Srbija na potezu

Iako se to u Srbiji gotovo nikada ne čini, ovih dana su neki opozicioni političari pohvalili rad pregovaračkog tima predvođenog Slobodanom Samardžićem i Leonom Kojenom. Pregovori o Kosovu, koji su bili praćeni malim očekivanjima i ogromnim defetizmom, završeni su neuspehom Ahtisarija i njegovih pokrovitelja, a Srbija je dobila vreme da dodatno konsoliduje pregovaračke pozicije. Zato smo, između dva pregovaračka procesa, razgovarali sa Leonom Kojenom, doskorašnjim koordinatorom pregovaračkog tima. Pošto je u NJujorku propao i šesti pokušaj da se donese nova rezolucija SB, proces daljeg utvrđivanje budućeg statusa Kosova prenet je na Kontakt grupu. Kako ocenjujete ovaj razvoj događaja? - Zapadne zemlje četiri meseca su pokušavale da u SB zamene Rezoluciju 1244 novom rezolucijom koja bi, na osnovu Ahtisarijevog plana, otvorila put nezavisnosti Kosova. Sada su morale da priznaju da od toga nema ništa, da Ahtisarijev plan nije realna osnova prihvatljivog kompromisa i da se, u ovom ili onom obliku, pregovori moraju obnoviti. To je veliki uspeh Srbije i Rusije, ali i drugih zemalja koje su se u SB i uopšte u UN zalagale za uravnotežen pristup i poštovanje međunarodnog prava. U samom SB to su pre svega Kina, zatim Južna Afrika i Indonezija, a izvan SB sve one države koje uviđaju koliko bi nezavisnost Kosova bila opasan presedan. Šta zapravo znači povratak Kontakt grupe u igru? - „Povratak” je suviše jaka reč. Pre neuspešnih pregovora koje je vodio Ahtisari, i sve vreme dok su oni trajali, Kontakt grupa je predstavljala međunarodnu zajednicu - takozvani rukovodeći principi Kontakt grupe, iz septembra 2005, od početka su bili, i do danas ostali, okvir za pregovore o budućem statusu Kosova. Pošto je Ahtisarijev plan propao, Kontakt grupa će prirodno preuzeti na sebe da obezbedi nastavak pregovora. Kada se ti novi pregovori uz posredovanje Kontakt grupe okončaju, stvar se ponovo vraća u SB, koji će onda raditi na novoj rezoluciji. Dotle ostaje na snazi Rezolucija 1244, koju niko osim SB nema pravo da menja. Zapad bi voleo da na Kosovo što pre dođe Misija EU koja bi zamenila UNMIK, ali u Briselu ističu da je za to neophodan međunarodni pravni akt. Postoji li način da se do njega dođe izvan SB? - Ne, pošto UNMIK upravlja pokrajinom na osnovu odluke SB. Svaka zamena UNMIK-a nekim drugim oblikom međunarodne uprave, a to bi u stvari bili Evropska misija i njen šef (koji bi ujedno bio međunarodni civilni predstavnik na Kosovu, s veoma širokim ovlašćenjima), traži novu, izričitu odluku SB. Zato u Briselu tako intenzivno razmišljaju o „međurezoluciji” SB, koja bi se manje bavila budućim statusom pokrajine, a više novim međunarodnim civilnim i vojnim prisustvom na Kosovu. Šta bi dolazak takve misije EU na Kosovo u ovom trenutku značio za Srbiju? - Srbija je, kao i Rusija, odbacila ideju da se, pre novih pregovora, na Kosovu uspostavlja bilo kakav nov oblik međunarodne uprave i kontrole. Za to ima bar tri dobra razloga. Prvo, svaki dosad viđen oblik te ideje ignoriše suverenitet Srbije nad Kosovom i samim tim je neprihvatljiv za Beograd. Drugo, trenutno smo pred obnovom pregovora, pa je prirodno da bilo kakva rezolucija o Kosovu proistekne iz pregovora, a ne da im prethodi. Treće, ionako krhka politička situacija u pokrajini lako bi mogla postati haotična ako bi se sada krenulo u