Ubi, nežno!

Do pre 161 godine omiljeni postupak doktora Mortona prilikom vađenja zuba svojim pacijentima bilo je preventivno pijenje viskija, tako da bi pola boce popio bolesnik, a ostatak doktor. Potom bi obojici bilo svejedno šta će se dogoditi. Bilo je važno da ne boli. Kad je doktor umesto viskija prvu put primenio etar za bezbolno vađenje zuba, a odmah potom i za odstranjenje tumora sa vrata jednog bolesnika, nov medicinski postupak nazvan anestezijom raširio se svuda u svetu. Anestezija eliminiše bol ali nosi i mnoge opasnosti, jer kad je čovek potpuno bez svesti, kad nema komunikaciju sa okolinom i kad je paralizovan, onda svaka greška anesteziologa, bilo zbog preterane količine korišćenog anestetika, bilo zbog prekida dovoda kiseonika u pluća uspavanog lica, koje je sebe prepustilo na milost i nemilost svom lekaru, može lako dovesti do tragičnog ishoda. Uostalom, o pogrešnoj i fatalnoj anesteziji imali smo nesreću da u proteklih mesec-dva mnogi toga čujemo i pročitamo u sopstvenoj kući i da na kraju ostanemo uskraćeni za jednostavno, stručno i razumljivo objašnjenje. Greške u lečenju, bez obzira na to da li su lekarske, proceduralne ili zbog neispravnih lekova, teško je dokazati, zbog toga što one nastaju ne iz namere već iz nehata ili neznanja. Naravno, mora se računati i na višu silu, što za oštećenog pacijenta i njegovu porodicu nema nikakvog značaja. O esnafskoj lojalnosti koja po pravilu ublažava ili prikriva grešku svog člana ne treba mnogo raspravljati, jer je ona poznata i nije zabranjena. Ali, kao i u svemu drugome, postoje granice koje se ne bi smele prekoračiti i iza kojih počinje kriminal. Jedan od prvih i najpoznatijih anestezioloških incidenata u medicinskim krugovima, poznat je kao “slučaj Vuli i Roe” koji se odigrao u Engleskoj, u Česterfildskoj kraljevskoj bolnici, 13. oktobra 1947. godine. Dva pacijenta, Albert Vuli i Sesil Roe, bili su podvrgnuti malim i bezopasnim operacijama, tokom kojih je korišćena spinalna anestezija. Ona se izvodi tako što se anestetik ubaci u jedan prostor ispod kičmene moždine u kome se nalazi kičmena tečnost i mnoštvo živaca namenjenih karlici i nogama. Ali posle završene operacije, oba bolesnika ostala su paralizovana. Slučaj je dugo rešavan da bi se na kraju zaključilo kako je kroz mikroskopske pukotine na neotvorenim staklenim ampulama unutra slučajno prodro otrovni fenol, koji se inače koristi za sterilizaciju. Objašnjeno je da su zbog te slučajnosti paralizovane noge oba pacijenta. Ovaj zaključak doneo je uvaženi profesor Mekintoš sa Oksfordskog univerziteta. Tako je slučaj zataškan, odbijena je tužba oba pacijenta, a anesteziolog, izvesni dr DŽejms Gream proglašen je nevinim. Danas, 50 godina od tog događaja, otkriveno je da teorija o fenolu kao krivcu za tragediju nije bila istinita i da se nesreća odigrala tako što je infekcija u kičmu uneta prljavim iglama, koje nisu bile dobro sterilisane pre upotrebe. Nedavno je preko najrenomiranijeg svetskog medicinskog časopisa The Lancet pokrenuta debata o efikasnosti anestezioloških protokola, među kojima i onih koji se koriste u svrhu smrtonosnih injekcija, a koji, kako se pokazalo, u mnogim slučajevima na dovode do surove i bolne smrti što je, na primer, zabranjeno osmim amandmanom američkog ustava. Zvuči ironično, ali jedna od glavnih briga zakonodavaca skoro svih država u svetu jeste “humanost” kojom se država nekome sveti i zbog prestupa mu oduzima život. Zanimljivo je istaći da su kreatori modernih načina izvršenja smrtnih kazni uglavnom bili doktori. U revolucionarnoj Francuskoj, početkom 1790. godine, jedan od lekara po imenu Žozef Ignac Giljotin predložio je besprekornu i ultrabrzu dekapitaciju osuđenika, tako da je kasnije njegova konstrukcija ponela ime “giljotina”, a tretirana je kao vrlo humano sredstvo za izvršenje kapitalne kazne. Giljotina se zaista pokazala sigurnom, naročito u poređenju sa vešanjem i odrubljivanjem glave sekirom ili mačem, što je ponekad zahtevalo više pokušaja i što je trajalo i duže nego što je bilo planirano. Krajem 1970. DŽej Čepmen, inače zatvorski lekar u Oklahomi, smislio je nepogrešivo siguran način egzekucije, koji je kasnije prihvaćen u mnogim američkim saveznim državama. NJegova smrtonosna injekcija sadrži tri otrovne hemikalije- anestetike, koje se istovremeno ubrizgavaju u vene osuđenika na smrt. Tako su u praksi ukinute egzekucije vešanjem, streljanjem, gušenjem u gasnoj komori i na električnoj stolici. Koktel od tri hemikalije od kojih je prva natrijum tiopental, ili natrijum pentotal, oba barbiturati sa ultrabrzim dejstvom, uspavljuju osuđenika, usporavaju i prekidaju mu disanje, druga hemikalija je neuromišićni paralitik, pankuronijum bromid, kojim se parališu mišići i eliminišu trzaji osuđenika i, na kraju, kalijum hlorid koji zaustavlja rad srca. Sva tri anestetička sredstva daju se u pojedinačno smrtonosnim dozama. Doza je uvek ista, bez obzira na to da li je bolesnik težak 70 ili 150 kilograma. Međutim, kao i u medicini, i prilikom izvršenja smrtne presude događaju se tehničke greške koje egzekuciju pretvaraju u pravo mučenje. Po američkim zakonima, doktorima nije dozvoljeno ubacivanje igle u venu osuđenika na smrt, budući da se to kosi sa etičkim principom definisanim medicinskim sloganom “primum non nocere”, koji je temelj Hipokratove povelje, a koji bi značio “prvo, ne naškodi”. Zbog toga nedovoljno obučene osobe iglu nekad nestručno ubace pored vene ili u već tromboziranu venu, tako da otrovni anestetici ne stižu do mozga i do srca. U slučajevima egzekucije, propust je kad u anesteziji osuđenik ne bude ubijen dovoljno brzo, a u medicini je propust kad se iz anestezije neko nikad ne probudi.