Jačanje vlasti Jaroslava Kačinjskog

U Poljskoj ne prestaju burni potresi i afere. Podele i sukobljavanja, kao i politička prestrojavanja, zahvataju sve. Ne mimoilaze se ni strukture vlasti, a ni opozicija, a svega toga nisu pošteđeni ni građani: jedni prate jedne, drugi druge medije, a argumenti jednih sve ređe dolaze do drugih. Time se stvara svojevrsna podela i kriza vrednosti i opredeljenja. Vlada premijera Jaroslava Kačinjskog kao da „hoda po žici”, ali ne odustaje od svog projekta izgradnje nove, IV poljske republike. Time se objašnjava sadašnji celovit obračun sa prošlošću. U Ustavnom sudu je zaustavljen zakon o sveobuhvatnoj lustraciji, ali odgovarajuće službe već rade na reprogramiranju i kadrovskoj reorganizaciji te institucije, možda jedine koja još nije usklađena sa promenama koje je promovisala vlast braće Kačinjski. Najnoviju senzaciju i sveopštu pažnju ovog meseca, međutim, izazvalo je spektakularno smenjivanje Andžeja Lepera, potpredsednika vlade i ministra poljoprivrede, osumnjičenog da je bio umešan u nelegalno trgovanje zemljištem. Pošto je Leper i lider „Samoodbrane”, koalicione stranke u vladi premijera Kačinjskog (ključni deo vlade čini partija Kačinjskih Zakon i pravda – PIS), u pitanje je došao i opstanak same vlade. Punih nedelju dana trajalo je iščekivanje i procenjivanje šta će, na kraju, biti. Ali, prevarili su se oni iz opozicije koji su očekivali prevremene parlamentarne izbore, a i oni koji su procenjivali da će PIS pokušati da nađe novog koalicionog partnera ili da Leperove poslanike odvoji od njega. Afera se u ovoj fazi okončala pomalo „operetski”. Leper je, po odluci vrha stranke, ostao na njenom čelu, i preporučio poslanicima svoje partije da ostanu u koaliciji. To, kaže, čini „zbog interesa zemlje koji su iznad lične povređenosti”. Tako, pitanje novih izbora ostaje i dalje na štapu, ali niko nije u stanju da proceni: koliko će taj štap biti dugačak ili, možda, kratak? Sada, godinu od dolaska na čelo vlade Jaroslava Kačinjskog, jasnije se vidi u kojoj meri ključna događanja upravo od njega zavise. Nesporno je jačanje njegovog uticaja u vlasti, bez obzira na to što mu rejting u građanstvu opada. Fenomen Jaroslava Kačinjskog analizira se i kroz „strogoću” koju je ispoljio prema pojedincima iz sopstvenog okruženja (smena bivšeg premijera Marćikoviča, bivšeg maršala Sejma Mareka Jurka, koji je potom oformio svoju Republikansku stranku, a nedavno i šefa Spoljnopolitičkog odbora Sejma Zalevskog, koji se usudio da dovodi u pitanje ocene MIP-a Ane Fotoge, koja je pod zaštitom braće Kačinjskih). Izvlači se ocena da aktuelni premijer stvara poseban imidž autoriteta i da udaljavajući se od svoje političke okoline ne gubi uticaj na odlučivanje, već naprotiv, povećava svoju vlast. Wegovi ministri, na primer, očito nemaju sopstvenu strategiju niti, možda, želju za njom, pa podršku, oslonac i zamisli očekuju od premijera. Nekoliko dana pre afere sa Leperom izbila je i jedna druga, koju je vlast očito želela da utiša i izbegne šire diskusije i po sebe neugodnije posledice. Naime, u medijima su objavljeni uvredljivi sadržaji po šefa države i njegovu suprugu, koje je na nekom internom skupu izgovorio direktor uticajnog, ali vrlo konzervativnog katoličkog radija „Marija” Tadeuš Riđik. Deo opozicije je ostao u uverenju da je afera sa Leperom poslužila vlasti i da spor sa Riđikom primiri bez mnogo buke, između ostalog i zbog njegovih antisemitskih izjava. S tim u vezi se pokazalo i koliko je dubok raskol u poljskoj Katoličkoj crkvi, gde su se Episkopat i biskupska konferencija okrenuli više sebi, a glavni zagovornik tradicionalnog katolicizma ostao kontroverzni direktor Riđik. Na marginama ovih političkih obračuna i događanja, kojima političke elite, očito, nastoje da se što bolje pripreme za ipak neumitno približavanje izbora, odvija se, medijski manje pokriven, svakodnevni život. Tronedeljni vrlo spektakularni štrajk bolničkog osoblja, kojem su se povremeno i drugi priključivali, bio je, na primer, svedočanstvo nehata i lošeg pristupa vlasti zdravstvu i prosveti. Na drugoj strani, treba reći i da se i Varšava i Poljska primetno menjaju. Privredni tokovi su uspešni, kažu pre svega zbog preduzimljivosti poljskih malih i srednjih preduzeća, ali i podrške Evropske unije promenama na selu. Ulazak u EU ponajviše je doprineo osetnom padu nezaposlenosti. Ona se za ove dve-tri godine prepolovila i sada iznosi jedva nešto više od 10 posto. Poljaci su najviše pohrlili na Britansko ostrvo, ali i u druge zemlje Evropske unije. Zvanično se govori o skoro dva miliona Poljaka otišlih „trbuhom za kruhom”, ali pojedini poznavaoci uveravaju da su u pitanju čak tri miliona. Pri tome nije, naravno, svima tamo dobro. Više od polovine živi izdvojeno, u krajnje lošim uslovima, a samo je jedna četvrtina zadovoljna. U zemlji, pak, iz koje je otišlo dosta građevinaca, rešenje za dalju gradnju, koja ne jenjava, pokušava se naći u jeftinijoj radnoj snazi iz Ukrajine i angažovanju čak i žena na građevinskim poslovima. Kada se govori o suštinskim postulatima braće Kačinjski, onda se moraju imati u vidu dve stvari. Prvo, oni u pitanjima kao što su abortus, homoseksualizam, smrtna kazna i slično, preferiraju i brane tradicionalne hrišćanske vrednosti, polazeći od toga da je to važnije za očuvanje poljskog bića ugroženog liberalističkim relativizacijama. Drugo, aferama i podelama na političkoj sceni Kačinjski, uz radikalni antikomunizam, nastoje da polarizuju društvo, a sebe i svoj PIS istaknu kao stožer buduće Poljske. Sve ovo, dakako, nailazi i na odgovore u različitim strukturama i krugovima opozicije, a ima i svoju delikatnu i prepoznatljivu međunarodnu kariku.