijunskoj akciji, diplomate nisu proterane. Vladimir Putin je nonšalantno izjavio – zašto da ih proterujemo? Ako to učinimo, oni mogu da pošalju nekog pametnog, pa da se opet mučimo; ovako je jednostavnije. Odluka britanskog ministra naterala je britansku štampu, koja je poslovično negativno raspoložena prema Rusiji, da razmišlja o posledicama. Britanski mediji sada postavljaju pitanje da li je premijer Braun izračunao kakve će sve posledice, naročito ekonomske, imati “diplomatski rat” koji je započet. Tim pre što proterane diplomate nemaju nikakve veze sa Litvinjenkom, a njihova pripadnost specijalnim službama nije dokazana. Čak je i gradonačelnik Londona začuđen odlukom britanskih vlasti. “Ne treba da nas čudi ponašanje Rusije. Nije bilo logično računati na ekstradiciju optuženog”, rekao je Livingston, podsećajući da ni Velika Britanija nije izlazila u susret Rusiji kada je traženo izručivanje Berezovskog, Zakajeva i drugih lica. Reakcija ruskih političara i političkih analitičara na britanski postupak bila je krajnje žestoka. Ministarstvo inostranih poslova podsetilo je zvanični London na činjenicu da je Velika Britanija bezbroj puta odbijala da izruči građane drugih zemalja optuženih za kriminal i terorizam. Među njima su i građani Rusije. Boris Berezovski je, na primer, otvoreno pozivao na nasilno rušenje vlasti u Rusiji. London je takođe odbijao zahteve Švajcarske, Belgije, Francuske i Argentine za ekstradiciju njihovih građana. Odbio je i da Americi izruči Jasira Es Sirija optuženog za pomoć teroristima koji su ubili lidera antitalibanske opozicije, generala Masuda... Za poslednjih pet godina Britanija je odbila 21 zahtev Rusije za izručenje njenih građana. “Prema tome, ni sa stanovišta prava ni sa stanovišta morala pozicije Londona se ne mogu braniti”, smatra rusko Ministarstvo inostranih poslova. Ipak, osim što je obećala da će odgovoriti adekvatno, do zaključenja ovog broja NIN-a, Moskva nije učinila ništa. Uprkos velikoj pažnji koju je izazvala odluka britanskog ministra spoljnih poslova, stvarno zaoštravanje odnosa između Rusije i Velike Britanije nikome ne koristi. Britanski biznismeni su ne jednom pokazali da ih ne zanima politika njihove vlade koja bi im poremetila poslove u Rusiji. Zato je i nedavna Blerova pretnja da će se britanski biznismeni povući iz Rusije, bila ignorisana. “Rusija je mesto gde se može praviti i oplođivati novac i sa pragmatične tačke gledišta poslovni krugovi Britanije su spremni da prevaziđu sve političke prepreke”, izjavio je Nil Kuper, predstavnik Britansko-ruske privredne komore u Moskvi. “Mi smo najveći strani investitori u rusku ekonomiju. I slučaj Litvinjenko ne može da utiče na tu situaciju. Mi ćemo da razvijamo trgovinu, a političke probleme neka rešava ambasada”, rekao je Kuper. Rusko-britanski trgovinski bilans je 2006. godine iznosio 14 milijardi dolara, a samo za prva tri meseca ove godine je prevaziđen obim razmene iz prvog tromesečja prošle godine. Britanske investicije u Rusiji su prošle godine iznosile 3,3 milijarde dolara, a očekuje se da će 2007. godine biti udvostručene. Kad se to zna, nije nelogično što ruska strana pažljivo odmerava dalje korake. Mnogi veruju da će odgovor Rusije biti adekvatan. Ali ako se svede na proterivanje četvoro diplomata i otežavanje putovanja nekim članovima vlade, to će značiti da su obe strane odlučile da “spuste loptu”. Ako Rusija protera bar jednog diplomatu više, biće to signal da je spremna za dalji diplomatski rat. A koliko će on trajati, ostaje da se vidi. Kao i da li će uticati na ekonomske odnose dve zemlje. Započeta je partija u kojoj nema pobednika, konstatovao je jedan ruski politikolog. Premijer Braun je već izjavio da nema nameru da se izvinjava za svoju odluku o kažnjavanju Rusije. Ipak, on dodaje da namerava da i dalje sarađuje sa njom u rešavanju svih glavnih međunarodnih problema. “Kaznene mere” izgledaju blaže nego što se na prvi pogled činilo – proterane diplomate su dobile 10 dana za pakovanje (umesto uobičajenih 24 ili 48 sati), vizni režim biće otežan samo za državne službenike. Biznismeni, sportisti, studenti, turisti, umetnici – nastaviće da putuju kao i do sada. Što se tiče slučaja Litvinjenko koji je postao povod za diplomatski skandal – moguće su tri varijante daljeg razvoja situacije: prvo – da se Moskva i London dogovore o zajedničkom vođenju istrage i suđenju u nekoj trećoj zemlji. Drugo: da se slučaj prosto zaboravi jer britanske vlasti ne mogu da sude Litvinjenku u odsustvu, a Rusija ne može da ga izruči. Treće – da Rusija izađe sa svojom verzijom Litvinjenkove smrti koja se može poklopiti sa britanskom, ali može i da bude za London neprijatno iznenađenje.