O klimatskoj histeriji

Švedski fizičar Svante Arenijus svojevremeno se usudio da čovečanstvu prognozira rajsku klimu: na Zemlji, govorio je aprila 1896, dolazi blagosloveno toplo vreme. Ovaj nobelovac tvrdio je da će loše žetve i glad biti prošlost. Klima će se svuda ujednačiti i postaće bolja. Arenijus je tad izrekao nešto što je bilo duboko ukorenjeno u kolektivnoj svesti: topla vremena su dobra vremena, hladna vremena su loša vremena. Kolektivnu svest o hladnoći kao opasnosti po život, izazvao je onaj prodor hladnoće koji je posle 1300. godine civilizaciju uveo u “malo ledeno doba” u trajanju od više vekova. Leta su bila kišovita, a zime ledene. Na mnogim područjima žitarice nisu mogle sazreti. Glad i epidemije su svuda harali. Očekivano trajanje života smanjilo se za deset godina. Po Evropi je opustelo na stotine sela, a čitavi pojasevi na Zemlji ostali su bez ljudi. Hladni šok duboko se urezao u pamćenje. Kad su se tokom šezdesetih godina 20. veka temperature ponovo i iznenadno strmoglavile, meteorolozi su upozorili na opasnost novog ledenog doba, koje je, navodno, čovek prouzrokovao zagađenjem vazduha. U to vreme jedva da je neko i govorio o pregrevanju Zemlje kao o nečemu pretećem. Tek početkom osamdesetih godina, pojavom ekološkog pokreta, sve se odjedanput izmenilo. Od tada pa nadalje, o vrelim letima mislilo se, isključivo, kao o klimatskoj katastrofi. Čuvari čovekove okoline govorili su u stilu katoličkih propovednika, ističući efekte staklene bašte kao kaznu za grešne igrarije sa Zemljom koja je božansko delo. Tom prilikom ekolozima je promaklo da je čovek poodavno počeo da sam preuređuje planetu. Prognoziranje klimatskih promena i vremena uopšte, postalo je omiljena društvena igra koja je u promenama pronalazila znake za pogoršanje zdravlja. Da li je april ikad bio tako topao kao ove godine? Ovako suvo vreme nije normalno! Da li je već došao kraj sveta?, pitali su se mnogi. Prisetimo se samo jutarnjih vesti u protekloj nedelji i voditelja koji bi zabrinutog izraza lica upozoravali gledateljski ili slušateljski publikum da bez potrebe ne izlazi napolje, jer ga čeka ultraljubičasto zračenje koje se probilo kroz ozonske rupe i samo čeka nove žrtve kojima će izazivati rak kože, a vrlo verovatno i moždani udar, ukoliko se u cilju prevencije ne popije nekoliko litara vode. Sunce je označeno kao nuklearni reaktor, mnogo gori od černobiljskog, tako da se stalno preporučivao hlad kao jedino sigurno mesto za očuvanje života. To što deca, devojke, momci i matori ljudi hodaju ulicama polugoli, kao Bušmani u Africi, nije nikome od radijskih i televizijskih specijalista dalo povod da svom tom svetu, koji traži vanredne mere predviđene za slučajeve prirodnih katastrofa, ukaže kako je nepristojno kretati se obnažen i što je još važnije, da je potpuno stupidno istovremeno se žaliti na Sunce koje će u nama proizvesti rak i izazvati niz drugih smrtonosnih bolesti. Početkom ove godine pojavilo se više nezavisnih medicinskih studija iz kojih se jasno vidi da sunce i vrelo vreme i te kako deluju protiv raka dojke, limfoma, karcinoma prostate i što je ironično, da ironičnije ne može biti – i protiv raka kože. Zaštitna uloga sunca zasniva se na mehanizmima antikancerogenog dejstva vitamina D, koji se sintetizuje i nagomilava u koži, baš pod dejstvom sunca. Svima je, naravno, znano da istraživači, kozmetičke i farmaceutske firme grozničavo rade na otkrivanju novih lekova za zaštitu kože od sunca, ali i protiv raka kože. Lekove otkrivaju da bi ih prodali. Sve to je, u neku ruku, groteskna protivrečnost najnovijim i tek publikovanim otkrićima koja potiču iz Memorijalnog centra za rak Sloan – Ketering u NJujorku, iz Američkog kancerološkog udruženja i iz Asocijacije za istraživanje raka u Kaliforniji! Iz ovih krugova se ne tvrdi da je potrebno pržiti se svakodnevno na plaži, ali se jasno preporučuje dnevno sunčanje po 15 minuta i više, bez ikakve zaštite. U suštini, Sunce jeste ogroman nuklearni reaktor koji proizvodi toplotu i svetlost, ali emituje i druge vrste elektromagnetskog zračenja. Na sreću, Zemljina atmosfera ne propušta najopasnije solarne zrake iako neki manje opasni, poput ultraljubičastih (ULJ) prolaze nadole, naročito kroz “ozonske rupe” izazvane isparavanjem hlorfluorougljenika, koji koristimo za frižidere, dezodoranse, konzervaciju i slično. Dosad važeća naučna doktrina tvrdi da promena boje kože pod dejstvom sunca (kada se pocrni) u suštini, pokazuje da se telo brani od sunčevih zraka tako što na svoju površinu izbacuje posebne ćelije nazvane melanocitima (melanos, gr – crn). Što je veća doza ULJ zračenja, to se koža više brani, tj. tamni. Najozbiljnija posledica ULJ zračenja po medicinskoj doktrini jeste karcinom kože, tj. rak koji nastaje zbog toga što ULJ zračenje izaziva hemijske