O zaslugama i “mrljama”

Možda Srbi nemaju istorijsku ličnost sa toliko kontroverzi kao što je bio Jaša Tomić (1856-1922). Prošao je skoro vek otkako je Jaša svoje polemike sa savremenicima autorizovao, a one su i danas kao nove. Tomićeva velika nesuglasica sa opštim političkim kursom, krajem XIX veka, koji je zagovarao jugoslovenstvo, jeste stav, izričit kao budućnost antijugoslovenstva, da Srbi i Hrvati nisu jedan te isti narod. U Habzburškoj monarhiji zalagao se za autonomiju Srba u Ugarskoj a na stub kritike dospeo je kada se monarhija raspala a on postao protivnikom autonomije u Kraljevini SHS. Smatrao je da srpska autonomija u novoj državi nema mesta. NJegov “prestup” je i to što je 1918. godine odlučio da se direktno Vojvodina pripoji Srbiji. A bilo je u ovoj našoj pokrajini onih koji su smatrali da Vojvodina treba ići u zajedničku državu preko Zagreba. Čuvena je Jašina brošura “Jevrejsko pitanje” (1884) u kojoj je tvrdio da su Jevreji kao narod nemoralni i time je zaradio žig antisemite. Tomić se ogrešio i o sopstvenu radikalnu stranku. Došao je u sukob 1918. i sa svojim prijateljem iz mladosti Nikolom Pašićem, jer je bio uveren da nova država SHS treba da bude, ako hoće da je stabilna i napredna, uređena na centralistički način. Ovim je došao u oprečnost sa svima koji su u centralizmu videli srpsku hegemoniju a u njemu velikosrbina. Jašina lista sporova sa “junacima” svoga doba je poduža ali važna i za političku sliku koja ni u našem vremenu nije izgubla na živosti. U mladosti je bio levičar, u zrelim godinama desničar. Komunisti koji su upravljali ovom zemljom nisu mogli da mu oproste izdaju socijalističke ideje. Zanimljivo, Jaša Tomić je naziv jednog banatskog sela, i čak ni Tito i drugovi nisu osetili potrebu da ga preimenuju. Ubivši Mišu Dimitrijevića, na Tucindan 1890. Jaša je i dan-danas, za jedne ubica a za druge branitelj časti svoje žene. Sa svom trojicom patrijarha, koji su se nalazili na čelu Srpske pravoslavne crkve u poslednjim decenijama XIX i početkom XX veka, s Germanom Anđelićem, Georgijem Brankovićem i Lukijanom Bogdanovićem, Tomić je bio u oštrom sukobu. Crkvena nomenklatura nije mu ostajala dužna, kudili su ga kao nihilistu, revolucionara i bezbožnika. A bilo je i drugih obostranih želja za sve najgore. Sada u centru Novog Sada imamo spomenik tom i takvom Srbinu. Sa otkrivanja spomenika, (predsednik Odbora za podizanje spomenika je bio Igor Mirović, visoki funkcioner SRS), prošle jeseni, a povodom dana kada se Vojvodina prisajedinila Srbiji, još su živa reagovanja na ovaj događaj. Jedva da je iko ostao a da nije iskazao svoj stav; pasivno ili aktivno. Podeljenost mišljenja, oprečni gestovi i način upotrebe činjenica su stajali odmah uz spomenik i pomalo ga zasenjivali. Gradonačelnica Maja Gojković je otkrila spomenik, vajarsko delo Aleksandra Zarina, i objavila da patriotizam ovog vođe radikala, s kraja XIX i početka XX veka, zadovoljava kriterijum važnog Srbina u Vojvodini, u bronzanoj verziji. Gradska opozicija je pokušala izjavama i transparentima da dobaci do sumnje u istorijsku, kulturnu i urbanu opravdanost “radikalskog” obeležja. Gradski DS spomenik osporava tvrdnjom da je Jaša kritikovao ulazak srpske vojske u Novi Sad 1918. Takođe su u DS-u podsećali da je bio osuđen na osam godina zatvora zbog ubistva Miše Dimitrijevića. LDP se obratio javnosti sa saopštenjem da gradske koalicione