dalekosežan prenos vlasti sa UN na Evropljane. Ipak, u poslednje vreme u Briselu naglašavaju da je Kosovo evropski problem i da bi zato EU morala da ima daleko veću ulogu u određivanju budućeg statusa pokrajine nego dosad, a u tom kontekstu se često insistira i na što skorijoj zameni UNMIK-a njihovom misijom? - Ako je evropska uloga u kosovskom procesu manja nego što bi to u Briselu želeli, rekao bih da razlog najpre treba potražiti u Vašingtonu. Pošto treba da preuzmu odgovornost od UNMIK-a, Evropljani ne žele da to učine bez mandata UN i SB - ako tog mandata nema, oni ne vide osnov za svoju misiju, jer bi time izašli iz okvira međunarodnog prava i vratili se na situaciju u vreme intervencije NATO-a. Amerikanci su u ovom pitanju daleko manje osetljivi i to plaši evropske političare, pogotovu što se u Vašingtonu već mesecima insistira da kosovski čvor treba preseći što pre. Ima se utisak da slična razlika postoji i u gledanju na mogućnost da Albanci jednostrano proglase nezavisnost? - O toj razlici se mnogo ne govori, ali je ona stvarna. Najveći deo evropskih političara nedvosmisleno odbacuje tu mogućnost, dok je SAD ne isključuju. Naprotiv, formulacija da će Kosovo „na ovaj ili onaj način” biti nezavisno, „na osnovu rezolucije SB ili bez nje”, stalno se koristi u Vašingtonu, i trenutno predstavlja glavnu nadu kosovskih Albanaca. Naravno, tek će vreme pokazati šta ova američka formulacija stvarno znači - samo podršku nezavisnosti Kosova, koja postoji i u Briselu, ili spremnost da se ta nezavisnost ostvari po svaku cenu, pa makar i po cenu nasilja u pokrajini i potpunog razlaza sa Rusijom i Srbijom. Ova druga varijanta gotovo da i nema pristalica u Evropi, ali je jasno da u Briselu još nisu našli put kako da se ona izbaci iz igre. Otuda, čini mi se, i nezadovoljstvo evropskih političara situacijom u kojoj su se našli: koliko im se ne dopada stav Srbije, koja se ne odriče Kosova, toliko im se ne dopada ni mogućnost da se nezavisnost Kosova nameće mimo SB i, u krajnjoj liniji, vojnim prisustvom NATO-a u pokrajini. Dva glavna politička cilja nove vlade su nastavak započetih evropskih integracija i očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Uprkos tome što se iz Brisela najčešće čuje da pregovori o priključenju Srbije Evropskoj uniji nisu u direktnoj vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja, deo naše javnosti izgleda u to ne veruje. Hoće li EU staviti Srbiju pred dilemu „Evropa ili Kosovo”? - Izjave koje vi pominjete samo znače da se na toj vezi ne insistira u ovom trenutku. Suštinski, veza postoji već i zato što EU neće ozbiljno razmišljati o tome da u članstvo primi zemlju s nerešenim političkim i teritorijalnim problemom kakav ima Srbija sa Kosovom. I Briselu i Beogradu može biti u interesu da još neko vreme o tome otvoreno ne govore, ali to ništa ne menja na stvari. Kao što je nedavno rekao Kušner u Beogradu, pitanje Kosova se mora rešiti da bi Srbija mogla računati na članstvo u EU. Ali, ja ne mislim da to znači da će se Srbija naći u Evropi jedino ako se odrekne Kosova. Naprotiv, nametnuta nezavisnost Kosova, koju bi mimo SB priznale SAD i EU, izazvala bi ogromnu političku nestabilnost u celom regionu i zaustavila za duže vreme evropsku integraciju zapadnog Balkana. Još je važnije što u tom slučaju sama Srbija više ne bi imala ni ustavnih ni političkih