Tajne i laži

Festival evropskog filma događa se u hladovitoj šumi oko (zaista izuzetno) lepog Palića i to je uvek bila njegova velika draž. Jer, mesto je bitno, lokacija uvek jeste važna. Posebno je to bilo sada, u strašnom toplotnom talasu koji je dugo prolazio zemljom Srbijom i ostavljao, bogami, takođe vrelinu na severu Bačke a blizu velike, tople i muljave vode koja uveče, ali samo uveče, liči na fantastično plavo jezero. Čak je i tamo, hoće se reći, u tom šumskom hladu i toj jezerskoj divoti, umelo da bude nepodnošljivo. Filmovi, međutim, nisu bili obavezno odbojni, naprotiv. U njima smo, filmovima, po pravilu dobrim ali mračnim, turobnim i tužnim, nalazili – štaviše – spas tako da je, izgleda, poslednje vreme došlo... Za glavni takmičarski program odgovoran je ovog puta bio, sam i jedini, Nikolaj Nikitin. Po (zvanično rečeno) zanimanju – izaslanik Berlinala ili Berlinskog filmskog festivala za jugoistočnu Evropu. Znači, ništa se o čoveku pouzdano ne zna ili: Nikolaj Nikitin bio je i ostaje velika tajna Palićkog filmskog festivala. Kad se pre tri leta on tu odjednom i gotovo neznano otkud pojavio u ulozi koju bi ovde, u Srbiji, mnogi hteli, dobro plaćenoj i sva-vrata-mi-otvorena ulozi selektora, napisala sam, istina jedva primetno, “izvesni” Nikitin. Nešto kao NN lice. Posle su (mi) objasnili da grešim, da nije on anonimus; naprotiv, stalno taj putuje, neprestano krstari starim kontinentom i jako se angažuje u vezi s pitanjima filma, a naročito festivala, specijalno je, dalje, vezan za kinematografije juga i istoka, mada poznaje i kinematografije zapada, severa takođe. Puno je, pri tom, pomogao da se snimi već i slavni omnibus “Izgubljeno-nađeno” u kome tri priče režiraju, svako za sebe, dabome, naš reditelj Stefan Arsenijević, bivša naša Jasmila Žbanić i sused naš dragi rumunski Kristijan Munđiu. Dobro. To jeste adut, garancija da je mladi Nikitin umeo i znao na vreme da prepozna i podrži talenat. Niko ga, u stvari, u toj priči “Izgubljeno-nađeno” nije izneverio, samo su, obrnuto, dokazali njegov odličan njuh da oseti filmski dar. I kada je (ovog puta) prvi put Nikitin, jedan jedini on, bio pozvan da sastavi glavni program, nije se odviše mahalo pitanjem a zašto i kako baš on u Srbiji. Po preporuci, da se ipak ne kaže direktivi, Nikolaj Nikitin je pre tri leta bio sugerisan Paliću kao mladi čovek koji značajno poznaje kinematografiju. Iako rodom Rus, on je od svoje šeste godine u Nemačkoj, u njoj je porastao i škole izučio, dobio kao dečko, skoro pa vunderkind, američku stipendiju i boravio tamo u ranoj mladosti duže vreme, govori tečno više svetskih jezika, što se već po sebi podrazumeva, tim pre što u njegovim venama teče, pride, i jevrejska krv. Urednik jednog nemačkog filmskog časopisa. Sve to kao da čista legenda kaže, toliko lepo zvuči, kao bajka. I okej. Yaba je, čujemo još, recimo, Želimir Žilnik bio grdno ogorčen tim i takvim izborom Nikitina za selektora i to u vreme dok je, primerice, upravo on, Žilnik, bio predsednik Saveta festivala, upozoravao da je o neprimerenoj osobi reč a to smo sada tek blago formulisali. Nije vredelo... Žilnika su – na njegovom domaćem, pokrajinskom terenu – sklonili (ili se sklonio sam?!) a Nikitina – iz takoreći belog sveta – tu sačuvali. I sad, to nam je – što nam je... Ili, da skratimo: Evropa nam je, elem, kao i u tolikim drugim oblastima, poslala stranca da sredi stvar. Pa se taj mlađani selektor – tu negde iza tridesete godine koji se, sada već kao sasvim neprikosnovena firma i figura šetka Palićem kao glavni gazda na festivalu, opušten normalno i srećan sav – angažovao tako da u njegovoj selekciji nema nijednog francuskog, španskog, italijanskog ili, što da ne, sve relevantnijeg belgijskog filma već je na sceni bila čudnovata zbirka, bolje reći zbirka čudnovatog porekla. U velikom rasponu od tek nekoliko obližnjih zemalja (ne računajući daleke a više nego prijateljske države Norvešku i Dansku, posebno Norvešku čija je kinematografija na Paliću imala specijalni tretman, skoro omaž), rasponu koji je, fakat, imao i kratka zadržavanja u Izraelu i Turskoj, a dotaknuta je