Pečalna dolina

Lepa je Letnica, ovde niko ne psuje – kaže Frokina kćer. Sa svojom uznositom crkvom, žurnom Letničkom rekom, starom vodenicom i svakom pitominom, Letnica je doista lepa. Ali retko je čuti ovako hrišćanski sugestivno opažanje lepote nekog mesta. Bilo bi divno kad bi se ljudi odrekli psovke, pa da se tolika naša sela i gradovi mogu pohvaliti, između ostalog, i lepotom letničkom. Selo Letnica, smešteno na sunčanim obroncima Skopske Crne gore, poznato je najpre po čudotvornom kipu Majke Božje Crnogorske koji svakog 14. avgusta, o Velikoj Gospojini, u ovdašnjem katoličkom hramu Uznesenja Bogorodice dočekuje hiljade vernika svih veroispovesti. Hrvati iz na desetine kilometara udaljenog Janjeva, ali i mnogi drugi, na taj dan ovamo najčešće stižu peške. Iz razgovora sa žiteljima sela Letničke župe nije teško zaključiti da je ovde u većini obitavao miran verujući narod, neopterećen verskim i nacionalnim deobama, ne barem kada je o onom slovenskom reč. Tako će Srbi iz sela Grnčara posvedočiti da su u crkvu Majke Božje, dok su smeli da se kreću, odlazili “kao u svoju”, a izbegli sveštenik letničkog hrama don Paško Glasnović bez razmišljanja će u ono najcrnje doba septembra devedeset devete doputovati čak iz Hrvatske ne bi li svojim svedočenjem pomogao lažno optuženom srpskom lekaru Draganu Nikoliću. Sa istom željom, svojom pismeno odaslatom izjavom svešteniku se beše pridružila i dobra sestra Gilda. Do Letnice, kao i do svakog drugog mesta na Kosmetu, pojedincu nije lako stići; putovanje uvek zavisi od dobre volje onog koji je u mogućnosti da “učini”. Istini za volju, obezbeđivanje takve vrste pomoći drugom počesto nije nimalo jednostavno. Sećam se da je prvi moj odlazak u Letnicu bio, u stvari, vaskršnji poklon. “Praznik je, kud želite da vas povezem?” – pitao je ruski policajac Saša, znajući da za prištinske zatočenike to i jeste najdragoceniji praznični dar. Kad je već tako, zaželela sam da posetim mesto do kog se onda kao i sad nekako najteže stizalo. Početkom ovoga jula darivalac je bio gospodin Oliver Ivanović. Potonji odlazak u Letnicu, razume se, manje je bio ponukan radoznalošću, a više željom da se vidi samuje li još Gospa Letnička, je li se kogod od prognanih Hrvata vratio, eventualno ponovo sretne s tihim i namučenim Markom Kolićem. Umesto Marka, u hladu ispred uposlenog mlina sedi suvonjav čovek iz čijeg je pitanja – a ko ste vi? primetna izvesna doza nepoverenja. - Pravoslavna sam Srpkinja (na Kosmetu se i ovako katkad morate predstaviti kako bi nepoznati sagovornici, jedan i drugi, odmah znali na čemu su) i, ako dozvoljavate, želim da fotografišem vodenicu. - E, vi možete! – živnu čovek te mene i vozača Gorana povede u mirišljavi, brašnom zabeleo mlin. Potom ćemo sesti da se pobliže upoznamo i porazgovaramo o nedaćama malobrojnih žitelja ovog kraja. Froka Dokić je Hrvat i svoj jezik, kako je i pravo, još uvek zove srpskohrvatskim. Napominje da mu je porodica nacionalno izmešana i to mu očigledno ne smeta. Naprotiv. Ima desetoro dece, četrdesetoro unučadi i devetoro praunučadi i sudeći po hitrosti, fizičkoj i umnoj, teško bi se dalo zaključiti da je uveliko prešao sedamdesetu. Potomstvo Frokino u jeku opšte nesreće rasuto na sve strane. Tu, uz njega su, pored supruge, još uvek dve kćeri, četvoro unučadi i zet. Jedna od kćeri, nerada da se imenom predstavi, pripoveda kako je stalno na putu od Letnice do Smedereva gde obilazi i brine o deci koja onde nastavljaju školovanje. Naime, osmogodišnja škola u selu svela se na prva četiri razreda. Da bi je dovršili i upisali se u srednju s nevelikim mogućnostima u izboru smera, đacima valja teškom mukom do sela Vrbovca (u varoš Vitinu Hrvati kao ni Srbi odavno ne zalaze). Ako postoji želja za višom, ili izbor škole diktiraju specijalne potrebe deteta, što je Frokinu kćer snašlo uz sve druge nevolje, mladi neminovno moraju dalje, a to onda iziskuje plaćanje stana i rešavanje sijaset drugih problema