mogućnosti za nastavak procesa priključenja Evropskoj uniji. Uveren sam da su svega toga svesni u Briselu i da pored ostalog i zato u ovom trenutku gledaju nešto drukčije od Amerikanaca na ceo kosovski problem. Kompromisno rešenje za Kosovo odgovaralo bi Evropskoj uniji koliko i Srbiji - problem je u tome što su Evropljani toliko hvalili Ahtisarijev plan i nezavisnost da im nije lako, čak i kada ne bi bilo Amerikanaca, da počnu konkretno da razmišljaju o drukčijem rešenju. Zašto se u poslednje vreme tako jasno ocrtavaju izvesne razlike između američkog i evropskog gledanja na kosovski problem i njegovo rešenje? - Naročito u poslednjih šest meseci, kosovsko pitanje ima za SAD i neke aspekte koji jedva da postoje za Evropsku uniju, ili su bar za nju daleko manje važni. Prvo, Kosovo je jedno od većeg broja pitanja oko kojih su SAD i Rusija ušle u veliku javnu polemiku, pa je sada i stvar prestiža za Amerikance ne odustati od nečega što već duže vreme vrlo uvereno zastupaju. Drugo, dok su za Evropljane Albanci samo još jedan balkanski narod s često preteranim političkim i teritorijalnim zahtevima, Amerikanci ne mogu a da ne cene lojalnost Albanaca prema SAD, koja se već dve decenije iskreno ispoljava svakom prilikom. Ovo je pogotovu tačno danas, kada se u Vašingtonu računa s mogućnošću da nezavisno Kosovo, u skladu s Ahtisarijevim planom, postane regrutna baza odakle će se slati vojnici u mirovne operacije iračkog i avganistanskog tipa. Treće, Amerika je daleko od zapadnog Balkana, i nevolje koje će tamo imati Brisel u slučaju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova nju ostavljaju prilično hladnom. Četvrto, i možda najvažnije, američka spoljna politika se, zbog situacije u Iraku i predsedničkih izbora iduće godine, danas vodi na izuzetno složen način, s mogućnošću da na relativno periferna pitanja (kakvo je Kosovo za SAD) utiču i sasvim neočekivane okolnosti i trenutne političke konstelacije u Vašingtonu. Na početku pregovora naše pozicije bile su veoma loše i nije se polagalo mnogo nade u njihov ishod, ali je sada situacija znatno povoljnija. Šta je ključno doprinelo da dođe do te promene? - Na to su podjednako uticale dve glavne okolnosti - konstelacija međunarodnih odnosa, koju smo mi ispravno procenili, i realistična pregovaračka pozicija, koju smo od početka jasno definisali i dosledno zastupali. Jedno bez drugog ne bi vredelo. Bez postojećeg odnosa snaga u Savetu bezbednosti, gde su Rusija i Kina od početka bile brana posezanju za našom teritorijom, i ključne podrške Rusije na međunarodnoj sceni uopšte, ne bi se mogla zaustaviti akcija Zapada da se „dovrši posao” započet 1999. godine. Ali ni povoljna konstelacija prilika ne bi mnogo značila da rukovodstvo zemlje nije uspelo da je iskoristi. Spolja gledano, to možda izgleda jednostavno. Međutim, trebalo je na vreme prozreti šta je u orkestraciji pritisaka za nezavisnost, kojoj je ton davao Ahtisari, bilo stvarno a šta običan blef. Srećom, naše procene tu su se od početka pokazale tačne. Još uvek se ne zna kako će izgledati novi pregovori, ko će ih voditi, šta će se dogoditi ako opet ne bude postignut dogovor. Šta tu očekujete? - U trenutku dok razgovaramo, još se ne zna da li je Rusija prihvatila zapadni predlog da Kontakt grupa bude predstavljena trojkom - SAD, Rusija, EU - koja bi preuzela na sebe posredničku ulogu. Ta