promene na DNK, dovodeći do mutacije gena. Simptomi mutacije DNK javljaju se posle 50 ili 60 godina od aktuelnog oštećenja kože suncem, još u ranoj mladosti, u kojoj telo dobija oko 80 odsto ULJ zračenja, dok je preostalih 20 odsto raspoređeno na ostatak života. Kao najbolji primer opasnosti od preteranog sunčanja ističe se Australija, koja iako ne čini više od 0,3 procenta svetskog stanovništva, ipak učestvuje sa oko šest odsto karcinoma kože, koji se javljaju u svetu. Učestalost smrtonosnog raka kože, zvanog melanom, u poslednje dve decenije povećava se pet odsto godišnje. Ko je bio u Australiji, zna za tamošnje zlatno pravilo pri odlasku na plažu: Slip, Slop, Slap (navuci košulju, nabaci krem, natuci šešir). Na svim plažama stoje upozorenja: ne sunčajte se između 11.30 i 14.30. U Australiji žive ljudi koji su, genetički gledano, isti kao i svi drugi Evropljani, te nemaju dovoljno zaštitnih melanocita u koži koji bi se suprotstavili prejakom australijskom suncu. Mnogi istraživači i statističari tvrde da će se među belcima broj karcinoma kože u narednim godinama stalno i svuda povećavati, zbog ludila za letovanjem na moru i za bronzanom bojom kože. Doktor Robert Holik, jedan od bivših profesora sa Harvarda, poznat kao otpadnik od medicinskog mejnstrima, zaklinje se da bi u svetu broj smrtnih slučajeva od karcinom dojke mogao biti smanjen do 70 odsto, samo kad bi se ženski svet sunčao malo više. U stvari, moje poznanstvo sa njim je sklopljeno na promociji njegove knjige “Prednosti ultravioletnog zračenja”, objavljene 2004. godine u NJujorku. Profesor na 212 provokativnih strana piše u korist sunca i relativizuje štetno dejstvo ultraljubičastog zračenja, ističući njegovo lekovito dejstvo. Američka akademija za dermatologiju koja je najveće udruženje kožnih lekara u Americi, stoji, međutim, na stanovištu da je i kraće zadržavanje na suncu, između 10 i 16 sati opasno, te savetuje upotrebu kremova za sunce sa zaštitnim faktorom 15. Profesor Holik tvrdi da faktor 15 smanjuje stvaranje vitamina D u koži za 99,9 procenata. Doktor podvlači davno znanu činjenicu da se bolesti kao što su multipna skleroza i razne vrsta tumora najčešće javljaju na većim geografskim širinama, što znači, onima koje su dalje od ekvatora. Finale priče svelo se na profesorov gubitak prestižnog mesta u Bostonu, jer nije poštovao stav Američke akademije za dermatologiju, ali i na otvaranje pitanja: da li je Sunce zaista toliko štetno, ili je sve to plod klimatske histerije koja se svake godine javlja u julskim mesecima? Svi epidemiolozi znaju da sa svakim izveštajem moćnog Svetskog saveta za klimu (IPCC) raste i histerija o klimi i o propasti sveta, kao neka epidemija gripa. “Pred nama je još 13 godina u kojima se može naći spas. Ukoliko čovečanstvo ne uspe sa zaustavljanjem učinaka staklene bašte do 2020. godine, samo će sebe istrebiti i to u najvećim mukama.” Daleko od očiju javnosti, među klimatolozima već tutnji neka vrsta kulturološkog rata. Dok se neki od njih smatraju ekoaktivistima i žele da uskomešaju javnost, mnogi drugi pozivaju na više opuštenosti i plediraju za racionalnije ophođenje sa onim što je neizbežno. Neosnovano je, takođe, rašireno strahovanje od pregrejane klime koja bi svojim superolujama potpuno uništila sela i mnoge gradske građevine. Jedna neiskorenjiva legenda govori o gigantskoj poplavi koja bi prekrila obalske gradove sa milionskim stanovništvom. NJujork, London i Šangaj potpuno bi potonuli, bar po ovom scenariju. Za sada niko nije pomenuo kontinentalne gradove, a da jeste, naš radio i TV bi nam ukazali kako se najbrže stiže do Kopaonika, Kosmaja i Divčibara, Svrljiga i Babušnice. Ova jeziva bajka potiče iz kasnih osamdesetih, kad simulacije vremena nisu bile dovoljno precizne. A izneta je u javnost kao scenario koji je smislila atomska industrija, jer ga je mogla koristiti kao jak argument za svoje atomske centrale, koje tokom rada malo šta emituju u atmosferu. Jedina konstanta koja se tiče klime jeste da se ona stalno menja. Pre 200 godina počelo je novo poglavlje istorije klime. Nobelovac iz Majnca i istraživač atmosfere Paul Krucen ovaj period naziva antropocenom, jer je čovek preuzeo kontrolu nad važnim delovima prirodnih procesa na našoj planeti. Porast temperature u poslednjoj deceniji, o kome je mišljenje stručnjaka jedinstveno, može se svesti na ugljen-dioksid, koji stvara čovek. Na taj način, on je preuzeo aktivnu ulogu u klimatskim događanjima. Prognoza klimatologa je da će se klima Zemlje promeniti, i to, značajno, a da li će značajno uticati na zdravlje ljudi, to ćemo tek videti. Čovek je biće koje se prilagođava klimi, a ne klima njemu. Uostalom, to se pokazalo tačnim tokom poslednjih 450 miliona godina u kojima je čovek opstao i ne znajući koliko su opasne letnje vrućine.