bogami i Engleska, više zapravo Škotska. Rečju, selekcija prilično skromna i neodrživa iz pozamašnog evropskog ugla, ugla koji uostalom stoji i u samom naslovu Palićkog festivala: Festival evropskog filma. Mislim, mnogo nam se malom ta Evropa sada pokazala. Sve bi se to držalo, i to čvrsto držalo, bilo tačno i nepristrasno, da Palić O7 nije bio otvoren – doduše van konkurencije – filmom “4 meseca, 3 nedelje i 2 dana” Kristijana Munđija koji je nedavno a s mnogo, mnogo dobrih razloga pobedio u Kanu. Baš u Kanu, ni više ali ni manje. Trijumf tog malog rumunskog filma – o tek naoko jednom običnom ilegalnom abortusu, jednom od mnogih, mnogih takvih u vreme Čaušeskua ali i kasnije, do dan-danas čak, pošto loše navike dugo traju i slabo odlaze, a snimljenog s nepristojno je izgovoriti koliko malo para, tog dakle čistog bisera čiji vam, pored ostalog, neočekivano jednostavan kraj razlupa srce – najveći je, ama krunski dokaz da kinematografija regiona jeste i te kako vredna ogromne pažnje te da, shodno tome, selekcija Nikolaja Nikitina – koja upravo obiluje istima – ima upravo zbog tog filma realnu potvrdu ukupne svoje vrednosti. Najzad i ono bitno, najvažnije: trijumf rumunskog filma više je nego savršena odbrana same ideje i uopšte smisla i sadržaja ovog festivala koji već četrnaest sezona neguje male kinematografije iz okruženja iako se poslednjih godina oglašava i proglašava evropskim što bi, mora se još jednom naglasiti, podrazumevalo neuporedivo raznovrsniji izbor filmova od ponuđenog. Jer se, uglavnom, kad je o Paliću reč, radi o onom da kad si video jedan film, video si ih sve. Sada smo gledali – a u festivalskom nizu od trinaest filmova u konkurenciji – ostvarenja koja su se, gotovo redom, bavila uvek bolnim pitanjima odrastanja, porodičnim traumama generalno; tačnije, odnosom roditelja i dece, zakonite ili vanbračne dece, napuštene dece, usamljene dece... Valjda se to zove koncept. Ili, može biti, kontekst iz kojeg se onda razne priče u raznim pravcima razvijaju čuvajući, svejedno, sličan tematski okvir. A bilo je tu svega: od, recimo, rasprostranjenog problema pedofilije u Norveškoj koji se, u ime demokratskih sloboda, čak i prikriva do izvesne mere (film “Sinovi” u režiji Erika Rihtera Stranda), do krajnje delikatnih relacija između dece i odraslih u jednom izraelskom kibucu (“Slatko blato” Drora Šaula). Oba ta filma su sjajna, važna, relevantna i – izuzetno zanimljiva gledaocu čija su interesovanja daleko od Holivuda. Na tragu porodične tragedije je i “Glumeći žrtvu” Kirila Serebrenikova, rađen izuzetno modernim filmskim sredstvima i stilom za koji se najpre može reći da je originalan a oslanja se, u dramaturškom smislu, na Šekspirovog “Hamleta” braće Presnjakov, to jest, njihovu pozorišnu predstavu koja je već imala zvezdane trenutke i pre snimanja ovog filma, filma koji je prošle godine u Rusiji pokupio najveće nagrade. U britanskom, pak, filmu Dejvida Mekenzija “Halam Fo” mladić ne može da se izbori s bolom gubitka majke. Prepoznavši, međutim, u jednoj ženi veliku fizičku sličnost, on kreće da je prati i ulazi s njom u jednu neobičnu vrstu odnosa. Zanimljivije zvuči nego što taj – ravan – film jeste. S druge strane, veoma je, veoma dobar i istinski potresan film austrijskog reditelja Ulriha Zajdla “Uvoz/izvoz” o paralelnim pokušajima mladih da u crnim rupama Beča, odnosno Kijeva, pronađu kakav-takav – lepši – smisao života a koji ne bi bio samo pusto dirinčenje. Taj je film jeziva slika sirotinje bez granica, ona je – sirotinja – svuda ista. Još je na poslednjem Kanskom festivalu film Ulriha Zajdla bio veoma zapažen i hvaljen, ali nedovoljno za nagrade... To je toliko naljutilo ovog reditelja bogate i značajne filmografije da je, gotovo hirovito, otkazao naprečac sve zakazane intervjue a sada, sada mu nije ni na pamet palo da dođe na Palić. Šteta. Nekako stoji utisak da bi se od njega svašta nešto pametno moglo čuti... U selekciji su se našla i dva srpska filma, “Klopka” Srdana Golubovića i “Film noir” Srđe Penezića i Rista Topaloskog. Oba su praktično ostala bez zvaničnih priznanja, ako ne računamo utešni a specijalni