uloga bi za početak podrazumevala „šatl diplomatiju” između Beograda i Prištine, a onda i direktne pregovore kakvi su već vođeni u Beču. Ostaje otvoreno i ključno pitanje hoće li Zapad prihvatiti normalne pregovore bez vremenskog ograničenja ili će, kako sad izgleda, nastaviti da insistira na unapred zadatom roku (od četiri do šest meseci). Kada se to razjasni, moći će lakše da se predvidi šta će se dalje dešavati. Zašto mislite da je ovo pitanje toliko važno? - Ako pregovori budu vremenski ograničeni, Albanci će sigurno nastaviti da samo sede za pregovaračkim stolom i automatski odbijaju sve što dolazi s naše strane. Ta strategija im u Beču nije donela ništa, a pogotovu im neće doneti ništa sada, ali je i politički i psihološki za njih veoma teško da od nje odustanu. Albanski lideri žive u uverenju da im je Zapad obećao nezavisnost i to uverenje oni su preneli na stanovništvo, u nadi da će im, kad nezavisnost dođe, svi drugi gresi biti oprošteni. Imajući to u vidu, nije teško pogoditi njihovu računicu u trenutku kad opet budu sedali za pregovarački sto. Ako su pregovori vremenski ograničeni, za stolom treba izdržati još četiri ili šest meseci govoreći „Ne!”, nezavisnost će se možda nekako pojaviti i u tom slučaju sve će biti u redu. A ako nezavisnosti i ne bude, neki krivac će se već naći. Ako, naprotiv, pokušaju da pregovaraju, umesto da hrabro govore „Ne!”, zameriće im se da nisu izdržali kada je bilo najpotrebnije i njihove karijere nezadrživo će krenuti nizbrdo. Dakle, tek kada bude jasno da pregovori nisu samo formalnost od nekoliko meseci, Sejdiu, Čeku, Tači, Suroi i ostali malo će se zamisliti i početi da menjaju strategiju. Vas kao da mnogo ne brine što će Albanci verovatno ostati veoma tvrdi i na novim pregovorima? - U pravu ste. Uprkos onome što mnogi misle i na Zapadu i kod nas, Albanci veoma malo utiču na tok i ishod pregovora o budućem statusu pokrajine. Razloga za to ima više, ali mislim da je najvažniji ekonomski. Kosovo u celini živi od strane pomoći i tako će zadugo ostati. Čak i kad bi nošeni ekstremističkim raspoloženjem mase pokušali da se politički osamostale u odnosu na Zapad, albanski političari odmah bi kapitulirali pred finansijskim ultimatumom zapadnih vlada. Palestinci najčešće mogu da nađu alternativne izvore finansiranja i to im, uprkos siromaštvu, omogućava da politički budu samostalni. Skup i iracionalan projekt nezavisnog Kosova nema alternativne finansijere, i zato će albanski političari u Prištini prihvatiti ono što im Zapad i, posebno, SAD budu savetovali da učine, što god to bilo. Ukoliko taj savet na kraju bude da se prihvati kompromis i odustane od nezavisnosti, njima neće biti lako da svom stanovništvu to saopšte. Ali, ne sumnjam da bi, uz nešto sporadičnih protesta, i albanska elita i albanska masa prihvatile takvu odluku velikih sila. Sudeći po ovom što ste sad rekli, vi verujete da bi Amerikanci i Evropljani na kraju mogli da odustanu od ideje da Kosovo dobije nezavisnost? - Mnogi evropski političari danas shvataju da bi cena nezavisnosti Kosova za EU bila neuporedivo veća nego što se mislilo pre nekoliko godina, kao što ceo Zapad uviđa da se Rusija u kosovskom pitanju vratila na međunarodnu scenu i da neće sedeti skrštenih ruku dok u Vašingtonu i Briselu prekrajaju granice suverenih država. Istovremeno, nije jasno u čemu je za Zapad u