s kojima se suočava ova mlada žena. Ovde, pak, muž neprekidno na meti Albanaca. Devetog novembra prošle godine, tu na ulazu u besprekorno uređen Frokin restoran (u koji potonjih godina gosti navrate samo o Velikoj Gospojini), zasuli ga rafalom iz sačmare. – Sav je bio u krvi. Kako je ostao živ, samo Bog zna – svedoči njegova supruga dok nam pokazuje tragove kuršuma ostavljene po vratima i dovratnicima. Prethodno je, odmah devedeset devete, porodica izgnana iz Vitine a tamošnja imovina spaljena do temelja. Ono što nije moglo sagoreti, uzurpirano je. No da se vratimo svedočenju Froke Dokića koji je na dužnosti predstavnika, ili kako se to ovde kaže – koordinatora hrvatske zajednice, a poslove u mlinu obavlja usputno, jer i Marka – reče – zdravlje sve manje služi. Napomenuće Froka da se sam on, Marko Kolić i još neki meštani s najviše rizika i kreću; albanski ekstremisti su nekako procenili da su baš oni ponajviše krivi što su živi, mada – ističe Froka – ovde nema čoveka koji nije barem jednom napadnut. Sam je bio žrtva zločinitelja u više navrata; nije pošteđen ni plamenog marta dve hiljade četvrte, a najveće njegove traume vezane su za 28. jun devedeset devete kad je u kući ostao sam a ovi upali te počeli da ga dave. Dok se priseća te strašne noći, ovom odvažnom čoveku naviru suze i zastaje reč u grlu. Zna da nikom loše učinio nije. Šta je ostalo od hrvatske zajednice podno Skopske Crne gore kazuju podaci koje Froka taksativno iznosi skrećući najpre pažnju na to da je u Mesnoj zajednici koju čine četiri sela – Letnica, Šašare, Vrnez i Vrnavokolo ne tako davno živelo 900 domaćinstava sa oko šest hiljada Hrvata ne računajući manji broj pripadnika i ostalih naroda. Zlonamerni bi mogli reći da su bežali od predratne politike, ali Froka ne zaboravlja da istakne kako ovdašnji Hrvati “za vreme Miloševića” nisu imali nikakvih problema. U Letnici danas žive 34 duše od kojih četiri srpske (potonje Froka ne izostavlja, uredno ih prilaže zbiru letničkih stradalnika), u Šašarima 10, u Vrnavokolu pet, među kojima je dvoje nepokretno. Napokon, u Vrnezu još diše jedan šezdesetpetogodišnjak. Ukupno, dakle, pedeset. Pa da makar njih pedesetoro može mirno izbrojati dane, nego pritisle starost, bolest, nemaština, samoća. Povrh svega neprestani teror – pretnje, uniženja, premlaćivanja. Samo je Frano Tunić iz Vrnavokola dosad pretučen tri-četiri puta. Nedavno je, sve u sledu “ispunjenja standarda”, napadnut u dva posle ponoći u svojoj kući. “Istraga je u toku” – rezignirano zaključuje Froka. Iako s nešto manje žara nego li na pravoslavne (možda samo zato što ih je manje), ali jurišalo se i na katoličke svetinje i hrvatske grobove. U sledu takvih “aktivnosti” albanskih nepočinitelja oskvrnavljena je i opljačkana crkva Svetog Franje u Vrnavokolu. Iznutra ostali samo zidovi – kaže Froka, a sve što je bilo uz crkvu, uključujući i trafo-stanicu, pokradeno. U istom mestu kapela na groblju je zapaljena, grobljanska ograda odnesena, visoki drveni krstovi svi uništeni. Na groblju u Šašaru, pored jednog broja polomljenih spomenika, provaljena i kapela te su ljudi morali skloniti zvona da ih krstoubioci ne odnesu. Porušeni su prvobitno i svi spomenici na groblju u Zagrađu (zaseoku Šašara) gde su sahranjeni i Frokini ugledni preci, ali su, valjda intervencijom Kfora, naknadno podignuti. Ovde, kao i drugde, poruka je jedna te ista – proterati do poslednjeg i osujetiti svaku mogućnost pa i želju za povratkom. A mnogi bi da se vrate. Dolazio nedavno tako i Frokin prognani šurak Izidor Jozić, ali kako došao, tako bez ikakve nade i otišao. Devedeset i pet posto kuća u Letnici je što uništeno, što uzurpirano. U Letnicu i Šašare nasilnički je ušlo 36 albanskih porodica samo iz Tetova. Dođu, odaberu, pa, bez ičije zabrane, u jednu kuću usele čeljad, u drugu stoku – svedoče ovi mirni, ni od kog zaštićeni ljudi, rešeni da do kraja izdrže na svojoj dedovini, u lepoj Letnici u kojoj niko ne psuje.