vlasti (SRS, DSS i SPS ) dižu spomenik “ubici” i time “promovišu ubistvo kao način rešavanja političkih problema”. Aktivisti “Mlade Vojvodine” nosili su transparente s natpisom “Jaša je bio fašista koji je ubijao Srbe a mrzeo Jevreje”. Predsednica Jevrejske opštine Novi Sad Ana Frenkel izrazila je u novosadskom “Dnevniku” protest otkrivanju skulptorskog obeležja Jaši Tomiću: “Čineći zla, možda iz neznanja i neobaveštenosti, Tomić je napisao, najblaže rečeno, ružnu knjigu o Jevrejima Jevrejsko pitanje, a to je osudila i tadašnja i sadašnja javnost”. Jozef Lapad, rođeni Novosađanin, a danas predsednik Memorijalnog centra holokausta Jevreja u Drugom svetskom ratu, obratio se Maji Gojković pismom povodom postavljanja spomenika Jaši Tomiću: “Nemoguće je osloboditi Tomićev patriotizam od antisemitizma .... Preklinjm Vas da lično ne date prilog sećanju na Jašu Tomića”. U “Danasu” oglasio se Aca Singer, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije koji navodi da je pažljivo slušao Maju Gojković: “i nisam u tome video ništa antisemitsko”. Singer se, u istom obraćanju, suprotstavio budućem štampanju sabranih dela tvrdeći da su “izuzetno antisemitskog karaktera”. Zanimljiv prilog “bogatstvu razlika” bila su i reagovanja koja su ovaj događaj ironično nijansirala. Pošto je Tomićeva skulptura postavljena u čast ulaska srpske vojske u Novi Sad, a ovaj grad je multietnički, očekuju se obeležja sa natpisom: “na dan kada je mađarska, pa nemačka, pa turska vojska ušla u grad”. Spomeničkom belegu radikalskom vođi su prigovarali i oni koji smatraju da, uopšte, nije dobro rešenje, jer vizuelno-urbanistički narušava identitet grada. Od predstavnika gradske opozicije i Srpske pravoslavne crkve niko nije prisustvovao otkrivanju spomenika. Oni koji su branili Jašu i njegovo spomeničko uzdizanje, kao Drago NJegovan, direktor Muzeja grada, negirali su da je bio antisemita a isticali da je imao veliku ulogu u prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, za šta zaslužuje postolje sa bronzanom slavom. Onda se pojavio, u junu ove godine, drugi činilac koji bi mogao da ima izvesnu težinu u daljem sagledavanju lika i dela Jaše Tomića. Prometej je objavio njegova sabrana dela u 25 tomova. “Zapravo, knjige su došle kao glas za razumevanje toga šta je Jaša pisao i ostvario”, objašnjava direktor Prometeja Zoran Kolundžija. “To će reći da su sredstva borbe za nacionalni integritet u njegovo vreme bila drugačija, dakle datirana”. Kolundžija precizira da se radi o vremenu i prostoru Vojvodine, “srpskom severu” uoči raspada i po raspadu Austrougarske, kada se oblikovao “novi svet Srbije koja je imanentna zamisli svih najmoćnijih stvaralaca i mislilaca Vojvodine stare”. Grad Novi Sad je pokrovitelj sabranih dela a na čelu tima priređivača, među kojima je i Igor Mirović, bio je akademik Vasilije Krestić, koji je u posebnom tomu “Politički portret” izložio argumente u prilog tvrdnje da je Tomić, nesumnjivo, obeležio dve poslednje decenije XIX veka i prve dve decenije XX veka: “ Kao Srbin i srpski političar bio je duboko svestan svih problema s kojima se suočavao njegov narod na svim geografskim prostorima na kojima se nalazio i činio je sve što je bilo u njegovoj moći da mu pomogne, da ga oslobodi turskog ropstva, da ga učini ravnopravnim s drugim narodima Austrougarske, da ga u Srbiji reši unutrašnjih apsolutističkih stega, da ga