celini tolika korist od nezavisnog Kosova - to bi bio izuzetno skup i politički krajnje riskantan poduhvat, s nepovoljnim posledicama po regionalnu stabilnost kako na Balkanu tako i drugde. To je pogotovu tačno pošto smo se uverili da Savet bezbednosti neće otvoriti put nezavisnosti Kosova. Nezavisnost može doći samo nasilnim ili polunasilnim putem. Ali njene negativne posledice, naročito za Evropljane, time očigledno postaju znatno gore. U takvoj situaciji ne vidim zašto se stav Zapada ne bi mogao promeniti, mada ne potcenjujem ni snagu inercije, ni američke razloge da se drže sadašnje politike prema Kosovu. Dosta će, naravno, zavisiti i od toga kako se Srbija bude postavila u novim pregovorima. Kako mislite da će se ti pregovori razlikovati od onih koje je vodio Ahtisari? - Mislim da će pregovori početi raznim predlozima s evropske strane, prvo sigurno neformalnim, da se ne odustane od nezavisnosti Kosova, ali da se ona „rastegne” na više faza, koje bi trajale 3-5 godina, s tim da se istovremeno ubrza proces približavanja Srbije Evropskoj uniji. Takvih ideja već ima (setimo se izveštaja Balkanske komisije), i Evropljani će prirodno početi od njih, istovremeno uveravajući delove vladajuće političke koalicije u Srbiji da je Kosovo „ipak izgubljeno”, da je ono „kamen o vratu Srbije”, da Albanci „nikad neće pristati” ni na šta osim nezavisnosti, itd. Ako naša strana ostane ravnodušna na te argumente i na njih odgovori razložnim protivpredlozima, uz jasno očuvano jedinstvo sadašnje koalicione vlade, stvari će ući u osetljiviju i za nas izgledniju fazu. Tu je već nemoguće predviđati šta će se dogoditi, s tim što će za nas i tada biti bitno - kao što je bilo bitno tokom čitavog dosadašnjeg procesa - da državna politika ima punu podršku Narodne skupštine. Zato je izuzetno važno što je Narodna skupština pre nekoliko dana ogromnom većinom usvojila novu rezoluciju o Kosovu, koja potvrđuje dosadašnju politiku i daje najopštije smernice za stav Srbije u nastavku pregovora. Mnogo tekstova je napisano o bečkim pregovorima, ali se malo zna o tome šta se dešavalo iza zatvorenih vrata. Kako je to vama lično izgledalo, kako su se ponašali kosovski Albanci, a kako Ahtisari i njegovi saradnici? - Posle drugog sastanka u Beču, ako se ne varam u martu 2006, Ahtisari je pozvao Slobodana Samardžića i mene na večeru i rekao nam: „Odluka da Kosovo bude nezavisno već je donesena, mi možemo samo da pregovaramo o položaju Srba na Kosovu.” Ja sam mu odgovorio: „Za nas je merodavna samo zvanična odluka UN, a ona vama daje mandat da vodite pregovore upravo o budućem statusu pokrajine, i mi ćemo se u skladu s tim ponašati - uostalom, jedino za to smo i ovlašćeni.” Ahtisari je godinu dana pokušavao da što manje govori o statusu Kosova, ali mu se ta ekvilibristika na kraju izjalovila. Na završnom, najozbiljnijem delu bečkih pregovora, od 21. februara do 2. marta ove godine, mi smo - u formi amandmana na njegov plan - detaljno izneli svoje viđenje Kosova unutar Srbije i kasnije ga u NJujorku predočili članicama SB. Ambasador Južne Afrike, Kumalo, koji je tada predsedavao Savetom bezbednosti, rekao nam je tom prilikom: „Zanimljivo - a meni stalno govore da Srbija neće da pregovara i da nije iznela nikakav predlog rešenja.” To je, kao i večera sa Ahtisarijem, bio jedan od najkarakterističnijih trenutaka celih pregovora.