Vreli dani u Srbiji

Malo je ljudi koji pamte ovolike vrućine u Srbiji. Sredinom jula, vrelina je išla do četrdeset stepeni (u hladu), a na beogradskim ulicama i do šezdeset. Neki dokoni, želeći da pokažu o kakvom se čudu radi, ispekli su jaje na oko. Kako? Lepo – razbili ljudi jaje nasred beogradskog asfalta i tako sebi napravili ručak, bez šporeta. Ovih dana u Beograd je stigao jedan Švajcarac, autom koji pokreće sunčeva energija. Bili su u pravu oni koji se govorili da će Srbija jednog dana biti Švajcarska. Počeli smo, istovremeno, da koristimo solarnu energiju i uskoro ćemo igrati – barabar. Stručnjaci upozoravaju da se klima menja. Zemljina kugla postaje sve toplija, zahvaljujući čoveku, koji je uništio prirodnu ravnotežu svojim izumima. More je ove godine u Grčkoj toliko toplo, da je pravo čudo kako se nije pretvorilo u riblju čorbu. Neka, i letovaćemo i zimovaćemo uskoro, jeftino, na Zemljinim polovima: ko voli egzotična južna mora i druženje sa pingvinima, eto mu Arktika, za one koji naginju severu i severnoatlantskim integracijama, ostaju Atlantski okean i Antarktik, sa Severnim morem. Beli će medvedi biti pripitomljeni, hraniće ih iz konzervi specijalni misionari Evropske unije. Nešto se ovi iz Brisela i Vašingtona, valjda zbog nagle promena klime, ljute na Ruse, koji im sve češće govore – njet! Figurativno to znači: gospodo, i mi konja za trku imamo. Prošlo je vreme kada je na pariskom Lonšanu, u čuvenoj trci “Trijumfalna kapija”, pobeđivao samo američki konj, koji je trku trčao sam. Baćuška se uozbiljio, javno govori da je američki imperijalizam u ekspanziji i da toga ne može biti. Okrenuće, ako bude potrebno, svoje bele rakete prema Amsterdamu. Neće se širiti proizvodnja atomskih bombi, ali sve ono drugo, što vojni stručnjaci zovu konvencionalnim oružjem, proizvodiće se. Biće – babuška, idu tenki, kao u filmu Varljivo sunce Nikite Mihalkova. Niko ne kaže niti misli da će Amerikanci i Rusi ratovati. Naravno da neće. Ovo je samo metafora koja kazuje da se Rusija probudila, da je ojačala, da je ekonomski sve bogatija (od njenog gasa, koji debelo naplaćuje, živi cela zapadna industrija), i da se njen glas mora slušati. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, što i glasom i stasom imponuje celom svetu, kaže Ahtisariju i Bušu, očinski mirno i toplo – njet! Nema nezavisnosti Kosmeta na silu. Onda Kondoliza Rajs, da se ne bi osećala podređeno, kaže da će se Amerika i dalje boriti za nezavisno Kosovo (za Metohiju nikad nije ni čula). Kako će se boriti, zašto ćete se boriti? Ej, Jenki, da li znate šta radite? Vi više ne svirate ni staru himnu Jenki-dudl, kad hrabri gajdaš korača na čelu čete i ovom veselom i muzikalnom pesmom podiže borbeni moral onih koji su se borali za američku nezavisnost. Šteta što gospođa američkog ambasadora nije, na prijemu, svojim koloritnim sopranom onim našim postrojenim i poniznim političarima otpevala ili odsvirala Jenki-dudl, kako bi ovim stereotipnim prijemima unela malo vedrine. Neka Amerikanaca, mada su nam se uvukli u svest i već ih sanjamo kako vire kroz ključaonice naših spavaćih soba, nego mi imamo ovde, u Srbiji, muke sa proamerikancima, da ne kažemo srpskim praznoglavcima, koji po onim internetovim sajtovima pišu vanzemaljske gluposti, u kojima kritikuju Ruse. Ima tu i uvredljivih rečenica, ali toliko je tu neznanja i nepismenosti, političke i prave, gramatičke, pa nam se činilo da ove gluposti ne bi trebalo iznositi na svetlost dana. Jedan takav kaže da su Amerikancima potrebne baze na Balkanu, kako bi nas branili od Rusa!? Pa ko nas je napao, ko nas je pre osam godina bombardovao, ko nam krade deo države? U Srbiji ima dobrih ljudi, ima pametnih i rodoljubivih ljudi koji shvataju šta je to politička globalizacija i dominacija nad svetom, ali nije malo ni onih koji ne znaju da pređu ulicu ni na zeleno svetlo. Tuga jedna. Ima i političara, reč je o malim strankama, koji kažu da se Kosmeta moramo što pre otarasiti, jer je to za nas bolje. Pa što se Englezi nisu odrekli Foklandskih ostrva i dvesta ovaca na njima, nego su ušli u rat protiv Argentine? Jedna mala stranka, zove se Liberalna demokratska partija, ovih je dana prešla sve granice beščašća. Predsednik stranke zove se Čedomir Jovanović, zvani Čeda, a stranka mu je poznatija pod imenom – čedisti. Nema ih mnogo, imaju osam poslanika, u parlament su ušli uz veliku podršku Čankovih autonomaša (inače ih nigde ne bi bilo), ali dižu veliku graju u parlamentu. Oni u parlamentu neće glasati za novu rezoluciju o Kosmetu! Neće glasati oni i albanski poslanik iz Preševa Riza Haljimi. Možda će čediste narod uskoro zvati i haljimistima. Nikad se ne zna šta “raji” može da padne na um. Za kraj, jedna zanimljivost: uhapšen je Rade Terzić, javni tužilac Okružnog suda u Beogradu. Kad pomenete ovaj sud, znajte da je to pola Srbije. Ovaj relativno mlad i apsolutno nesposoban čovek (bio je na televiziji, o kakvog li mučenja s rečima), iznikao je, niodakle, posle petog oktobra, pre sedam godina. Onog trenutka kad je odbio da optuži Legiju zbog incidenta, tuče i pucnjave u poznatoj beogradskoj kafani, niko nije ni slutio da je čovek Čedin poznanik. Kad su uhapšeni surčinski, a kasnije zemunski mafijaši, zbog otmice biznismena Miškovića, Terzić ih je pustio iz zatvora. Pouzdano se zna da im je Čeda u zatvor odneo tortu, veličine Ajfelove kule. I sad, normalno, niko ne veruje da je ovaj mali čovek, javni tužilac, odlučivao sam, nego da je radio ono što mu se naređivalo. Zamislite šta je uža vlast tada smislila: javila je narodu da je reč, isključivo, o političkom ubistvu i da su Kum, Šiptar i Legija uklonili Đinđića da bi preuzeli vlast u zemlji. Zamislite tu suludu priču – polupismeni Kum i Šiptar, uz pomoć Legije, postaju nasledni knezovi države Srbije. A Rade Terzić, čovek bez lica, već kaže da će svoju kožu skupo prodati i da će javnost doživeti pravi šok kad sazna ko su sve bili njegovi naredbodavci. Nije Rade Pera Segedinac, moralna gromada, kome je najtalentovaniji naš pesnik i veliki narodni tribun Laza Kostić posvetio svoju poznatu dramu.