demokratizuje, prosveti, kultiviše i u društveno-ekonomskom pogledu unapredi. Boreći se za svoj narod, Tomić nije ustajao protiv interesa drugih naroda. U vremenu u kojem je živeo bio je istinski patriota u najboljem značenju te reči”. Da bi sve ovo obavio Tomiću je bilo malo samo politički angažman već je delovao i kao pisac romana, drama, pripovedaka, pesama, rasprava iz estetike, putopisa, reportaža i feljtona, autor je više hiljada bibliografskih jedinica političkog, istorijskog i sociološkog sadržaja. Za njegov antisemitizam akademik Krestić tvrdi da ne liči na “mržnju”: “Svaki antisemita jeste i mora biti antijudeista. Kod Tomića nema traga antijudeizmu. On čak u svojoj brošuri Jevrejsko pitanje izričito kaže da jevrejsko pitanje uopšte nije verskog već pre svega moralnog, ekonomskog i političkog karaktera”. To što su ga proglašavali velikosrbinom “ne drži vodu”, Krestić objašnjava da je on “prihvatio Velikobečkerečki program, kojim je zahtevana ravnopravnost svih naroda u Ugarskoj”. Važna crta Tomićevog delovanja je i prepirka sa crkvenim velikodostojnicima, koju autor “Političkog portreta” dovodi u vezu sa Tomićevim poimanjem vere: “Kao vernik je bio ubeđeni antiklerikalac”. Kritičan prema jerarhiji, udarao je i na kaluđere, tvrdeći da vode parazitski život i da rasipnički upravljaju manastirskom imovinom. Stalna napetost i nepomirljiv sukob crkve i Jaše i te kako su “trovali odnose u čitavom srpskom društvu”. Prošlo je više od jednog veka od Tomićevog ubistva Miše Dimitrijevića a Srbi još uvek, na ovom slučaju, dokazuju da je međusobni život opasan po njih. Tucindanska nesreća nije bila samo tragična, već i štetna po čitav srpski narod u Ugarskoj. Ona je raspolutila srpsku politiku i srpsko društvo. Revnosno i u svakoj prilici jedni su napadali Jašu kao zločinca a branili Mišu i obrnuto. Priređivač “Sudskog procesa” advokat Ilija Radulović se opredelio: “On, Tomić, je izjednačio napad na čast svoje žene sa napadom na život njen ili svoj. To je Nužna Odbrana”. U sabranim delima, kao prozoru u autora i jedno doba, je i ono što je Jaša uradio pišući pesme, priče i romane, novinarske tekstove i publicističke zapise. Profesor Nikola Grdinić je priredio Tomićeve “Književne spise” u deset tomova i ne dovodi u sumnju njihov značaj za proučavanje istorije kulture. Radovan Popović je priredio “Ratne izveštaje” u tri knjige, zapravo reporterske zapise iz balkanskih ratova, i ocenio da je Tomić “bio u svom vremenu reporter prvog reda, naš Yon Rid”. Ana Stolić je priredila “Feminističke spise” i tvrdi da se Tomić može svrstati u “najglasnije i najsmelije pobornike emancipacije žena i feminističkih gledišta među Srbima krajem devetnaestog i početka dvadesetog veka”. Dobili smo Tomićevih 25 knjiga, za koje se ispostavlja da su izdavački i kulturno bile neophodne. Sada ih treba tražiti u političkim stavovima, u ličnim i partijskim ubeđenjima, i naučnim argumentima. “Lepo je objaviti delo koje zadužuje srpski narod”, za NIN kaže Ana Frenkel, ali Jevrejsko pitanje smatra krajnje antisemitskim sadržajem; “pošto napada na ceo jevrejski narod sa krajnje rasističkog i nacionalističkog pristupa. Sramota je da se u XXI veku takva knjiga publikuje kod tako eminentnog izdavača. Kada ova zemlja postaje deo evropske vizije ne može neko u njoj da seje seme mržnje i nema pravo da pokreće takav rasistički pristup protiv jevrejskog naroda. Ne zaboravite da