mention ostvarenju “Klopka” koji je na famoznoj palićkoj Letnjoj pozornici gledalo više ljudi nego, čini se, na premijeri. Tako je makar te vrele noći izgledalo, krcato do poslednjeg mesta. Kolima i autobusima iz Beograda i Novog Sada se na Palić te, elem, vrele noći stizalo, gotovo navijački, čemu je dokaz bio i dug, dug i jak aplauz posle projekcije. Međutim, uzalud. Međunarodni žiri kome je predsedavao italijanski reditelj i, pre svega, montažer Roberto Perpinjani a među članovima bio i glumac Gordan Kičić, opredelio se drugačije, sasvim drugačije... Time konačno dolazimo do filma “Posle venčanja” danske rediteljke Suzan Bir koji je novi laureat Palića ili, preciznije, dobitnik “Zlatnog tornja”. Taj film je takođe rađen direktno na liniji razrušene porodice a lako bi mogao da ima u podnaslovu ono već slavno – “i bogati plaču”. O čemu se radi? Mlađi čovek (tumači ga velika zvezda danske, pa i evropske kinematografije, zgodni Mads Mikelsen) zlopati se s ljubavlju i odgovornošću po Indiji ne bi li se našao deci-siročićima koja su, znamo, doslovno bosa i gladna a onda, u potrazi za novim donacijama, mora natrag, kući u Kopenhagen, po još novca, po novu tranšu pomoći od izvesnog bogataša koji upravo sutra udaje ćerku pa poziva njega, Mikelsena, da dođe na svadbu, lako će se posle dogovoriti oko para, para koje, aman, nisu problem... Stvarno i nisu. Nevolje su posve druge prirode: jedna je da su veoma imućnom biznismenu zapravo odbrojani dani, čovek praktično umire, a druga je jedva da se može poverovati, pošto je ćerka koja se udaje zapravo greh iz rane mladosti spasitelja dece po Indiji. Jedino što on nije znao da mu rođeno dete raste bez njega, dakle bez fizičkog oca, već s majkom i očuhom, doduše na fenomenalnom danskom imanju. Pa tako mnogi, većina na svadbi, odjednom saznaju šta je sve bilo i ko je tu kome šta, u stvari. Čista melodrama kojoj – ajmo reći – težinu daju kulturološke i svake druge razlike, ali ljudske spone. Ali, ali... Nešto je to ipak nalik čistoj španskoj seriji, doduše sasvim solidno režiranoj i čvrste strukture, posebno u prvoj polovini, tako da ukupno film pije vodu, što bi se reklo. Obaška što poseduje, uslovno govoreći, srećan kraj: bogataš istina odlazi na onaj svet, očajan ali i izuzetno human, ostavljajući i svojoj novoj porodici baš kao i sirotoj deci Indije silno nasledstvo. I kako da na tako nešto iko ostane ravnodušan? Nemoguće. Mora da vam suza kapne ako imate iole srca. Retkima nije, što je samo dokaz da ima pa ima baksuza. Suzan Bir, inače, nije stigla da dođe na Palićki festival, snima upravo novi film u Jerusalimu. Poslala je zato dve svoje lepe prijateljice i koleginice iz ekipe, glumicu Sidse Babet-Knudsen i montažerku Pernilu Beh- Kristensen. Obe su, preplanule i vidno zadovoljne, primile nagradu festivala. Dve vesele devojke. “Zlatni toranj” samo je poslednje u dugačkom nizu priznanja koje je film “Posle venčanja” osvojio do danas širom sveta, pri čemu na prvom mestu treba svakako izdvojiti njegovu nominaciju za Oskara. Bio je među onih slavnih pet na jeziku koji nije engleski, a naći se u tom izboru, uvek je odlična preporuka. Treba još dodati da Suzan Bir (rođena 1960. u Danskoj) pripada onim filmskim autorima čije filmove bioskopska publika u Evropi, ali bogami i u Americi, voli i obožava, od prvog “Frojd odlazi od kuće” (1990), do poslednjih “Otvorena srca” (2002), “Braća” (2004), baš kao i ovog najsvežijeg, “Posle venčanja”, filma koji je samo u Danskoj “razbio blagajne” premašivši magični broj od milion gledalaca... Dodajmo još nešto kratko a što vredi zabeležiti: tradicionalne nagrade za doprinos evropskoj kinematografiji “Aleksandar Lifka” dobili su, i primili, ove godine mađarski reditelj svetskog glasa Ištvan Sabo i jugoslovenski i srpski glumac svojedobno najveće popularnosti Qubiša Samardžić, a Paliću 07 prisustvovao je poslednjeg vrelog dana i slavni Mikloš Jančo (86) i to promovišući svoj novi film, komediju “Ed je slasno jeo”. Ima ljudi koji neće da se zaustave, da stanu, zato što time slute sopstveni kraj. Potpuno su u pravu. Mikloš Jančo jedan je od takvih...