Stonsi, post scriptum

Jesam li vas već masirao pričom o tome na koliko sam koncerata Rolingstonsa bio prisutan? Nema veze, ponoviću: bio sam na dva koncerta. Što se originalnog zvuka grupe tiče, nije bio idealan trenutak: Stonse je tada usmeravao američki pijanista Bili Preston. Ili neki drugi američki pijanista, nije ni važno. A koncerti o kojima je reč održani su u Zagrebu, danas gradu u inostranstvu. Tada je, međutim, Zagreb bio u Jugoslaviji. Budući da nisam neki veliki jugonostalgičar (nisam zapravo nikakav), već više lokalpatriota beogradske provenijencije (tzv. Beograđanin po zanimanju), svih prethodnih godina malo me je tištala činjenica da Mik i društvo uporno izbegavaju ušće Save u Dunav. Ma, dobro: nisu dolazili jer ih tako nešto nije mnogo ni interesovalo, a bilo je i perioda kada nisu mogli da dođu sve i da su hteli. Tako su, ako ništa drugo, propustili da se upišu u srpsku istoriju. I tako, da skratim, najzad su stigli. Da li su se odlučili za Beograd (i Budvu) zato što su oronule starkelje kojima je mesto u dalekoj prošlosti roka? Ni slučajno. Bez obzira na ubitačni protok vremena, Stonsi su institucija hodajućih legendi. Praše sa neviđenom energijom kao u danima kada su izlazili iz puberteta. Kao što, takođe, povremeno greše. Wihov polet je neiscrpan. Bilo kako bilo, svaki koncert Rolingstonsa je uvek prvorazredni medijski događaj koji se ne propušta. Više desetina hiljada ljudi nije onomad, one subote, propustilo šansu da se u to uveri. Ali, više od same svirke, koja je ekskluzivno vlasništvo ljubitelja, dolazak Kamenja indikativan je kao polit-sociološki input, to jest kao povod raspravi šta subotnji koncert govori o stanju srpskog društva i srpske svesti uopšte. Neki misle da je to bio eklatantni dokaz kako se Srbija promenila, da sada sigurnije korača ka Evropi, jednom udaljenom kontinentu. S druge strane, sudeći po anketi Tanjuga, većina građana misli da je, u pomenutom smislu, svirka na Ušću beznačajna. I ko je onda u pravu? Teško je reći. Oni koje je bilo baš briga za Yegera i kompaniju donekle su u pravu, jer, osim što je koncert Stonsa doprineo popravljanju globalnog imidža države, novine svakodnevno svedoče kako je Srbija i dalje zemlja crne hronike. Doduše, ubistva iz sačekuša kao instituta mafijaških obračuna nešto su se proredila, ali se zato u redovima običnog sveta umnožavaju: jedan ubio bivšu ženu, drugi usmrtio devojku na javnom mestu zato što ga je ostavila, unuk likvidirao dedu, deda unuka, usmrćena čitava porodica odgajivača pasa, a i komšijin pas smrtno stradao. U tim obračunima retko se koristi vatreno oružje. Uglavnom rade noževi i sekire, a zabeležen je i slučaj zločina onom alatkom za košenje trave. Sve kao u XIX veku. Otuda je zbilja jasno da se Srbi nisu dozvali pameti samo zato što su u Beogradu (i u Budvi, mada je to takođe inostranstvo) svirali Stonsi. Nemam ništa protiv takvog stava. Bilo bi i glupo da tvrdim nešto suprotno. Stvarnost bi me lako demantovala. Otud me više brine nešto drugo. Naime, oni koji su unapred izjavili da ga majci neće prismrdeti spektaklu na novobeogradskoj poljani, delili su se u dve grupe: jedni su se pravdali tvrdnjom da je muzika Stonsa arhivska istorijska činjenica, a da su obaška Bitlsi svojevremeno bili bolji, što je sve plitkoumno, da ne kažem da je u maniru opančarski pokondirene tikve, dok su drugi, odranije poznati po svom patriotskom statusu, zastupnici teorije o domaćinskoj Srbiji, rekli da ih Yeger ne interesuje, ali kako će, ne samo iz inata snobovima iz kruga dvojke, obavezno posetiti Sabor trubača u Guči, koji je prava srpska stvar, a o Ceci već i da ne govorimo. To je slično uverenju nadrilekara da se neka smrtonosna bolest pouzdano leči čajem od trava ubranih pored puta (lat. urinare). Da se razumemo: bio sam par puta u Guči za vreme trubačkog nadmetanja, i mislim da je to bila zgodna lokalna priredba sa nezanemarljivim uticajem na oživljavanju interesa za autentični narodni melos (poznat i kao njorld music). Zahvaljujući Guči, saznali smo da zvuci rodnog kraja nisu samo pesme u obradi, novokomponovane gastarbajterske poskočice i turbo-folk. Uostalom, da budem sasvim jasan, ono što svira Boban Marković (a pre njega Salijević, Bakić i Sejdić) jeste, van svake sumnje, prava umetnost. I američki džezeri se time inspirišu. Problemi su nastali onog trenutka kada je nekome palo na um da Sabor trubača instalira kao veliki srpski brend. To je predstavljalo opasnu zabludu: kako napraviti brend od nečega što je već po sebi brend? Time je dodatno popločan put u pakao: Guča je, poslednjih sezona, veliko vašarište, tamo se krka i pije, povraća po ulicama i kenja po kukuruzištima, a desilo se i jedno ubistvo. A i svirka je sve slabija: nešto otud što se veliki trubači više ne rađaju, no više otuda što se takmičari, od kojih većina ne zna note, sviraju po sluhu, prisiljavaju da udovolje muzikološkim pravilima koja ubijaju dušu. Ne bi me otud iznenadila nečija tvrdnja da Guča, onakva kakva je danas, pogoduje mentalitetu noža i sekire, srpskoj bolesti na smrt. Da li to znači kako sam pristalica ideje da se Guča ukine? Ni slučajno. Samo bih želeo da se ona svede u pređašnje okvire, da se vrati sama sebi i postane normalan kulturni događaj kao što će možda biti normalno da Stonsi i sledeće godine sviraju u Beogradu. Da skratim: dilema ili Stonsi ili Guča je lažna. Nije reč o dilemi tipa ili Zvezda ili Partizan. Više me to podseća na hipijevsko – neomarksističku jednačinu ili biti ili imati (jer, kako ćeš biti ako nemaš ništa) ili, jednostavnije, na krucijalnu dilemu samozvanih intelektualaca iz minulih vekova – ili Šekspir ili kobasice. Rešenje je prosto: i Šekspir i kobasice. Dakle – i Stonsi i Guča. Samo se tako postaje normalan. Što se, pak, tiče ubilačke upotrebe noža i sekire u samrtnoj hronici ovog leta, možda bi Šekspir imao šta o tome da napiše, ali to nije stvar koju će ispraviti Mik Yeger ili Boban Marković. Druga je medecina potrebna. Rokeri i trubači u tome mogu samo igrati ulogu flastera. Oni nisu sterilna gaza koja je melem za ranu. Ali, bez flastera gaza ničemu ne koristi.