je Srbija prva zemlja u Drugom svetskom ratu očišćena od Jevreja”?! Na našu opasku da je podatak istrgnut iz konteksta nacističke okupacije Srbije, Ana Frenkl je bila izričita: “Činjenice su činjenice. A, jevrejska zajednica danas u Srbiji nema problema i možemo biti srećni sa predstavnicima lokalne i pokrajinske vlasti. Sigurna sam da niko od zvaničnika vlasti nije dao odobrenje da se štampa Jevrejsko pitanje. Istini za volju jedino ova knjiga nema grb grada kao znak pokroviteljstva nad sabranim delima. Gradski Odbor DS nije za zabranu Jašinih knjiga? “Treba integralno preneti njegovo delo da se vidi ko je i kakav je. Međutim ono nije potpuno jer u Matici srpskoj postoji Jašin rukopis kojim on, pred kraj života, revidira svoj stav o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji. A da li je Jevrejsko pitanje ono zbog čega SRS hoće i treba da baštini Tomićevo delo je pravo pitanje”, kaže Đuro Vlaškalić, predsednik IO gradskog odbora DS. Akademik Čeda Popov odbacuje navod Vlaškalića o Jašinom revidiranom stavu povodom prisajedinjenja Vojvodine Srbiji: “To naprosto nije tačno, Tomić je do kraja života smatrao da je ostvaren san prisajedinjenja”. Duško Radaković, generalni sekretar LSV naglašava da je Liga protiv toga da se zabrani bilo koja knjiga pa i Jašina Jevrejsko pitanje; “ali, mi smo se jasno odredili prema građanskoj Srbiji”. Već dobrim poznavanjem ili sadašnjim čitanjem “sabranog” Jaše Novosađani se određuju zapravo i prema sistemima vrednosti. Novosadski advokat Slobodan Beljanski primećuje da je Jašino delovanje obeležilo jedno ubistvo a njegovo uverenje obeležio je antisemitizam: “Oba ova prestupa su oličenje zla, jer su izazvali ili mogli da izazovu tuđu patnju”. Onima koji pokušavaju nacionalnim zaslugama potisnuti i opravdati ove “mrlje” u ličnosti Jaše Tomića, ni izbliza nisu kadri meriti se sa “ljudskim životom ili mržnjom prema pripadnicima drugog naroda”. Profesor dr Ranko Končar kaže da sabrana dela predstavljaju izuzetan doprinos daljem proučavanju i razumevanju prošlosti s kraja XIX i prvih decenija XX veka i da ih ne treba smatrati osnovom za svakojake političke idealizacije i reminiscencije “kakve susrećemo poslednjih godina”. Budući da je reč o ličnosti o kojoj dva Srbina imaju tri mišljenja, Končar smatra da o Tomiću treba suditi kompleksnije: “Nemoguće je, međutim, prenebreći njegov antisemitizam i nacionalistička shvatanja, ulogu u događajima 1918. godine, koji su već dobili određenu istorijsku valorizaciju i mišljenja. Mislim da ih ni sabrana dela neće bitnije korigovati u pogledima kritičke istoriografije”. Objavljivanje sabranih dela Jaše Tomića trebalo bi da raduje svakoga ko obznanjuje svoju kulturnu i intelektualnu energiju, tim pre što postoji i središte razmimoilaženja, tvrdi dr Draško Ređep. “A lekovito je kada je publikovan u trenutku tragikomičnog politikantstva spodoba i jedne regionalne, bijedne “akademije”. Jašina politička misao sada se jasnije ocrtava. NJegovi literarni spisi sasvim su banalni, potonuli u didaktiku i naivnost tzv. angažovane ili socijalne literature. NJegova publicistika može se čitati samo uz komentare i neophodnu pomisao na one davne datume kada su život i sigurnost južnih Slovena bili izloženi žestokoj denacionalizaciji. Ne mari. Sve je to okruženje snažnog dokazivanja da je ovo srpski sever. I da je srećno i konačno deo jednog nacionalnog suvereniteta”.